Поделио бих са вама своје размишљање о томе зашто самоукоревање које Свети Оци – подвижници толико препоручују у духовном животу, за нас, у облику и мери у којој они то саветују може да буде „бреме претешко за ношење“.
Одмах би нагласио да је самоукоревање врло користан духовни подвиг, да правилно примењивано води ка смирењу. Међутим, огромна већина нас данас није у стању да га понесе. Зашто? Из једноставног разлога што ми нисмо дорасли томе. Мислим, можемо да се играмо, да глумимо да се самоукоревамо, али једно је истинито сагледавање себе, а потпуно друго су душевне игре које нам само троше време које нам је Господ дао овде на земљи да бисмо се припремили за вечност.
Ради се о томе да огромна већина нас, без обзира на место и улогу у Цркви, нисмо сређени душевно да тако кажем, имамо много посла и рада на себи пре него што и помислимо да испуњавамо савет светог Пимена Великог: „Ако увек и у свему будемо окривљавали себе, онда ћемо свуда пронаћи мир.“ Ако пробате да самопрекоревате себе, видећете да ћете након неког времена уместо мира, почети да осећате снажно униније, стање душевне чамотиње, тешког стања притиснутости и безнадежности. Шта мислите, искрено, како ћемо се осећати ако за све што ми сами или наши ближњи урадимо погрешно, одмах почнемо себи да говоримо: „Ја сам црв, а не човек“? Мислим, када прође она прва фаза када тајно мислимо у себи: „ух, сада сам подвижник као цар Давид и египатски оци“…
Рекло би се, шта се дешава? Шта ми то радимо погрешно? Ми не схватамо да полазимо са врло различитих места у односу на Светитеље. Они су своје душевне немоћи, може се рећи неурозе, прерасли, прошли кроз њих и стекли духовну слободу. И своју духовну слободу су одржавали самопрекоревањем, подсећањем да, иако су својим бићем свесни да вреде у очима Божијим, не треба да се погорде јер тако могу да изгубе Господа Исуса Христа Који је оличење смирења.
Ако некога саблажњава мисао да су и Светитељи имали душевне немоћи и проблеме, нека се запита на који начин онда гледа на њих – да ли су они били људи као и ми или су били некакви безгрешни суперхероји од рођења, који нису имали ништа заједничко са нама немоћнима и грешнима? Ако је заиста тако, онда они реално и не могу да нам помогну када им се молимо, јер просто не знају у каквој смо ми ситуацији?
Међутим, ако они заиста јесу били као и ми, онда итекако можемо да будемо уверени да ће нам помоћи, да ће нам указати на који начин можемо и ми сами да превазиђемо сопствене немоћи, комплексе, неурозе и страсти које чинимо у великој мери под утицајем наших немоћи… Свако носи своја искуства, свакоме су баш његове невоље и ране допуштене од Бога са великим смислом. И то исто спада у крст који носимо…
Елем, ако почнемо да се самопрекоревамо као Светитељи, из нашег тренутног места, са наше позиције несигурности у љубав Божију (притом не мислим да се на речима убеђујемо колико смо фасцинирани и уверени у љубав Бога према нама, већ говорим о оном дубинском осећају који је јако тешко имати сам по себи, уколико нас наши родитељи нису волели на прави начин), ми ћемо веома брзо склизнути у тешко расположење, несигурност, очајање, у толико познато осећање да смо заиста лоши и да не вредимо ништа. А како ће онда Господ „такве“ да нас прими и да нам опрости? И уместо мира о коме говори свети Пимен, ми ћемо упасти у униније (стање тешке душевне притиснутости и безнадежности).
Нама је неопходно да прво дођемо на, да тако кажем, позицију „позитивне нуле“, да кренемо од почетка. Код нас је ова позиција некада у већем, некада у мањем минусу, али је врло често у минусу. О каквом „минусу“ говорим? О минусу здраве, сигурне љубави према себи. О ситуацији да када погледамо искрено у себе и запитамо се да ли смо заиста сигурни да нас Господ воли баш овакве какви смо – ми ипак нисмо сигурни у потврдан одговор. Значи не нашу побољшану верзију, 2.0, него баш овакве какви јесмо, са свим нашим немоћима и манама.
Овде је веома важно бити искрен са собом. Не говорим овде о интелектуалном делу, када умом знамо учење Цркве да „Бог тако заволе свет да је и Сина Јединородног дао…“ (Јн. 3:16). Не, овде говорим о осећању да поред тога што је дао Свог Сина за све људе на свету, да смо изнутра уверени да је Свог Сина дао и за нас – овакве какви јесмо. И да какви год да смо, ипак вредимо и Богу је итекако стало до нас. Чудно? Јесте. Несхватљиво? Јесте. Зашто би Му било стало? Не знам, али Му је, чињеница, стало. Међутим, ми овој истини у већини још увек не верујемо или мало верујемо…
А зашто не верујемо овоме свим својим бићем? Зато што не верујемо Светом Писму? Не бих рекао баш. Једноставно, нисмо имали такво искуство безрезервне, безусловне љубави у детињству. Увек смо морали некако да је „зарадимо“, да „оправдамо“ своје постојање на неки начин… И како онда да поверујемо тек тако да нас Бог воли? Не… Наша душа се несвесно пита, сумња, типа: „Мора да постоји нека ‘цака’ овде, немогуће је тек тако да те неко воли?“
Ми то немамо у искуству и зато је толико тешко да заиста осетимо изнутра да смо вредни нечије љубави. Ми просто морамо да будемо савршени колико год је до нас, морамо да се трудимо из све снаге. И зато се толико бојимо неке грешке. Јер ако погрешимо, то онда значи да ће нас Бог одбацити? Јер ионако нас једва трпи… Јер ионако ми сами себе често једва подносимо… А грешке су неминовне, ми смо немоћни и мало, мало па се оклизнемо и паднемо.
И у овоме можда треба тражити одговор зашто толико тешко подносимо критику или нечији прекор. Не зато што смо баш толико горди (знамо сви да смо горди, то је позната ствар и од тога нећемо побећи до краја живота), него се ради о томе да када нас неко критикује, ми то несвесно доживљавамо као потврду онога чега се највише бојимо – да стварно не вредимо. И свим силама се трудимо да се правдамо, да се то некако не покаже као тачно… Јер ако не вредимо, зашто би нас неко волео? Зашто би нас Бог волео? Јер, љубав мора да се заслужи, зар не? Ако не вредимо, онда ћемо (поново) бити напуштени и одбачени. А тога се бојимо више од свега.
Ако из стања оваквих и сличних душевних траума (рана) почнемо да на себе примењујемо подвиге које су Светитељи узимали на себе, то би изгледало као да ми сломљених ногу или у колицима покушавамо да трчимо истом брзином са спортистима који су у пуној физичкој снази. Можемо озбиљно да се повредимо.
Схватате, нама је потребно нешто друго. Нама је потребно да радом на себи, на свему ономе што нам се дешавало у прошлости, прво дођемо до тачке када можемо заиста искрено и без страха да будемо уверени да ипак вредимо и да нас Христос воли.
Да, да, баш такве какви јесмо, са свим нашим немоћима. Затим да учврстимо у себи ово уверење – здравом љубављу према себи. Па тек онда, да видимо у којој мери и на који начин можемо да прекоревамо себе, знајући и осећајући истовремено да наша грешка, наш страх који се појавио, не значи да нас је Бог одбацио јер смо погрешили. Потребно је време да у нашој свести почнемо да правимо разлику између свих оних порука које смо добијали у детињству на један или други начин о томе да не вредимо – и онога што заиста Бог о нама мисли.
Ово је кључно. Ми обично мислимо да када се покајемо, схватићемо колико нас Бог воли. А иде управо супротно. Ми треба прво да постанемо свесни колико вредимо Богу, колико је Њему стало до нас – да бисмо почели да се кајемо, то јест, мењамо свој живот и себе саме. Јер ово што ми често радимо није покајање, већ унижавање. Оци као пример наводе догађај са пророком Исаијом. Он прво види величину Господа, Његову љубав и тек онда из његових уста чујемо речи истинског покајања, покајања које је све време свесно Божије љубави и сопствене вредности. (Ис. 6:1-5) „Тако почиње покајање: виђењем лепоте, а не унакажености; свешћу о Божанској слави, а не о сопственом ништавилу“, пише митрополит Калист Вер.
Митрополит Антоније сурошки врло лепо пише на тему којом се овде бавимо: „Смирење је једна од најхрабријих јеванђелских врлина, а ми смо се потрудили да га претворимо у особину бедног роба. Мало ко би желео да буде смирен, јер се смирење често представља као одбацивање сопственог људског достојанства. Истинско смирење се рађа из виђења Божије светости, а ми често покушавамо да себе натерамо да се осетимо смирено тако што вештачки умањујемо себе. Ако тако поступамо, не достижемо до смирења, већ до понижења, које нам не дозвољава да живимо достојно Царства Божијег и нашег људског призвања… Зато се смирење уопште не састоји у сталном напору да себе понизимо и одбацимо људско достојанство којим нас је Бог обдарио и које од нас тражи јер смо Његова деца, а не робови. Како се може видети на примеру светих, смирење код њих не настаје само из свести о грешности, јер и грешник може принети Богу скрушено и покајано срце, а једна једина реч опроштаја довољна је да избрише свако зло, прошло и садашње. Смирење светих извире из виђења славе, величине и лепоте Божије. Смирење се чак не рађа ни из контраста, већ из свести да је Бог толико свет, из откривења такве савршене лепоте и тако задивљујуће љубави, да је једино што у Његовом присуству преостаје да учинимо – јесте да паднемо пред Њим у страхопоштовању, радости и задивљености.“
Није баш све тако једноставно, знате. Не може се само отићи у православну књижару, купити било која духовна литература и пробати да се примени све што је тамо написано на себе и свој живот. Мислим, можете, свако има слободу и избор, али мислим да ће бити веома болно. Ми увек имамо избор пред нама, можемо да се играмо духовног живота, а можемо да пробамо прво да припремимо своју душу да бисмо заиста имали духовни живот.
Да, познање себе, својих немоћи, душевних рана, гледање у све оно што нас је болело некада раније уме да буде непријатно, некада веома болно. И нико не каже да је лако радити на својим немоћима, стајати у томе и не бежати, бити са тим болом који носимо у себи док не почне да се смањује због нашег присуства. Али је неописиво теже покушавати да свој унутрашњи бол некако угасимо храном, алкохолом, порнографијом, бежањем у посао, мржњом и неосетљивошћу према болу својих блиских…
Завршио бих овај текст мишљу новопрослављеног светитеља Софронија Сахарова: „Приметио сам једну чудну појаву: људи се боје да отворено погледају на величину човека. Увидети Божанску замисао о себи многима изгледа као „претерана гордост“. Постати свестан да смо у замисли Оца, још пре стварања света, замишљени као пуноћа савршенства, ми се чини потпуно неопходним да бисмо могли исправно да живимо и делујемо. Мислим да умањивати предвечну мисао Творца о човеку није само грешка, него заиста велики грех. Због тога што људи не виде ни у себи ни у свом брату истинско и вечно достојанство, они су тако зверски зли у међусобним односима и тако лако једни друге убијају.“
Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ