Predlažem vam odličan intervju sa Olgom Krasnikovom. U njemu ona kao pravoslavni psiholog razmatra pitanja odakle potiče odsustvo ljubavi prema sebi? U čemu je razlika između egoizma i zdrave ljubavi prema sebi? Da li je moguće biti psihički zdrava osoba i istovremeno neprestano pamtiti sve svoje grehe? Drugi deo intervjua ću objaviti tokom naredne nedelje.
*
„Neka te je sramota što postojiš…“
Problem sa osećanjem sopstvene vrednosti i problem prihvatanja sebe se veoma često susreće u radu sa klijentima. Postoji mnogo primera o tome šta se dešava sa čovekom kao posledica činjenice da ga u detinjstvu nisu naučili da se prema sebi odnosi „ljudski“.
Na primer, „značajna“ fraza kojom se roditelj obraća detetu: „neka te je sramota što postojiš“. U ovoj frazi je skoncentrisana glavna misao samouniženja – čovek treba da se stidi toga što uopšte postoji. Reči takve vrste koje su upućene ličnosti, dovode do veoma ozbiljnih posledica. Navešću kao primer izjave ljudi koji tokom savetovanja govore o tome kako se osećaju. To je ono sa čim dolaze na savetovanje; ovo samoosećanje upravo i predstavlja rezultat sopstvenog obescenjivanja.
„Veoma se bojim da će sve biti loše, da ću nešto pogrešiti, sve pokvariti; ništa mi neće poći za rukom, neću se snaći u životu, reći ću nešto pogrešno, uvrediću nekoga, pogrešiću, neću imati snage“.
Vrlo je teško živeti sa takvim samoosećanjem. Međutim, u temelju takvog doživljaja sebe leži duboko neprihvatanje sebe, utemeljeno u ranom detinjstvu.
Ili, recimo ovaj primer:
„Sve je uzalud, sav trud neće dovesti ni do čega, ništa mi neće poći za rukom, nikome nisam potrebna, niko mi neće pomoći, sve što se loše desilo je zbog mene, ne može da se vrati propušteno, ne može ništa da se ispravi, pa i uopšte, ovakvi loši ljudi kao što su ja ne mogu da se raduju i žive“.
„Ne može se živeti“, najstrašnija je posledica neprihvatanja sebe – u pitanju je samoubistvo. Još jedna od posledica obescenjivanja života, obescenjivanja ličnosti je abortus. Jer ako čovek ne ceni sopstvenu ličnost, ako ne ceni svoj sopstveni život, kako će moći da ceni život drugog čoveka?
Potrebno je da se shvati koliko teške posledice mogu da budu u slučaju namernog obescenjivanja, unižavanja ličnosti i gubitka osećanja sopstvene vrednosti.
Dokazati da sam „dobar“
Evo još o nepoverenju prema sebi:
„Ako sam budem donosio odluke, iscrpeće mi se nervi, podsećaće me dugo na to u svakoj ugodnoj situaciji. Mene će osuđivati, donositi zaključke o budućnosti. Ako sam budem donosio odluke, sumnjaću sve vreme – pa i nakon što donesem odluku. Mučiću se, žaliti, sve vreme razmišljati da li su ovo bile nepravilne odluke, neću ceniti stečeno iskustvo. Potrošiću snage i moj život će biti upropašćen. A ako sam budem donosio odluke, onda ova odluka mora da bude najbolja od svih mogućih. Moram da postanem najbolji. I zahvaljujući ovoj odluci, najboljoj od svih, biću u stanju da opravdam svoj život“.
To jest, izbor – opravdati svoj život, dokazati da vredim, truditi se da budem dobar… ili ništa ne činiti, zbog straha da se ne napravi greška.
Sa „dobrima“ je takođe zanimljivo. Evo kakva je predstava mame o dobrom sinu, to jest, očekivanja koja mu ona govori:
„Sin treba da bude brižan, pažljivo, poslušan, saosećajan, požrtvovan, da razume“.
Dalje je sve još ‘bolje’:
„Tih, neagresivan, bez odbijanja, pretenzija, ćutljiv, trpeljiv, uzdržan, zatvoren i dobronameran“.
Da ne govorim već da je u pitanju opis ne dečaka, već devojčice. I ostvariti sva ova očekivanja nije moguće, jer „dečak“ je, a njemu je već preko trideset, takav kakav jeste: živ, odlučan, uporan, agresivan, samostalan, ponekad surov, siguran, glasan, zahtevan, emocionalan, koji ume i da odbije, da stane za sebe, otvoren i uopšte, uvažava sebe. Ali takav, „živ“ ne zadovoljava mamu. Nije udoban, nije poslušan.
Biti „dobar“ ovde zapravo znači izdati sebe. I ovde vrednost „mene takvog kakav jesam“ dolazi pod sumnju. Čovek koji se orijentiše prema mišljenju ljudi oko njega, počinje da misli da je takav kakav jeste – loš. Jer se ne uklapa u maminu sliku.
Ali, pogledajte kakva je korist ako bude bio „dobar“ – neće morati sam da misli.
„Priča o Normi“
Sada bih vam ispričala „priču o Normi“ – naši studenti su tako nazvali moje priče o idealnim porodičnim odnosima.
Pred nama je slika idealne porodice. Tačnije, idealnih uslova u kojima se ličnost razvija normalno, skladno, radosno. Za ovakve uslove su neophodna oba roditelja – mama i tata. Pri čemu roditelji za dete predstavljaju jednu celinu.
Šta je ovde potrebno? Potrebno je da između mame i tate postoji saglasnost, da ne bude sukoba. Ako među roditeljima postoji konflikt, onda se detetov svet deli na dva dela i dete dospeva u situaciju kada je potrebno da izabere na čijoj je strani. Međutim, ono nije u stanju da izabere jer voli i mamu i tatu, zato se njegovo srce kida od bola i tuge.
U našem idealnom slučaju, između mame i tate nema sukoba. Zaista, možemo da maštamo da postoji i tako nešto? Dete koje se rodilo u ovakvim uslovima ima potrebu i sposobnost da voli i bude voljeno. Ova potreba i sposobnost postoje u svakom čoveku. Sa tačke gledišta hrišćanske psihologije, u nama je to položeno od Boga. Mi znamo da u svakome od nas postoji obraz Božiji, a Gospod je ljubav.
To jest, stremljenje ka ljubavi u nama postoji i ovaj potencijal je potpuno beskonačan, neiscrpiv. On postoji nezavisno od uslova, od situacije, nezavisno da li mi to osećamo ili ne, da li smo svesni toga ili ne, da li koristimo ovaj potencijal ili ne.
Kod deteta ovaj potencijal traži odgovor i roditelji mu odgovaraju, samim tim potvrđujući vrednost deteta: mi tebe volimo, ti si nam važan, mi ti se radujemo. A kakvom ti se radujemo? Bilo kakvom. Zato što u normalnim odnosima postoji bezuslovno prihvatanje, bez ocenjivanja.
Dete ni sa kim, ni sa čim ne porede, njega prihvataju nezavisno od bilo čega. Može se reći: vole ga bez obzira na bilo šta. A može se i reći: vole ga, uzimajući u obzir sve. Tako u zdravoj, funkcionalnoj porodici dete prihvataju potpuno, u celini. I tada ovaj potencijal kod deteta počinje neprimetno da se razvija.
Šta znači voleti?
Želela bih ovde da napravim digresiju i dam mali opis toga šta mi shvatamo pod ljubavlju. U „narodu“ postoji mnogo predstava o ljubavi. Na primer: ‘bije, znači da voli’, ‘sažaljeva, znači da voli’. ‘Ja bez njega ne mogu da živim’, takođe pripisuju ljubavi. Međutim, to uopšte nije tako. Zapravo, sve ovo su primeri zavisnosti.
Šta ćemo podrazumevati pod ljubavlju? Ljubav je pre svega znanje. Jer ja volim ne nekog apstraktnog, ne volim neku iluziju ili sopstvenu predstavu, već volim konkretnog čoveka. Da bih shvatio koga volim, neophodno mi je da se sa njim upoznam. Složićete se da je teško osećati duboko osećanje ljubavi prema nepoznatim ljudima. Zato je u ljubavi važno znanje osobenosti, ali i mogućnosti konkretne ličnosti. I još – za roditelje je ovo vrlo važno – neophodno je znanje osobenosti dečijeg uzrasta.
- Pažnja + vreme = znanje
Jedna od zabavnih anegdota se dogodila u našem savetovalištu. Žena je pozvala i govori preko telefona: „Imam probleme sa detetom, da li možete da mi pomognete?“ Zainteresovali su se i pitali je u čemu je konkretno problem? Ona govori: „Ne sluša me.“ Psiholog je postavila pitanje: „Koliko dete ima godina?“ Ispostavilo se da dete ima 10 meseci. Tako dakle, dete sa 10 meseci i ne treba da sluša. Međutim, mama ovo jednostavno nije znala.
I druga anegdota, kada takođe zove žena koja ima probleme sa detetom, dolazi na savetovanje. Psiholog nije razjasnila prethodno dečiji uzrast. Na savetovanje dolazi žena starijih godina zajedno sa odraslim muškarcem (njenim sinom). Ispostavilo se da je muškarac odlučio da se ženi (ima preko 40 godina), ali sa mamine tačke gledišta bilo je rano za tako nešto.
Dakle, ljubav pretpostavlja znanje. Poznavanje osobenosti i znanje odlika nekog uzrasta – šta u konkretnom uzrastu dete može da radi, šta je dužno da radi. Ako sa tri godine ne govori, znači da je potrebno obratiti se stručnim licima. Ako sa deset godina nije u stanju da napiše osnovno o sebi, tu takođe postoje problemi. Ili ako sa sedam godina još uvek mokri u krevet, roditelji počinju da se brinu. Postoje ljudi koji previše otežu, misleći da je sve to normalna pojava, obraćaju se za pomoć onda kada već ništa ne može da se izmeni ili kada je pomoć komplikovana. I u ovom slučaju znanje predstavlja zaista važan instrument.
Odakle nam ova znanja? Zamislite situaciju da je mama ujutro podigla dete, odnela ga sanjivo u vrtić, uveče polusanjivog odnela kući, stavila da spava, a za vikend odvela kod svojih roditelja da bi mogla da odmori nakon radne nedelje. Da li će ona znati svoje dete, da li će biti u stanju sa njim da se upozna? Naravno da ne. I zato, kada u adolescenciji dete počne iznenada da pokazuje svoj karakter, ona će zaprepašćeno reći: odakle ovo, ko si ti? Zašto si takav?
Znanje ističe iz pažnje pomnožene sa vremenom.
Zašto baš ovakav spoj – pažnja pomnožena sa vremenom? Prosto pažnja samo ujutru i uveče nije dovoljna – nema vremena. Takođe, vreme bez pažnje je nedovoljno. Na primer, mama sedi kući, ne radi, ona ima takvu mogućnost, međutim, ona gleda serije ili piše disertaciju (što je samo po sebi čak vrlo pohvalno); ipak, ona se u to vreme ne bavi detetom. Ona kao da je kod kuće, vremena ima, ali pažnju očigledno ne udeljuje detetu. I ona takođe sa njim ne može da se upozna, iako su u susednim sobama, čak mogu da budu i u istoj sobi.
- Briga
Znanje, pažnja, vreme. Šta još ulazi u opis ljubavi? Obavezno i briga. Ali briga o kome? Opet o detetu. Kod nas često briga o svojim interesima i svojoj udobnosti, zamenjuju brigu o detetu.
Kada hranimo našu decu? Kada ona žele ili kada smo već podgrejali i postavili sto? A šta radimo ako dete ne želi da jede u to vreme? Grdimo ga ili govorimo: pa dobro, ješćeš kasnije? A ako je dete poželelo da jede ranije: mi govorimo: „Ne grickaj!“ ili mu dozvoljavamo da pojede jabuku? Uzgred, od jabuke će se apetit samo poboljšati.
Briga pretpostavlja da vidim, osećam realne potrebe svog deteta i zadovoljavam ih, a ne činim dete udobnim za sebe, da bih zadovoljio svoje potrebe za odmorom, spokojem.
Da, sa decom ima mnogo različitih neudobnosti i nemira. Da, ona stalno žele sve i to ne u svoje vreme. Živahna deca su naravno jako „neudobna“, slažem se sa tim. Ali ipak, od njih kasnije postaju predivni, zdravi ljudi.
- Sloboda i odgovornost
Još jedan priznak ljubavi je uvažavanje slobode čoveka. Mi ne delimo uvek isto mišljenje, ne odobravamo ga uvek, ali uvažavamo čovekovu slobodu da radi kako želi.
Naravno, sledeća tačka je obavezno adekvatna odgovornost, jer ne možemo da ostavimo slobodu izbora malom detetu u punoj meri kao odraslom čoveku. To nije moguće prosto zato što ono nije u stanju da snosi odgovornost za sebe. Međutim, po meri odrastanja mi smo dužni da tu odgovornost sve više i više predajemo detetu.
Ovde ne postoji opšti recepti: u tom uzrastu treba to, u tom uzrastu ono. Ja obično poredim „predaju“ odgovornosti sa kupovinom obuće. Kada kupujemo detetu obuću, ne kupujemo je za broj manje. Ali i ne kupujemo takođe da potpuno odgovara. Mi je kupujemo da je malkice veća. Ako sada nosi broj 28, nećemo mu kupovati 40, „da ima mesta“, jer je jasno da će u takvim cipelama pasti.
A šta radimo u životu? Na primer, đak prvak sa ključem oko vrata se sam vraća kući, sam greje ručak i sam kasnije radi domaći. Nama se čini: kakav samostalni, dobri dečak, mamin pomoćnik, svaka čast. A u realnosti smo mu obuli odeću sa brojem 40., u kojoj mu je jako teško da hoda. I on će padati, dobijati masnice i ničeg dobrog u takvoj ranoj odgovornosti nema.
Deca bi trebalo da imaju bezbrižno detinjstvo. A on, kao mali starčić, zabrinut zbog toga šta sada mora po kući da uradi. Možemo se prisetiti i svog „srećnog“ detinjstva, jer su, kao po pravilu, ljudi starijeg pokoljenja upravo tako i odrastali.
Međutim, zadržala bih vas sada od osude i pretenzije prema roditeljima koji su pravili ove ili one greške iz neznanja ili nekih drugih razloga. Jer ponekada to nije samo krivica, nekada je to i nesreća. Čovek nije shvatao, nije razmišljao. Bilo je takvo vreme. Zato kada počnemo da shvatamo kako je bilo potrebno, ne treba zvati mamu i govoriti: ‘Mama, znaš, nisi trebala tako da radiš’. Mama je radila kako je mogla i hvala joj puno zbog toga. Isto kao i tata.
Ponavljam, ljubav je znanje, pri čemu, iskreno znanje. Mi ne idealizujemo i ne obescenjujemo. Mi vidimo jake, ali vidimo i slabe strane. Pri čemu ih ne nazivamo dobrim osobinama ili nedostacima, već govorimo: „jača strana“, i „slabija strana“.
Slaba strana nije nedostatak, već oblast čovekovog života gde mu je možda potrebna pomoć. Čovek nema sklonosti ka matematici? Pa šta? Zato lepo peva, zato ima stvaralačke sposobnosti. Potrebno je prosto to imati u vidu da će kada dete radi domaći, praviti greške i da je zato potrebno da se proveri ono što je radilo.
To jest, uzimamo u obzir slabosti, pokušavamo da ih nadomestimo na neki način, ali ne osuđujemo čoveka zbog toga i ne pokušavamo da ga nekako izmenimo na bolje, onako kako mi zamišljamo.
Nastavak sledi…
KOMENTARI