„Неочекивано сам схватио нешто: запрепашћује ме уважавање са којим Господ говори буквално са сваким човеком.
Он зна све о свима, зна не само лоша дела, већ и мисли, осећања ради којих би човек осећао неиздрживи стид ако би схватио да су још некоме познати осим њега самог. И опет, само уважавање и деликатност…
Чак када Господ Исус изобличава, то изобличавање је испуњено тим истим уважавањем, оно призива ка ономе што је у човеку добро, без обзира на то што се чини да тога више нема, не може да се препозна. А Он… Он и не истражује, не погађа, Он једноставно заиста зна да је то најбоље у човеку неуништиво. Да свако ко то пожели, може да се обрати том добру у себи. Заједно са тим се обраћајући и – Господу.
Господ свакоме кога сусреће на путевима Палестине даје ту шансу, ту могућност – да направи најважнији заокрет у свом животу. Никога не принуђује, не приморава, не тера. Али, свакога буди од неког тешког сна, зове ка јасноћи и чистоти. Поставља питања… Ћутке пише по земљи… Ништа не одговара на суду…
Увек омогућује човеку да се покаже, да сам одлучи ко је он и са ким је. И ништа не одлучује у његовом животу за самог човека и уместо њега.
Како је све ово задивљујуће за нас – спремне да намећемо своју исправност, своју правилност свима, свакоме ко макар мало зависи од нас! За нас који не верујемо у то да ће онај други сам моћи да схвати шта је најбоље, шта је најправилније за њега самог. За нас који не уважавамо тог другог.
У Исусовом односу према људима који видимо у Јеванђељу – налази се образац и нашег идеалног односа према људима који нас окружују. А заједно са тим – и односа према нама самима.“
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ