Господ Исус и осећања – оно што ми гурамо под тепих…

Iskreno, mislim da ovaj tekst određeni broj pravoslavnih hrišćana neće želeti ni da pročita do kraja. Zašto? Zato što želim da pišem o osećanjima. Neki crkveni ljudi gledaju sa nepoverenjem na sopstvena osećanja, nemaju skoro nikakvu želju da se bave njima.

„Kakva crna osećanja… Samo borba sa pomislima.“

Šta ćemo sa našim osećanjima, šta raditi kada se pojave? Na kraju krajeva, zašto uopšte i nešto raditi sa njima? Sve su ovo pitanja na koja često nemamo odgovore, posebno ako smo odrastali u porodici gde se ni sami roditelji nisu snalazili sa sopstvenim osećanjima… Zar nije prosto, jednostavno bolje i lakše praviti se da ih nema, sva osećanja ubrajati u strasti (gnev i tugu posebno), izjednačavati ih sa strastima? Ili se praviti da se naša osećanja nas ne dotiču? Što se kaže: „samo da nađem dovoljno debeo tepih i videćeš kako sve može da se gurne ispod…“

Da bih nekako zadržao pažnju čitaoca, poslužiću se jednim „trikom“. Naveo bih jedan primer koji će nam svima sigurno i garantovano privući pažnju… ako smatramo da smo hrišćani. Pokazaću, nadam se vrlo jasno, da je i Sam Gospod Isus tokom života na zemlji itekako pokazivao i osećao Svoja osećanja. Da li je to radio zato što je savršeni Čovek, bez greha, u smislu „lako je Njemu“? Ili možda zato što nije znao, (Bože sačuvaj), kako se vodi „uspešna borba sa strastima“?!? Hajde da vidimo na primeru iz Jevanđelja.

Pokazao bih prvo ona osećanja kojih se svi plašimo, koja zovemo „negativna“, a zatim i „pozitivna“. Odmah treba reći da ne postoje nikakva „negativna“ ili „pozitivna“ osećanja već samo neprijatna i prijatna na osnovu toga kakve senzacije nam ta osećanja donose – jer sva osećanja su nam data, videćemo od Koga, sa određenom svrhom. Kada vidimo primere neprijatnih, videćemo primere i prijatnih osećanja. Mislim da su i ona isto tako veoma važna, jer kod mnogih verujućih ljudi prosto postoji zabrana na pozitivna osećanja: radost je tu najčešći primer.

Ljutnja, gnev, ogorčenost:

„I načinivši bič od uzica izagna sve iz hrama, i ovce i goveda: a menjačima prosu novac i stolove ispretura. I reče onima što prodaju golubove: Nosite to odavde! Ne pravite od doma Oca moga, dom trgovine.“ (Jn. 2:15-16)

Mislite da je ovo Gospod radio spokojnog duha, ili sa izrazom izvinjenja na licu? U smislu: ‘Izvinite, ali Ja zaista moram da isteram stoku iz jedinog Mesta na planeti gde se poštuje istinski Bog Tvorac, nadam se da vam to ne smeta? Malo ću polomiti i inventar, stolove na kojima trgujete dok ste u sveštenom hramu…’

Dobro, možda ima ljudi koji smatraju da je On progonio trgovce i stoku iz hrama sa potpunim mirom i spokojem?! Onda nam (njima) može pomoći sledeći stih da se uvere da je Gospod Isus itekako osećao gnev i nije se pravio da ovo osećanje ne postoji:

„I pogledavši na njih (fariseje) sa gnevom, žaleći što su im srca okamenjena, reče čoveku: Pruži ruku svoju!“ (Mk. 3:5)

Pre nego što pređemo na sledeće osećanje, evo još jednog primera:

„A Isus odgovarajući reče: O rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?“ (Mt. 17:17) O tome kako se u ovom trenutku osetio Gospod Isus i zašto je izrekao ove reči, sveti Nikolaj Srpski sjajno piše u svojim Omilijama[1].

Tuga:

„Onda Isus, kad je vide gde plače, i gde plaču Judejci koji dođoše s njom, potrese se u duhu i sam se uzbudi, i reče: Gde ste ga metnuli? Rekoše mu: Gospode, dođi da vidiš. Isusu udariše suze.“ (Jn. 11:33-35)

Ovo je inače jako važan primer i za neke crkvene ljude koji iz različitih razloga (o tome može isto jedan tekst da se napiše) imaju uverenje da zbog smrti najbližih ljudi ne treba pustiti svoju tugu da izađe napolje, da se ona proživi i da se prođe kroz nju, jer, eto: ‘Znamo da je Gospod Isus vaskrsao’, ‘Nema smrti zaista više, naš bliski se nalazi na mnogo boljem mestu’, itd. Tako su negde pročitali ili pokušavaju da kroz racionalizaciju pobegnu od neprijatnog osećanja tuge sa kojim ne znaju šta da rade.

Po njima je mnogo „pravoslavnije“ gurati, potiskivati ovo potpuno prirodno osećanje u dubinu svoje duše i održavati sliku o sebi kao „uznapredovalom“ verujućem čoveku koji je prevazišao „ta neka“ osećanja, jer on čeka „život budućeg veka, amin.“ A gle, Sam Bogočovek plače zbog smrti Svog druga, koga će inače za nekoliko trenutaka Sam vaskrsnuti. Isus Sebi ne brani tugu, vidi ti to…

„I kada se približi, videvši grad zaplaka nad njim“ (Lk. 19:41)

I ne samo da plače zbog Svog druga (to nekako i može da se razume, zar ne?) nego dozvoljava Sebi tugu zbog ljudi koji žive u Jerusalimu, za koje vidi da će jako stradati u budućnosti, ali koje, kao Čovek Isus lično i ne poznaje?

„I uze sa Sobom Petra i Jakova i Jovana, i stade se vrlo žalostiti i tugovati.“ (Mk. 14:33)

Na kraju, upravo ovim osećanjem koja je osećao u Getsimaniji, pokazuje nama da je uzeo na sebe pravu ljudsku prirodu, da je pravi Čovek, zato što se svaki čovek boji stradanja i smrti.

Sažaljenje:

„A gledajući mnoštvo naroda, sažali se na njih, jer bijahu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira.“ (Mt. 9:36)

„I videvši je Gospod sažali se na nju, i reče joj: Ne plači!“ (Lk. 7:13)

Gospod sažaljeva izgubljeni narod, sažaljeva i udovicu koja je sada izgubila svog sina jedinca. Sažaljeva upravo zato što zna koja sve neprijatna i teška osećanja osećaju svi ovi ljudi u tim trenucima, želi da ih uteši. Nije prišao udovici iz Naina i rekao: ‘Dobro, dobro, ‘ajde, dosta je, ne plači, tvoj sin je sada na boljem mestu…’

Da tekst ne bi bio predugačak, prešao bih sada i na jedno prijatno osećanje koje možda isto tako zbunjuje, plaši kao i tuga i ljutnja, jer ljudi imaju mnogo svojih „razloga“ zašto su ova osećanja „neprikladna“ i „zabranjena“…

Radost:

„U taj čas obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje…“ (Lk. 10:21)

Šta mislite, da li je Gospod osećao radost kada je rekao Petru: „Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer telo i krv ne otkriše ti to, nego Otac Moj koji je na nebesima“ (Mt.16:17)? Kada je video da Petar u ime svih apostola ispoveda Istinu?

U oproštajnoj besedi govori učenicima: „Ovo sam vam kazao da radost Moja u vama ostane i radost vaša da se ispuni.“ (Jn. 15:11) Dakle, ne samo Njegova radost, već želi da i radost hrišćana bude ispunjena. Dakle, smemo da se radujemo, nema ničeg lošeg u tome.

Ako pažljivo čitate Jevanđelje, videćete i sami da Gospod Isus u Jevanđelju slobodno i na pravi način pokazuje Svoja osećanja. Dakle, ako On ima osećanja i pokazuje ih, to treba da radimo i mi. Nije ništa pogrešno, nije nikakva sramota ili greh ako smo svesni onoga što osećamo i ako pokazujemo svoja osećanja. U tome nema greha, ako to radimo na pravilan način. Mi smo odgovorni samo za ono što se kontroliše razumom (misli, reči, dela). Dakle, ako osoba oseća nešto neprijatno, to ne znači da čini greh. Greh počinje tamo gde mi prestajemo da kontrolišemo osećanja, kada nas ona podstiču da postupamo tako da činimo štetu sebi i bliženjem. Ovo se dešava kada ih ne osvešćujemo, kada ne priznajemo sebi šta osećamo, kada odsecamo od sebe čitav jedan deo nas…

Upravo je Gospod dao osećanja čoveku, upravo ih je On Sam pokazivao i mi samo treba da sledimo Njegov primer. Mi ne možemo da nemamo osećanja, mi samo treba da naučimo pravilno da se služimo svojim osećanjima koje nam je Gospod dao.

Osećanja pripadaju prirodnim i neporočnim strastima o čemu prepodobni Jovan Damaskin piše ovako: „Ispovedamo još da je Hristos uzeo na Sebe sve čovekove prirodne i neporočne strasti. Jer uzeo je na sebe celokupnog čoveka i sve što je čovečije, osim greha… prirodne i neporočne su one strasti koje nisu u našoj vlasti, koje su, naime, kroz osudu za prestupanje zapovesti Božije stupile u čovečiji život, kao što su: glad, žeđ, umor, bol, suze, propadivost, izbegavanje smrti, bojazan, agonija (od koje dolazi znoj, i kapanje krvi), te pomoć od strane anđela zbog slabosti prirode, i druge takve neporočne strasti koje prirodno postoje u svim ljudima… Naše prirodne strasti su, zacelo, bile u Hristu i po prirodi i iznad prirode. Naime, delovale su u njemu po prirodi onda kada je dopuštao da telo trpi ono što mu je sopstveno; a iznad prirode, onda kada u Gospodu prirodne strasti nisu prethodile volji; jer ništa što je u Njemu ne smatramo iznuđenim, nego je sve voljno: jer voljom je gladovao, voljom je žedneo, voljom je strahovao, voljom je umro[2].“

Ovo na kraju citata svetog Jovana Damaskina je vrlo važno. Gospod je imao izbor da ne oseća strah, sledi iz toga i da ne oseća tugu, ljutnju, radost. On nije robovao osećanjima kada ih je pokazivao. Međutim, kao što vidimo iz Jevanđelja, Gospod Isus je dobrovoljno izabrao da oseća sva ona gorenavedena osećanja (uz još neka koja nisam naveo, probajte da ih uočite sami prilikom čitanja Novog Zaveta) – upravo zato da bi nama pokazao da u osećanjima nema ničeg pogrešnog. Samo je potrebno da se njima služimo na pravi način.

Da vidimo šta je prava, duhovna mera u proživljavanju naših osećanja. Evo kako govori sveti Zlatoust: „Ako te stigne neka žalost, gledaj da prevelika čamotinja ne izmeni tvoje usne, već govori kao Hristos. Jer i On je tugovao zbog Lazara i zbog Jude. Ako te napada strah, trudi se da govoriš kao Isus. Jer i On se bojao za tebe kada je bio u podvigu spasenja radi tebe… Ako plačeš, plači umereno, kao i On. Ako trpiš klevetu i nevolju, prihvataj sve to slično Hristu. Jer i On je bio oklevetan, žalostio se i govorio: „Žalosna je duša moja do smrti“ (Mt. 26:38). I uopšte, u svemu ti je Hristos pokazao primer da bi čuvao ovu umerenost i ne bi narušavao pravila koja su ti dana.“[3]

Dakle, krajnosti nam nisu potrebne. Jedna krajnost je da potiskujemo ono što osećamo, da se pravimo da toga nema, da sve to pogrešno ubrajamo u strasti. A druga krajnost je da dozvoljavamo da nas naša osećanja, koliko god bila teška i neprijatna, dovode do toga da povređujemo sebe i bližnjeg i tako činimo greh.

Pošto mislim da u Crkvi trenutno ima više ljudi koji se drže prve krajnosti, nije loše završiti podsetnikom – kada osetite nešto, zapitajte se zašto se pojavilo neko konkretno osećanje, nemojte odmah, po automatizmu, potiskivati osećanje i nadati se da će ono samo po sebi nestati. Neće, ljutnja ili tuga koju potiskujemo i ili od koje bežimo vratiće nam se još u jačem obliku. A to nam zaista nije potrebno…

Ako želite da steknete naviku, veštinu da osvešćujete, budete svesni svojih osećanja, da znate zašto ste nešto osetili, koji je uzrok izazvao neko vaše stanje – skoro da nema boljeg načina nego da počnete sa pisanjem dnevnika. Ali, ne beleški gde ste bili i šta ste radili tokom dana, već pravi dnevnik svojih proživljavanja, osećanja i misli koje ste nosili u sebi.

Priredio sam mini-kurs iz tri dela koji bih želeo da vam poklonim.

Ako želite da sebe naučite svemu ovome, prijavite se i poslaću vam ga potpuno besplatno.

Stanoje Stanković