U ovom kratkom razmišljanju, o. Nektarije poziva na ono što svi nekako znamo, ali zaboravljamo, posebno kada nam je baš teško i kada smo usamljeni ili se tako osećamo. Kome uvek možemo da se obratimo, da iskreno kažemo sve bez straha da ćemo biti odbačeni ili neshvaćeni?
*
U periodima kada je na duši posebno teško i nema s kim da se razgovara, nema nikoga sa kim bi čovek mogao da se posavetuje i razreši svoja nedoumica, potrebno je da se trudimo da češće razgovaramo sa Gospodom.
Ne samo da revnosnije vršimo uobičajeno molitveno pravilo, nego upravo da razgovaramo: da Mu se obraćamo sa onim što nas brine, što nas lišava mira, što nam je nejasno i za šta nemamo snage. Da Ga molimo za pomoć, urazumljenje, utehu, da Ga molimo da nas nauči da Mu se potpuno predamo, da se uvek nadamo na Njega, da čvrsto verujemo da sa Njim imamo snage za sve, da ćemo sa svim izaći na kraj, sve izdržati, i iz svega izvući korist.
Ovakvog razgovora nam mnogo nedostaje. Mi zanemarujemo zaista jedinstvenu i istovremeno potpuno stvarnu mogućnost – da tražimo odgovor od Onoga Ko ima odgovore na svako pitanje. Pomoć – od Svemoćnog. Ljubav – od istinite Ljubavi.
Mi se uranjamo u tamu svoga stradanja, u tamu svojih i tuđih grehova, u mrak nejasnoća i zapetljanosti. I tamo nam je teško! Ali mi ipak nastavljamo da se tamo vrzmamo. Umesto toga… umesto toga da idemo ka Svetlosti.
Zašto, zašto tako činimo?
Mi smo ljudi, često smo nerazumni, radimo ne ono što nam donosi korist i što nas raduje, nego baš suprotno tome. I ja sam čovek i zato smatram sasvim neophodnim da sebe i sve koji žele da čuju podsećam na to – da za taj bezdan i tu bezizlaznost (ma kakva ona bila) postoji alternativa.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI