Предлажем вам одличан интервју са Олгом Красниковом. У њему она као православни психолог разматра питања одакле потиче одсуство љубави према себи? У чему је разлика између егоизма и здраве љубави према себи? Да ли је могуће бити психички здрава особа и истовремено непрестано памтити све своје грехе? Други део интервјуа ћу објавити током наредне недеље.
*
„Нека те је срамота што постојиш…“
Проблем са осећањем сопствене вредности и проблем прихватања себе се веома често сусреће у раду са клијентима. Постоји много примера о томе шта се дешава са човеком као последица чињенице да га у детињству нису научили да се према себи односи „људски“.
На пример, „значајна“ фраза којом се родитељ обраћа детету: „нека те је срамота што постојиш“. У овој фрази је сконцентрисана главна мисао самоунижења – човек треба да се стиди тога што уопште постоји. Речи такве врсте које су упућене личности, доводе до веома озбиљних последица. Навешћу као пример изјаве људи који током саветовања говоре о томе како се осећају. То је оно са чим долазе на саветовање; ово самоосећање управо и представља резултат сопственог обесцењивања.
„Веома се бојим да ће све бити лоше, да ћу нешто погрешити, све покварити; ништа ми неће поћи за руком, нећу се снаћи у животу, рећи ћу нешто погрешно, увредићу некога, погрешићу, нећу имати снаге“.
Врло је тешко живети са таквим самоосећањем. Међутим, у темељу таквог доживљаја себе лежи дубоко неприхватање себе, утемељено у раном детињству.
Или, рецимо овај пример:
„Све је узалуд, сав труд неће довести ни до чега, ништа ми неће поћи за руком, никоме нисам потребна, нико ми неће помоћи, све што се лоше десило је због мене, не може да се врати пропуштено, не може ништа да се исправи, па и уопште, овакви лоши људи као што су ја не могу да се радују и живе“.
„Не може се живети“, најстрашнија је последица неприхватања себе – у питању је самоубиство. Још једна од последица обесцењивања живота, обесцењивања личности је абортус. Јер ако човек не цени сопствену личност, ако не цени свој сопствени живот, како ће моћи да цени живот другог човека?
Потребно је да се схвати колико тешке последице могу да буду у случају намерног обесцењивања, унижавања личности и губитка осећања сопствене вредности.
Доказати да сам „добар“
Ево још о неповерењу према себи:
„Ако сам будем доносио одлуке, исцрпеће ми се нерви, подсећаће ме дуго на то у свакој угодној ситуацији. Мене ће осуђивати, доносити закључке о будућности. Ако сам будем доносио одлуке, сумњаћу све време – па и након што донесем одлуку. Мучићу се, жалити, све време размишљати да ли су ово биле неправилне одлуке, нећу ценити стечено искуство. Потрошићу снаге и мој живот ће бити упропашћен. А ако сам будем доносио одлуке, онда ова одлука мора да буде најбоља од свих могућих. Морам да постанем најбољи. И захваљујући овој одлуци, најбољој од свих, бићу у стању да оправдам свој живот“.
То јест, избор – оправдати свој живот, доказати да вредим, трудити се да будем добар… или ништа не чинити, због страха да се не направи грешка.
Са „добрима“ је такође занимљиво. Ево каква је представа маме о добром сину, то јест, очекивања која му она говори:
„Син треба да буде брижан, пажљиво, послушан, саосећајан, пожртвован, да разуме“.
Даље је све још ‘боље’:
„Тих, неагресиван, без одбијања, претензија, ћутљив, трпељив, уздржан, затворен и добронамеран“.
Да не говорим већ да је у питању опис не дечака, већ девојчице. И остварити сва ова очекивања није могуће, јер „дечак“ је, а њему је већ преко тридесет, такав какав јесте: жив, одлучан, упоран, агресиван, самосталан, понекад суров, сигуран, гласан, захтеван, емоционалан, који уме и да одбије, да стане за себе, отворен и уопште, уважава себе. Али такав, „жив“ не задовољава маму. Није удобан, није послушан.
Бити „добар“ овде заправо значи издати себе. И овде вредност „мене таквог какав јесам“ долази под сумњу. Човек који се оријентише према мишљењу људи око њега, почиње да мисли да је такав какав јесте – лош. Јер се не уклапа у мамину слику.
Али, погледајте каква је корист ако буде био „добар“ – неће морати сам да мисли.
„Прича о Норми“
Сада бих вам испричала „причу о Норми“ – наши студенти су тако назвали моје приче о идеалним породичним односима.
Пред нама је слика идеалне породице. Тачније, идеалних услова у којима се личност развија нормално, складно, радосно. За овакве услове су неопходна оба родитеља – мама и тата. При чему родитељи за дете представљају једну целину.
Шта је овде потребно? Потребно је да између маме и тате постоји сагласност, да не буде сукоба. Ако међу родитељима постоји конфликт, онда се дететов свет дели на два дела и дете доспева у ситуацију када је потребно да изабере на чијој је страни. Међутим, оно није у стању да изабере јер воли и маму и тату, зато се његово срце кида од бола и туге.
У нашем идеалном случају, између маме и тате нема сукоба. Заиста, можемо да маштамо да постоји и тако нешто? Дете које се родило у оваквим условима има потребу и способност да воли и буде вољено. Ова потреба и способност постоје у сваком човеку. Са тачке гледишта хришћанске психологије, у нама је то положено од Бога. Ми знамо да у свакоме од нас постоји образ Божији, а Господ је љубав.
То јест, стремљење ка љубави у нама постоји и овај потенцијал је потпуно бесконачан, неисцрпив. Он постоји независно од услова, од ситуације, независно да ли ми то осећамо или не, да ли смо свесни тога или не, да ли користимо овај потенцијал или не.
Код детета овај потенцијал тражи одговор и родитељи му одговарају, самим тим потврђујући вредност детета: ми тебе волимо, ти си нам важан, ми ти се радујемо. А каквом ти се радујемо? Било каквом. Зато што у нормалним односима постоји безусловно прихватање, без оцењивања.
Дете ни са ким, ни са чим не пореде, њега прихватају независно од било чега. Може се рећи: воле га без обзира на било шта. А може се и рећи: воле га, узимајући у обзир све. Тако у здравој, функционалној породици дете прихватају потпуно, у целини. И тада овај потенцијал код детета почиње неприметно да се развија.
Шта значи волети?
Желела бих овде да направим дигресију и дам мали опис тога шта ми схватамо под љубављу. У „народу“ постоји много представа о љубави. На пример: ‘бије, значи да воли’, ‘сажаљева, значи да воли’. ‘Ја без њега не могу да живим’, такође приписују љубави. Међутим, то уопште није тако. Заправо, све ово су примери зависности.
Шта ћемо подразумевати под љубављу? Љубав је пре свега знање. Јер ја волим не неког апстрактног, не волим неку илузију или сопствену представу, већ волим конкретног човека. Да бих схватио кога волим, неопходно ми је да се са њим упознам. Сложићете се да је тешко осећати дубоко осећање љубави према непознатим људима. Зато је у љубави важно знање особености, али и могућности конкретне личности. И још – за родитеље је ово врло важно – неопходно је знање особености дечијег узраста.
- Пажња + време = знање
Једна од забавних анегдота се догодила у нашем саветовалишту. Жена је позвала и говори преко телефона: „Имам проблеме са дететом, да ли можете да ми помогнете?“ Заинтересовали су се и питали је у чему је конкретно проблем? Она говори: „Не слуша ме.“ Психолог је поставила питање: „Колико дете има година?“ Испоставило се да дете има 10 месеци. Тако дакле, дете са 10 месеци и не треба да слуша. Међутим, мама ово једноставно није знала.
И друга анегдота, када такође зове жена која има проблеме са дететом, долази на саветовање. Психолог није разјаснила претходно дечији узраст. На саветовање долази жена старијих година заједно са одраслим мушкарцем (њеним сином). Испоставило се да је мушкарац одлучио да се жени (има преко 40 година), али са мамине тачке гледишта било је рано за тако нешто.
Дакле, љубав претпоставља знање. Познавање особености и знање одлика неког узраста – шта у конкретном узрасту дете може да ради, шта је дужно да ради. Ако са три године не говори, значи да је потребно обратити се стручним лицима. Ако са десет година није у стању да напише основно о себи, ту такође постоје проблеми. Или ако са седам година још увек мокри у кревет, родитељи почињу да се брину. Постоје људи који превише отежу, мислећи да је све то нормална појава, обраћају се за помоћ онда када већ ништа не може да се измени или када је помоћ компликована. И у овом случају знање представља заиста важан инструмент.
Одакле нам ова знања? Замислите ситуацију да је мама ујутро подигла дете, однела га сањиво у вртић, увече полусањивог однела кући, ставила да спава, а за викенд одвела код својих родитеља да би могла да одмори након радне недеље. Да ли ће она знати своје дете, да ли ће бити у стању са њим да се упозна? Наравно да не. И зато, када у адолесценцији дете почне изненада да показује свој карактер, она ће запрепашћено рећи: одакле ово, ко си ти? Зашто си такав?
Знање истиче из пажње помножене са временом.
Зашто баш овакав спој – пажња помножена са временом? Просто пажња само ујутру и увече није довољна – нема времена. Такође, време без пажње је недовољно. На пример, мама седи кући, не ради, она има такву могућност, међутим, она гледа серије или пише дисертацију (што је само по себи чак врло похвално); ипак, она се у то време не бави дететом. Она као да је код куће, времена има, али пажњу очигледно не удељује детету. И она такође са њим не може да се упозна, иако су у суседним собама, чак могу да буду и у истој соби.
- Брига
Знање, пажња, време. Шта још улази у опис љубави? Обавезно и брига. Али брига о коме? Опет о детету. Код нас често брига о својим интересима и својој удобности, замењују бригу о детету.
Када хранимо нашу децу? Када она желе или када смо већ подгрејали и поставили сто? А шта радимо ако дете не жели да једе у то време? Грдимо га или говоримо: па добро, јешћеш касније? А ако је дете пожелело да једе раније: ми говоримо: „Не грицкај!“ или му дозвољавамо да поједе јабуку? Узгред, од јабуке ће се апетит само побољшати.
Брига претпоставља да видим, осећам реалне потребе свог детета и задовољавам их, а не чиним дете удобним за себе, да бих задовољио своје потребе за одмором, спокојем.
Да, са децом има много различитих неудобности и немира. Да, она стално желе све и то не у своје време. Живахна деца су наравно јако „неудобна“, слажем се са тим. Али ипак, од њих касније постају предивни, здрави људи.
- Слобода и одговорност
Још један признак љубави је уважавање слободе човека. Ми не делимо увек исто мишљење, не одобравамо га увек, али уважавамо човекову слободу да ради како жели.
Наравно, следећа тачка је обавезно адекватна одговорност, јер не можемо да оставимо слободу избора малом детету у пуној мери као одраслом човеку. То није могуће просто зато што оно није у стању да сноси одговорност за себе. Међутим, по мери одрастања ми смо дужни да ту одговорност све више и више предајемо детету.
Овде не постоји општи рецепти: у том узрасту треба то, у том узрасту оно. Ја обично поредим „предају“ одговорности са куповином обуће. Када купујемо детету обућу, не купујемо је за број мање. Али и не купујемо такође да потпуно одговара. Ми је купујемо да је малкице већа. Ако сада носи број 28, нећемо му куповати 40, „да има места“, јер је јасно да ће у таквим ципелама пасти.
А шта радимо у животу? На пример, ђак првак са кључем око врата се сам враћа кући, сам греје ручак и сам касније ради домаћи. Нама се чини: какав самостални, добри дечак, мамин помоћник, свака част. А у реалности смо му обули одећу са бројем 40., у којој му је јако тешко да хода. И он ће падати, добијати маснице и ничег доброг у таквој раној одговорности нема.
Деца би требало да имају безбрижно детињство. А он, као мали старчић, забринут због тога шта сада мора по кући да уради. Можемо се присетити и свог „срећног“ детињства, јер су, као по правилу, људи старијег покољења управо тако и одрастали.
Међутим, задржала бих вас сада од осуде и претензије према родитељима који су правили ове или оне грешке из незнања или неких других разлога. Јер понекада то није само кривица, некада је то и несрећа. Човек није схватао, није размишљао. Било је такво време. Зато када почнемо да схватамо како је било потребно, не треба звати маму и говорити: ‘Мама, знаш, ниси требала тако да радиш’. Мама је радила како је могла и хвала јој пуно због тога. Исто као и тата.
Понављам, љубав је знање, при чему, искрено знање. Ми не идеализујемо и не обесцењујемо. Ми видимо јаке, али видимо и слабе стране. При чему их не називамо добрим особинама или недостацима, већ говоримо: „јача страна“, и „слабија страна“.
Слаба страна није недостатак, већ област човековог живота где му је можда потребна помоћ. Човек нема склоности ка математици? Па шта? Зато лепо пева, зато има стваралачке способности. Потребно је просто то имати у виду да ће када дете ради домаћи, правити грешке и да је зато потребно да се провери оно што је радило.
То јест, узимамо у обзир слабости, покушавамо да их надоместимо на неки начин, али не осуђујемо човека због тога и не покушавамо да га некако изменимо на боље, онако како ми замишљамо.
Наставак следи…
КОМЕНТАРИ