На писање овог текста ме подстакао један догађај који ме је подсетио на нешто што је веома актуелно и што је симптом једне жалосне појаве. О чему се ради? Након не знам ни ја колико година сам присуствовао православној трибини/предавању јер ми је тема била веома занимљива а од конкретног говорника увек имам нешто да научим. Што се самог предавања тиче, нисам се преварио и стварно ми је било корисно што сам био ту. Међутим, оно што је уследило након предавања, (мислим на питања након предавања) ме је баш разочарало, растужило и подстакло на размишљање. Иако је свештеник који је одржао предавање замолио да питања буду у оквиру теме о којој се говорило, добио је питања која су апсолутно ван теме. И то толико да сам ја у тренутку остао затечен.
Као да рецимо, слушате предавање о физици а онда крену питања о социологији, историји или не знам, пољопривреди. Сигурно сте присуствовали таквом феномену. Када човек почне са питањем, али прво крене увод, ко је он, да њега веома занима питање које ће поставити, да му је потребан одговор… И онда постави питање, као да је, народски речено „пао са Марса“. Знате сами за ово сигурно, чули сте ово ако сте били макар на једном једином православном предавању или трибини. Одакле овај феномен?
Постало ми је јасно нешто што је тужно. Болна истина је да заправо многи међу нама користе Православље само као још један механизам одбране од својих душевних траума. Овај бол сви носимо без изузетка у себи. Одакле тај бол? Бол је настао због наших душевних траума, губитака које смо претрпели, болних догађаја и сећања на њих из детињства, наше усамљености, емоционалног или физичког (често и сексуалног) злостављања…
Бол о коме говорим је многима, многима толико страшан, да се ми и данас несвесно понашамо као деца када се играју жмурке и покушавају да се сакријемо у неки орман, испод кревета, иза дрвета, итд. Као деца када покрију своје очи и мисле да их нико не види, ми мислимо да ћемо од нашег унутрашњег бола побећи тако што ћемо се бавити свим могућим црквеним темама, од истраживања датума превода богослужбених књига на црквенословенски језик или расправе на ком језику служе Копти монофизити до рецимо, узнемирености и бриге да ли се заиста баш ових дана догодила судбоносна издаја Православља јер је неки епископ потписао неки документ са представником неке друге заједнице… Наравно да су нека од ових питања важнија од других. Нико не говори да не треба да живимо црквеним животом и будемо упућени у оно што се дешава у животу Цркве. Али је погрешно ако мислимо да су ово теме којима можемо да заменимо суштину духовног живота – а то је наш лични однос са Богом.
Оно што најбоље показује да људи сва слична „интересовања“ користе као још једну тему којом ће се бавити, само да се не баве реално болним личним животним темама туге, бола, љутње, одбачености, страха… – јесте чињеница да је све то привремено, површно и да апсолутно нема везе са унутрашњим животом.
Ево једног конкретнох примера. Да ли се сећате свих оних несрећних екуменских потписивања и „пропасти Православља“ из протеклог периода које су најављиване и које су тобож наступиле? Наравно, дигла се паника, појавили су се разноразни текстови на ту тему, а онда… онда је све утихнуло као да се ништа није ни догодило. Да су и сами аутори текстова до краја искрени, они би већ не знам шта требало да ураде до сада, јер, ето, „издаја је наступила, крај долази, све је пропало“. А они се вероватно и не сећају више да су било шта писали? Или се сећате можда оне панике у време епидемије короне и ставова да су вакцине ни мање ни више него „печат антихриста“, да се на тај начин обележавају људи пред долазак Антихриста, итд. И шта се десило са тиме? Нико више и не говори о томе. У великој већини не говоре не зато што се надају да се нико неће сећати тих лажи (мада верујем да има и људи који су свесни тога али не желе да признају своју грешку).
Не.
О томе се не говори, тога се нико више и не сећа – зато што се грчевито тражи нова, актуелна тема, нова брига којом ће се сав овај душевни бол о коме говоримо некако држати у дубини своје душе..
И многи, многи мисле да је управо то духовни живот. По њима духовни живот представља непрестани покушај потискивања и скривања (свесног или несвесног) свих својих траума, свог оног душевног бола – од себе и од Бога. Зашто од Бога? Зато што се веома често на Њега преноси (пројектује) модел понашања који смо доживели од стране наших родитеља или особа које су се бринуле о нама. Ако су људи који су нас подизали и васпитавали били веома строги, непредвидивог понашања, неосећајни, критични, ако су имали психичке проблеме, ако смо са њима били у режиму преживљавања, ако су осећања била забрањена – нама је потребно много времена да себи признамо да су последица нашег одрастања итекако присутне у нашем односу према Богу, то јест, да ми у дубини своје душе имамо уверење и страх да је и Бог такав. Одатле потичу и уверења „где ће мене Бог да се сети“, или „докле ће ме више Бог трпети“, „јасно ми је да Бог воли друге људе, али како може мене да воли“, „ако нешто погрешим, Бог ће ме обавезно казнити“, „како може Бог да воли овакву стоку као што сам ја“…
Е то је оно што је тужно. И још тужније је што се о томе не говори јавно, гласно и свуда. Јер само ако човек почне заиста да се бави оним што свим силама покушава да потисне, да говори о ономе што га је рањавало почевши од раног детињства, да освешћује колики је тај бол, да плаче и жалује због свега тога што му се дешавало и што га сада притиска као камен на грудима који га спречава да удахне радост живота са Богом – тек онда ће се догодити промена ума и живота, то јест, покајање. Јер покајање који је свима на језику не значи да по хиљадити пут говоримо једне и исте ствари на исповести, већ да променимо то нешто испод, што нас и доводи у ситуацију да понављамо стално једне и исте ствари.
Заједнички именитељ за целокупни дијапазон ових „интересовања“ јесте у томе да сва она промашују смисао нашег духовног живота који би требало да се састоји у односу са Богом, у стајању пред Њим. У поверењу и љубави коју има дете када је заједно са својим Татом. Дете се не стиди да покаже свом Тати оно што га боли, али и да покаже шта је добро урадило, да се радује и осећа прихваћено…
Како можемо да променимо ово? Како да погледамо другачијим очима на себе и на Бога?
Шта мислите шта је бољи начин? Тако што ћемо себе да изгрдимо још једном и да просто одлучимо да ћемо престати са страстима? Да окренемо „нови лист“ и одлучимо да ћемо победити све своје страсти снагом воље? Срећно нам било са овим, по ко зна који пут.
Или да можда пробамо да погледамо зашто робујемо конкретним страстима које нас муче? Зашто се преједамо? Зашто попијемо „коју чашицу преко“? Зашто стално осуђујемо? Зашто ликујемо над туђим немоћима? Зашто се радујемо када је некоме другоме тешко? Зашто се истресемо на својим најближима? Шта покушавамо тиме да урадимо, коју своју потребу да испунимо, који бол да умањимо?
Духовни живот се не састоји у томе да по ко зна који пут региструјемо да смо погрешили, већ да живимо у присуству Божијем. Да смо искрени са Њим, да се не кријемо од себе и Њега. Да смо свесни да са Богом можемо да имамо другачији однос од односа који нас је обликовао у раном детињству. Да заиста, у дубини душе поверујемо да нас Бог не уцењује емоционално, не критикује, не назива нас будалама, не говори да се каје што смо се родили, да ћемо Га у гроб отерати, да смо глупи… Ако смо то слушали током детињства, не значи да ћемо од Бога чути или доживети сличне ствари. А један део нас, иако у теорији зна да није тако, у односу са Богом се и даље понаша према старим обрасцима понашања која су нам наметнута током одрастања.
Све док не освестимо и дозволимо себи да осетимо и прихватимо сва она болна и непријатна осећања која су у нашој души, крићемо се и бежати од њих помоћу: „борбе са екуменизмом“, строгог поста искључиво на води, обавезног читања по сваку цену комплетног молитвеног правила, наметања побожности људима око нас, итд. Јер, Господ Исус је пострадао на Крсту да бисмо ми постили искључиво на води или да не пропустимо никако ниједну молитву под било којим околностима? Зар не? То је суштина?
Или ћемо тражити себи одушак од бола и узнемирености која је у нама кроз: гледање порнографије, преједање или чашу (или две-три) алкохола увече „да се опустимо“, бављење геополитиком и поступцима великих политичких сила, заверама и оним што ће наводно тек да се догоди у блиској будућности, интензивним читањем вести са украјинског ратишта, детаљним изучавањем злочина који су учињени кроз векове над српским народом…
Да се разумемо, не говорим да не треба да будемо упознати са историјом или да постимо строго ако смо у стању. Али ако то буде пренаглашено, ако се то претвори у главни циљ, смисао који треба да представља и чини наш однос са Богом и собом, то је онда знак да тиме покушавамо да потиснемо и од себе сакријемо нешто што нас боли. То желим да кажем. Ако споредна ствар постане главна, нешто није у реду.
А шта онда да радимо са свом овом тежином и болом који носимо у себи? Јер, стварно је непријатно. И страшно је. А шта мислите о томе да пробамо да излијемо свој бол пред Богом, као што бисмо излили пред неким ко нас искрено и неизмерно воли? Искрено, својим речима, да изнесемо све што нам је на души. Чак и ако не знамо како се осећамо или шта треба да радимо? Ако кажемо да се осећамо лоше, а да и не знамо зашто? Да затражимо од Бога да нам помогне, јер се ми више сами не сналазимо?
Запамтите, ако смо имали болно детињство, ако је било превише ружних и тешких ствари, не значи да нас је то обележило заувек. Бог је наш истински Родитељ са којим се ништа од онога што смо претрпели неће поновити. Хајде да постанемо свесни тога, Бог нас чека раширених руку, хајде да стварно уђемо у однос са Њим. То је једино што је важно. Он све време чека и ту је, близу нас.
И у древним временима људи често нису имали нормална детињства и свој однос са родитељима су преносили на однос са Господом. Зато пророк Исаија говори врло важну ствар – да чак и ако смо имали тешко и непријатно (некада и ненормално) искуство у односу са родитељима, Бог није такав.
„Али Сион рече: Остави ме Господ, и заборави ме Господ. Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе“. (Ис. 49:14-15)
Ако нам је ово сувише тешко да говоримо о својим осећањима, можемо да кроз дневник пишемо о томе. Поклањам вам мини-курс о томе како да почнете и какве ћете све реалне користи имати за себе од писања дневника. Преузмите га ОВДЕ.
Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ