Evo i drugog dela intervjua Olge Krasnikove. Prvi deo možete da pročitate OVDE. U ovom delu možete da pročitate životom proverene i veoma dragocene savete u vezi sa vaspitanjem i podizanjem emocionalno pismenih i unutrašnje slobodnih osoba. Čak i ako sami roditelji tokom svog odrastanja nisu imali takvo iskutvo, što je, na žalost, prečesta situacija.
*
Ljubav kao način života
Znanje, pažnja, vreme, briga, uvažavanje slobode izbora i adekvatna odgovornost. Dobijajući takav odnos, čak i ako ga ne ceni još uvek, ne poredi ni sa čim i ne postavlja uslove, dete se uči da se isto tako odnosi i prema sebi, a zatim i prema drugim ljudima. I ova sposobnost da voli se razvija u njemu, postaje svesni izbor. I sa adekvatnom odgovornošću i, najvažnije, sa osećajem mere, kod njega će sve biti dobro.
Čovek počinje da ostvaruje ljubav kao nešto realno, jer ljubav nije osećanje. To jest, nije samo osećanje. To nije pojedinačni postupak – ja tebe volim. U pitanju je zaista način života. Voleti sebe i voleti drugog – to je način života, jer su u pitanju postupci, odnosi, reči i misli. Kod čoveka koji voli postoji jedna vrsta odnosa, postupaka i tako dalje, a kod čoveka koji ne voli su oni potpuno drugačiji.
Kada takvo dete odraste, ne boji se nikakvog egoizma, jer je egoizam potpuno drugačija stvar od ljubavi prema sebi. Egoizam raste iz osećanja neispunjenosti, nedovoljne vrednosti. U egoizmu postoji neprestana nezasitost, nezadovoljenost: „Meni stalno nešto nedostaje“. A ovde svega ima dovoljno.
Štaviše, osoba se ovde uči da samo zadovoljava svoje potrebe. Na koji način? On vidi na koji se način roditelji brinu o njemu i postepeno uči da se sam o sebi brine na isti način. Zato kada odrasta, njoj se ne javljaju dileme: da li ja sada želim da jedem ili ne? Postoji anegdota: mama se naginje kroz prozor i govori: ‘Sine, hajde kući’. Dečak je pita: ‘Zašto, zar sam ogladneo? Ona mu odgovara: ‘Ne, ti si već promrzao’.
Eto, kod prave ljubavi prema sebi ovakvog problema neće biti, jer se čovek sa pažnjom odnosi prema sebi, on poznaje sebe, zna sopstvene osobenosti; svoje potrebe zadovoljava sam. U njemu se pojavljuje resurs za velikodušan odnos prema drugima ljudima, za uvažavanje, prihvatanje, brigu. I tada će u njemu postojati zdrav altruizam.
Neopravdana žrtva
Šta je zdravi altruizam? Kada mi za drugog radimo nešto, na njegovu molbu, to jest, ne narušavajući njegove lične granice, zato što je dobrim takođe moguće čoveku naneti mnogo neprijatnosti i bola. Nama se čini da mu činimo dobro, a on nije molio za to. U zdravom altruizmu se sve dešava upravo bez nasilja, bez narušavanja tuđih granica i ne na račun sopstvenog zdravlja i života. Ako se ne govori o spasavanju zdravlja i života drugog čoveka. Ovo je važno reći: žrtvovanje sopstvenog zdravlja i života opravdano je samo u slučaju kada mi zaista spasavamo zdravlje i život drugog čoveka. Sve drugo ne opravdava opasnost kojom podvrgavam svoj život i svoje zdravlje. Radi kaprica, hira drugih ljudi, radi njihove udobnosti i zadovoljstva ne sme se žrtvovati sopstveno zdravlje i život. Jer je cena isuviše velika. Cena zdravlja i života je isuviše visoka da bi se oni dovodili u rizik bez nekog ozbiljnog razloga.
Ko će se žrtvovati i tamo gde treba i gde ne treba? Čovek koji nije dobio potvrdu svoje sopstvene vrednosti. Osoba koja smatra da je potrebno da zasluži ljubav, da je potrebno da učini nešto veliko da na nju obrate pažnju i da se prema njoj odnose sa uvažavanjem. To jest, osoba koja smatra sebe nedostojnom i nedovoljno vrednom.
„Potvrdite mi moje postojanje!“
Odakle potiče ovo osećanje? Iz detinjstva. Kada dete ne dobija odgovor na svoj zahtev, kada se njegove potrebe ne zadovoljavaju ili se zadovoljavaju iskrivljeno. Ova „iskrivljenja“ mogu da budu kako u smeru „izobilja“ – isuviše mnogo brige, kao što smo imali u primeru četrdesetogodišnjeg muškarca ili u smeru „nedostatka“, kada postoji isuviše malo brige. Nekompletna porodica takođe predstavlja faktor rizika, u pitanju nisu uslovi u kojima dete može potpuno da se razvija.
Često se dešava da dete nema primere zdravog odnosa prema sebi u svom životu. Do čega ovo dovodi? To dovodi do toga da odrastajući, dete sve vreme traži: ko bi se pobrinuo o meni, ko bi zadovoljio moje potrebe? To jest, malo dete u čoveku sedi i govori: da li uopšte ljubav postoji? Kome sam ja potreban?
I na dalje, tu su dve strategije. Neko odlazi u ogoljeni egoizam – sve za mene. Pri čemu treba primetiti da je egoisti uvek svega malo. Koliko kod mu davali, koliko god on za sebe uzimao, svejedno se u njemu ne pojavljuje osećanje ispunjenosti, njemu ipak nešto nedostaje. On na taj način pokušava da ispuni deficit koji se formirao u ranom detinjstvu.
Druga krajnost je takozvana „neurotska žrtvenost“. Kada čovek pokušava da zasluži odobravanje od drugih, njihovu zahvalnost, pohvalu ili priznanje da on uopšte postoji, da je vredan, da je potreban. Njemu se čini da ako on to ne bude radio, ako ne bude bio „dobar“, tada se sa njim neće ni družiti, neće ga voleti. I on počinje da siluje sebe, ne spava, ne jede, sve da bi dobio potvrdu značaja svog života. Ovo dovodi do bolesti pre ili kasnije.
Neurotska požrtvovanost je taj isti egoizam, prosto u drugačijem obliku. Jer ja radim nešto dobro, čak zaista dobro – zašto? Da bih dobio prihvatanje, priznanje, uvažavanje, potvrdu sopstvene vrednosti. To jest, ja to ne bih radila tek tako, zato što nemam snage za to, nemam želje, niti velikodušnosti. Ja ne želim to da radim, meni samoj to nije potrebno. Ali ja to radim radi vas, da biste vi zatim… potvrdili moje postojanje.
Ovo se radi nesvesno, nije čovek uvek svestan, ali ipak, on živi na taj način. Ovde možemo da govorimo o efektu emocionalnog izgaranja. Jer kada čovek ne radi ono što voli, što želi, što bi radio sa radošću, već sve vreme siluje sebe, pre ili kasnije, njegova osećanja će reći: „Dosta je bilo, više ne mogu ovako“.
Znaci emocionalnog izgaranja – razdražljivost, zamor, uninije (čamotinja), određeni znaci depresije, odsustvo želje za kontaktom, povećana uznemirenost. Jako mnogo, reklo bi se, različitih sitnica kojima mi ne pridajemo značaj, a koje ipak, predstavljaju simptome toga da čovek ne ume prema sebi ljudski da se odnosi.
Da li postoji izlaz?
Ako u detinjstvu nešto nismo dobili do kraja, to ne znači da smo sada osuđeni da budemo egoisti ili da se neurotično žrtvujemo ceo preostali život. Nikako. Kada odrastamo i prihvatamo odgovornost za sopstveni život, za svoju ličnost, u stanju smo da našem unutrašnjem detetu stvorimo normalne i adekvatne uslove za njegov razvoj.
Šta treba da se razvija?
Kao prvo, osećanja. Ja čak imam radionicu koja se zove „Učimo se da živimo sa osećanjima“. Neki ljudi se uopšte ne zamišljaju da osećanja postoje, ili se zamišljaju i nešto osećaju, ali su u nedoumici da li pravilno osećaju: „Osetio sam, a šta da radim dalje sa tim?“
Kada počinjem da objašnjavam da postoji osećanje uvređenosti, šta je zavist, šta je krivica, odakle dolaze brige i kakve brige postoje, kakve vrste razdraženosti, kakvi su njihovi uzroci; šta se može raditi sa razdražljivošću – za mnoge ljude je to skroz novo otkriće. Ispostavlja se da ljudi sami odgovaraju za svoja osećanja i da su u stanju da sa njima nešto urade.
Malo dete čija su se osećanja ignorisala ili osuđivala nije naučilo kako da živi u miru sa svojim osećanjima; kada odraste, ne ume da se koristi osećanjima na pravi način. Poznato je da sva osećanja ispunjavaju određenu funkciju.
Ako pogledamo na čoveka koji je odlučio da ipak unutrašnje odraste, pored emocionalne komponente, postoji još nešto važno – to su njegovi motivi, želje, potrebe. Da li ih on zna ili je navikao da čeka kada će ga nahraniti, kada će mu reći da treba da legne, kada treba nešto da uradi, kada će oceniti to što je on uradio. To jest, beskonačna spoljašnja ocena i zavisnost od mišljenja drugih ljudi.
I u tom smislu je takođe moguće odrasti. Ne postoji nikakva presuda: „Ako to ne umeš – gotovo je!“ Nije tačno. Da, u pitanju je ozbiljan unutrašnji rad na sebi, da, to zahteva unutrašnji napor, vreme, ali se sve ovo može izmeniti.
Upoznavanje sa sopstvenim osobenostima je takođe korisno. Šta je u meni, u mom životu zaista moje? Zbog mame sam učinila to, zbog tate ovo. Evo šta se dopada mom mužu, a evo šta se dopada mojoj deci. A šta je sa mnom? Da li se meni nešto dopada u sebi, šta mi je prijatno, čime želim da se bavim?
Uopšte, ovde se javlja mnogo unutrašnjih zadataka, ali svi oni imaju rešenje. Glavno je imati strpljenja da se oni reše.
Autor je rukovodilac psihološkog centra „Sagovornik“,
pomoćnik rektora Instituta hrišćanske psihologije
sa ruskog preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI