Ево и другог дела интервјуа Олге Красникове. Први део можете да прочитате ОВДЕ. У овом делу можете да прочитате животом проверене и веома драгоцене савете у вези са васпитањем и подизањем емоционално писмених и унутрашње слободних особа. Чак и ако сами родитељи током свог одрастања нису имали такво искутво, што је, на жалост, пречеста ситуација.
*
Љубав као начин живота
Знање, пажња, време, брига, уважавање слободе избора и адекватна одговорност. Добијајући такав однос, чак и ако га не цени још увек, не пореди ни са чим и не поставља услове, дете се учи да се исто тако односи и према себи, а затим и према другим људима. И ова способност да воли се развија у њему, постаје свесни избор. И са адекватном одговорношћу и, најважније, са осећајем мере, код њега ће све бити добро.
Човек почиње да остварује љубав као нешто реално, јер љубав није осећање. То јест, није само осећање. То није појединачни поступак – ја тебе волим. У питању је заиста начин живота. Волети себе и волети другог – то је начин живота, јер су у питању поступци, односи, речи и мисли. Код човека који воли постоји једна врста односа, поступака и тако даље, а код човека који не воли су они потпуно другачији.
Када такво дете одрасте, не боји се никаквог егоизма, јер је егоизам потпуно другачија ствар од љубави према себи. Егоизам расте из осећања неиспуњености, недовољне вредности. У егоизму постоји непрестана незаситост, незадовољеност: „Мени стално нешто недостаје“. А овде свега има довољно.
Штавише, особа се овде учи да само задовољава своје потребе. На који начин? Он види на који се начин родитељи брину о њему и постепено учи да се сам о себи брине на исти начин. Зато када одраста, њој се не јављају дилеме: да ли ја сада желим да једем или не? Постоји анегдота: мама се нагиње кроз прозор и говори: ‘Сине, хајде кући’. Дечак је пита: ‘Зашто, зар сам огладнео? Она му одговара: ‘Не, ти си већ промрзао’.
Ето, код праве љубави према себи оваквог проблема неће бити, јер се човек са пажњом односи према себи, он познаје себе, зна сопствене особености; своје потребе задовољава сам. У њему се појављује ресурс за великодушан однос према другима људима, за уважавање, прихватање, бригу. И тада ће у њему постојати здрав алтруизам.
Неоправдана жртва
Шта је здрави алтруизам? Када ми за другог радимо нешто, на његову молбу, то јест, не нарушавајући његове личне границе, зато што је добрим такође могуће човеку нанети много непријатности и бола. Нама се чини да му чинимо добро, а он није молио за то. У здравом алтруизму се све дешава управо без насиља, без нарушавања туђих граница и не на рачун сопственог здравља и живота. Ако се не говори о спасавању здравља и живота другог човека. Ово је важно рећи: жртвовање сопственог здравља и живота оправданo је само у случају када ми заиста спасавамо здравље и живот другог човека. Све друго не оправдава опасност којом подвргавам свој живот и своје здравље. Ради каприца, хира других људи, ради њихове удобности и задовољства не сме се жртвовати сопствено здравље и живот. Јер је цена исувише велика. Цена здравља и живота је исувише висока да би се они доводили у ризик без неког озбиљног разлога.
Ко ће се жртвовати и тамо где треба и где не треба? Човек који није добио потврду своје сопствене вредности. Особа која сматра да је потребно да заслужи љубав, да је потребно да учини нешто велико да на њу обрате пажњу и да се према њој односе са уважавањем. То јест, особа која сматра себе недостојном и недовољно вредном.
„Потврдите ми моје постојање!“
Одакле потиче ово осећање? Из детињства. Када дете не добија одговор на свој захтев, када се његове потребе не задовољавају или се задовољавају искривљено. Ова „искривљења“ могу да буду како у смеру „изобиља“ – исувише много бриге, као што смо имали у примеру четрдесетогодишњег мушкарца или у смеру „недостатка“, када постоји исувише мало бриге. Некомплетна породица такође представља фактор ризика, у питању нису услови у којима дете може потпуно да се развија.
Често се дешава да дете нема примере здравог односа према себи у свом животу. До чега ово доводи? То доводи до тога да одрастајући, дете све време тражи: ко би се побринуо о мени, ко би задовољио моје потребе? То јест, мало дете у човеку седи и говори: да ли уопште љубав постоји? Коме сам ја потребан?
И на даље, ту су две стратегије. Неко одлази у огољени егоизам – све за мене. При чему трeба приметити да је егоисти увек свега мало. Колико код му давали, колико год он за себе узимао, свеједно се у њему не појављује осећање испуњености, њему ипак нешто недостаје. Он на тај начин покушава да испуни дефицит који се формирао у раном детињству.
Друга крајност је такозвана „неуротска жртвеност“. Када човек покушава да заслужи одобравање од других, њихову захвалност, похвалу или признање да он уопште постоји, да је вредан, да је потребан. Њему се чини да ако он то не буде радио, ако не буде био „добар“, тада се са њим неће ни дружити, неће га волети. И он почиње да силује себе, не спава, не једе, све да би добио потврду значаја свог живота. Ово доводи до болести пре или касније.
Неуротска пожртвованост је тај исти егоизам, просто у другачијем облику. Јер ја радим нешто добро, чак заиста добро – зашто? Да бих добио прихватање, признање, уважавање, потврду сопствене вредности. То јест, ја то не бих радила тек тако, зато што немам снаге за то, немам жеље, нити великодушности. Ја не желим то да радим, мени самој то није потребно. Али ја то радим ради вас, да бисте ви затим… потврдили моје постојање.
Ово се ради несвесно, није човек увек свестан, али ипак, он живи на тај начин. Овде можемо да говоримо о ефекту емоционалног изгарања. Јер када човек не ради оно што воли, што жели, што би радио са радошћу, већ све време силује себе, пре или касније, његова осећања ће рећи: „Доста је било, више не могу овако“.
Знаци емоционалног изгарања – раздражљивост, замор, униније (чамотиња), одређени знаци депресије, одсуство жеље за контактом, повећана узнемиреност. Јако много, рекло би се, различитих ситница којима ми не придајемо значај, а које ипак, представљају симптоме тога да човек не уме према себи људски да се односи.
Да ли постоји излаз?
Ако у детињству нешто нисмо добили до краја, то не значи да смо сада осуђени да будемо егоисти или да се неуротично жртвујемо цео преостали живот. Никако. Када одрастамо и прихватамо одговорност за сопствени живот, за своју личност, у стању смо да нашем унутрашњем детету створимо нормалне и адекватне услове за његов развој.
Шта треба да се развија?
Као прво, осећања. Ја чак имам радионицу која се зове „Учимо се да живимо са осећањима“. Неки људи се уопште не замишљају да осећања постоје, или се замишљају и нешто осећају, али су у недоумици да ли правилно осећају: „Осетио сам, а шта да радим даље са тим?“
Када почињем да објашњавам да постоји осећање увређености, шта је завист, шта је кривица, одакле долазе бриге и какве бриге постоје, какве врсте раздражености, какви су њихови узроци; шта се може радити са раздражљивошћу – за многе људе је то скроз ново откриће. Испоставља се да људи сами одговарају за своја осећања и да су у стању да са њима нешто ураде.
Мало дете чија су се осећања игнорисала или осуђивала није научило како да живи у миру са својим осећањима; када одрасте, не уме да се користи осећањима на прави начин. Познато је да сва осећања испуњавају одређену функцију.
Ако погледамо на човека који је одлучио да ипак унутрашње одрасте, поред емоционалне компоненте, постоји још нешто важно – то су његови мотиви, жеље, потребе. Да ли их он зна или је навикао да чека када ће га нахранити, када ће му рећи да треба да легне, када треба нешто да уради, када ће оценити то што је он урадио. То јест, бесконачна спољашња оцена и зависност од мишљења других људи.
И у том смислу је такође могуће одрасти. Не постоји никаква пресуда: „Ако то не умеш – готово је!“ Није тачно. Да, у питању је озбиљан унутрашњи рад на себи, да, то захтева унутрашњи напор, време, али се све ово може изменити.
Упознавање са сопственим особеностима је такође корисно. Шта је у мени, у мом животу заиста моје? Због маме сам учинила то, због тате ово. Ево шта се допада мом мужу, а ево шта се допада мојој деци. А шта је са мном? Да ли се мени нешто допада у себи, шта ми је пријатно, чиме желим да се бавим?
Уопште, овде се јавља много унутрашњих задатака, али сви они имају решење. Главно је имати стрпљења да се они реше.
Аутор је руководилац психолошког центра „Саговорник“,
помоћник ректора Института хришћанске психологије
са руског превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ