У овом кратком размишљању, о. Нектарије позива на оно што сви некако знамо, али заборављамо, посебно када нам је баш тешко и када смо усамљени или се тако осећамо. Коме увек можемо да се обратимо, да искрено кажемо све без страха да ћемо бити одбачени или несхваћени?
*
У периодима када је на души посебно тешко и нема с ким да се разговара, нема никога са ким би човек могао да се посаветује и разреши своја недоумица, потребно је да се трудимо да чешће разговарамо са Господом.
Не само да ревносније вршимо уобичајено молитвено правило, него управо да разговарамо: да Му се обраћамо са оним што нас брине, што нас лишава мира, што нам је нејасно и за шта немамо снаге. Да Га молимо за помоћ, уразумљење, утеху, да Га молимо да нас научи да Му се потпуно предамо, да се увек надамо на Њега, да чврсто верујемо да са Њим имамо снаге за све, да ћемо са свим изаћи на крај, све издржати, и из свега извући корист.
Оваквог разговора нам много недостаје. Ми занемарујемо заиста јединствену и истовремено потпуно стварну могућност – да тражимо одговор од Онога Ко има одговоре на свако питање. Помоћ – од Свемоћног. Љубав – од истините Љубави.
Ми се урањамо у таму свога страдања, у таму својих и туђих грехова, у мрак нејасноћа и запетљаности. И тамо нам је тешко! Али ми ипак настављамо да се тамо врзмамо. Уместо тога… уместо тога да идемо ка Светлости.
Зашто, зашто тако чинимо?
Ми смо људи, често смо неразумни, радимо не оно што нам доноси корист и што нас радује, него баш супротно томе. И ја сам човек и зато сматрам сасвим неопходним да себе и све који желе да чују подсећам на то – да за тај бездан и ту безизлазност (ма каква она била) постоји алтернатива.
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ