„Neočekivano sam shvatio nešto: zaprepašćuje me uvažavanje sa kojim Gospod govori bukvalno sa svakim čovekom.
On zna sve o svima, zna ne samo loša dela, već i misli, osećanja radi kojih bi čovek osećao neizdrživi stid ako bi shvatio da su još nekome poznati osim njega samog. I opet, samo uvažavanje i delikatnost…
Čak kada Gospod Isus izobličava, to izobličavanje je ispunjeno tim istim uvažavanjem, ono priziva ka onome što je u čoveku dobro, bez obzira na to što se čini da toga više nema, ne može da se prepozna. A On… On i ne istražuje, ne pogađa, On jednostavno zaista zna da je to najbolje u čoveku neuništivo. Da svako ko to poželi, može da se obrati tom dobru u sebi. Zajedno sa tim se obraćajući i – Gospodu.
Gospod svakome koga susreće na putevima Palestine daje tu šansu, tu mogućnost – da napravi najvažniji zaokret u svom životu. Nikoga ne prinuđuje, ne primorava, ne tera. Ali, svakoga budi od nekog teškog sna, zove ka jasnoći i čistoti. Postavlja pitanja… Ćutke piše po zemlji… Ništa ne odgovara na sudu…
Uvek omogućuje čoveku da se pokaže, da sam odluči ko je on i sa kim je. I ništa ne odlučuje u njegovom životu za samog čoveka i umesto njega.
Kako je sve ovo zadivljujuće za nas – spremne da namećemo svoju ispravnost, svoju pravilnost svima, svakome ko makar malo zavisi od nas! Za nas koji ne verujemo u to da će onaj drugi sam moći da shvati šta je najbolje, šta je najpravilnije za njega samog. Za nas koji ne uvažavamo tog drugog.
U Isusovom odnosu prema ljudima koji vidimo u Jevanđelju – nalazi se obrazac i našeg idealnog odnosa prema ljudima koji nas okružuju. A zajedno sa tim – i odnosa prema nama samima.“
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI