Podelio bih sa vama svoje razmišljanje o tome zašto samoukorevanje koje Sveti Oci – podvižnici toliko preporučuju u duhovnom životu, za nas, u obliku i meri u kojoj oni to savetuju može da bude „breme preteško za nošenje“.
Odmah bi naglasio da je samoukorevanje vrlo koristan duhovni podvig, da pravilno primenjivano vodi ka smirenju. Međutim, ogromna većina nas danas nije u stanju da ga ponese. Zašto? Iz jednostavnog razloga što mi nismo dorasli tome. Mislim, možemo da se igramo, da glumimo da se samoukorevamo, ali jedno je istinito sagledavanje sebe, a potpuno drugo su duševne igre koje nam samo troše vreme koje nam je Gospod dao ovde na zemlji da bismo se pripremili za večnost.
Radi se o tome da ogromna većina nas, bez obzira na mesto i ulogu u Crkvi, nismo sređeni duševno da tako kažem, imamo mnogo posla i rada na sebi pre nego što i pomislimo da ispunjavamo savet svetog Pimena Velikog: „Ako uvek i u svemu budemo okrivljavali sebe, onda ćemo svuda pronaći mir.“ Ako probate da samoprekorevate sebe, videćete da ćete nakon nekog vremena umesto mira, početi da osećate snažno uninije, stanje duševne čamotinje, teškog stanja pritisnutosti i beznadežnosti. Šta mislite, iskreno, kako ćemo se osećati ako za sve što mi sami ili naši bližnji uradimo pogrešno, odmah počnemo sebi da govorimo: „Ja sam crv, a ne čovek“? Mislim, kada prođe ona prva faza kada tajno mislimo u sebi: „uh, sada sam podvižnik kao car David i egipatski oci“…
Reklo bi se, šta se dešava? Šta mi to radimo pogrešno? Mi ne shvatamo da polazimo sa vrlo različitih mesta u odnosu na Svetitelje. Oni su svoje duševne nemoći, može se reći neuroze, prerasli, prošli kroz njih i stekli duhovnu slobodu. I svoju duhovnu slobodu su održavali samoprekorevanjem, podsećanjem da, iako su svojim bićem svesni da vrede u očima Božijim, ne treba da se pogorde jer tako mogu da izgube Gospoda Isusa Hrista Koji je oličenje smirenja.
Ako nekoga sablažnjava misao da su i Svetitelji imali duševne nemoći i probleme, neka se zapita na koji način onda gleda na njih – da li su oni bili ljudi kao i mi ili su bili nekakvi bezgrešni superheroji od rođenja, koji nisu imali ništa zajedničko sa nama nemoćnima i grešnima? Ako je zaista tako, onda oni realno i ne mogu da nam pomognu kada im se molimo, jer prosto ne znaju u kakvoj smo mi situaciji?
Međutim, ako oni zaista jesu bili kao i mi, onda itekako možemo da budemo uvereni da će nam pomoći, da će nam ukazati na koji način možemo i mi sami da prevaziđemo sopstvene nemoći, komplekse, neuroze i strasti koje činimo u velikoj meri pod uticajem naših nemoći… Svako nosi svoja iskustva, svakome su baš njegove nevolje i rane dopuštene od Boga sa velikim smislom. I to isto spada u krst koji nosimo…
Elem, ako počnemo da se samoprekorevamo kao Svetitelji, iz našeg trenutnog mesta, sa naše pozicije nesigurnosti u ljubav Božiju (pritom ne mislim da se na rečima ubeđujemo koliko smo fascinirani i uvereni u ljubav Boga prema nama, već govorim o onom dubinskom osećaju koji je jako teško imati sam po sebi, ukoliko nas naši roditelji nisu voleli na pravi način), mi ćemo veoma brzo skliznuti u teško raspoloženje, nesigurnost, očajanje, u toliko poznato osećanje da smo zaista loši i da ne vredimo ništa. A kako će onda Gospod „takve“ da nas primi i da nam oprosti? I umesto mira o kome govori sveti Pimen, mi ćemo upasti u uninije (stanje teške duševne pritisnutosti i beznadežnosti).
Nama je neophodno da prvo dođemo na, da tako kažem, poziciju „pozitivne nule“, da krenemo od početka. Kod nas je ova pozicija nekada u većem, nekada u manjem minusu, ali je vrlo često u minusu. O kakvom „minusu“ govorim? O minusu zdrave, sigurne ljubavi prema sebi. O situaciji da kada pogledamo iskreno u sebe i zapitamo se da li smo zaista sigurni da nas Gospod voli baš ovakve kakvi smo – mi ipak nismo sigurni u potvrdan odgovor. Znači ne našu poboljšanu verziju, 2.0, nego baš ovakve kakvi jesmo, sa svim našim nemoćima i manama.
Ovde je veoma važno biti iskren sa sobom. Ne govorim ovde o intelektualnom delu, kada umom znamo učenje Crkve da „Bog tako zavole svet da je i Sina Jedinorodnog dao…“ (Jn. 3:16). Ne, ovde govorim o osećanju da pored toga što je dao Svog Sina za sve ljude na svetu, da smo iznutra uvereni da je Svog Sina dao i za nas – ovakve kakvi jesmo. I da kakvi god da smo, ipak vredimo i Bogu je itekako stalo do nas. Čudno? Jeste. Neshvatljivo? Jeste. Zašto bi Mu bilo stalo? Ne znam, ali Mu je, činjenica, stalo. Međutim, mi ovoj istini u većini još uvek ne verujemo ili malo verujemo…
A zašto ne verujemo ovome svim svojim bićem? Zato što ne verujemo Svetom Pismu? Ne bih rekao baš. Jednostavno, nismo imali takvo iskustvo bezrezervne, bezuslovne ljubavi u detinjstvu. Uvek smo morali nekako da je „zaradimo“, da „opravdamo“ svoje postojanje na neki način… I kako onda da poverujemo tek tako da nas Bog voli? Ne… Naša duša se nesvesno pita, sumnja, tipa: „Mora da postoji neka ‘caka’ ovde, nemoguće je tek tako da te neko voli?“
Mi to nemamo u iskustvu i zato je toliko teško da zaista osetimo iznutra da smo vredni nečije ljubavi. Mi prosto moramo da budemo savršeni koliko god je do nas, moramo da se trudimo iz sve snage. I zato se toliko bojimo neke greške. Jer ako pogrešimo, to onda znači da će nas Bog odbaciti? Jer ionako nas jedva trpi… Jer ionako mi sami sebe često jedva podnosimo… A greške su neminovne, mi smo nemoćni i malo, malo pa se okliznemo i padnemo.
I u ovome možda treba tražiti odgovor zašto toliko teško podnosimo kritiku ili nečiji prekor. Ne zato što smo baš toliko gordi (znamo svi da smo gordi, to je poznata stvar i od toga nećemo pobeći do kraja života), nego se radi o tome da kada nas neko kritikuje, mi to nesvesno doživljavamo kao potvrdu onoga čega se najviše bojimo – da stvarno ne vredimo. I svim silama se trudimo da se pravdamo, da se to nekako ne pokaže kao tačno… Jer ako ne vredimo, zašto bi nas neko voleo? Zašto bi nas Bog voleo? Jer, ljubav mora da se zasluži, zar ne? Ako ne vredimo, onda ćemo (ponovo) biti napušteni i odbačeni. A toga se bojimo više od svega.
Ako iz stanja ovakvih i sličnih duševnih trauma (rana) počnemo da na sebe primenjujemo podvige koje su Svetitelji uzimali na sebe, to bi izgledalo kao da mi slomljenih nogu ili u kolicima pokušavamo da trčimo istom brzinom sa sportistima koji su u punoj fizičkoj snazi. Možemo ozbiljno da se povredimo.
Shvatate, nama je potrebno nešto drugo. Nama je potrebno da radom na sebi, na svemu onome što nam se dešavalo u prošlosti, prvo dođemo do tačke kada možemo zaista iskreno i bez straha da budemo uvereni da ipak vredimo i da nas Hristos voli.
Da, da, baš takve kakvi jesmo, sa svim našim nemoćima. Zatim da učvrstimo u sebi ovo uverenje – zdravom ljubavlju prema sebi. Pa tek onda, da vidimo u kojoj meri i na koji način možemo da prekorevamo sebe, znajući i osećajući istovremeno da naša greška, naš strah koji se pojavio, ne znači da nas je Bog odbacio jer smo pogrešili. Potrebno je vreme da u našoj svesti počnemo da pravimo razliku između svih onih poruka koje smo dobijali u detinjstvu na jedan ili drugi način o tome da ne vredimo – i onoga što zaista Bog o nama misli.
Ovo je ključno. Mi obično mislimo da kada se pokajemo, shvatićemo koliko nas Bog voli. A ide upravo suprotno. Mi treba prvo da postanemo svesni koliko vredimo Bogu, koliko je Njemu stalo do nas – da bismo počeli da se kajemo, to jest, menjamo svoj život i sebe same. Jer ovo što mi često radimo nije pokajanje, već unižavanje. Oci kao primer navode događaj sa prorokom Isaijom. On prvo vidi veličinu Gospoda, Njegovu ljubav i tek onda iz njegovih usta čujemo reči istinskog pokajanja, pokajanja koje je sve vreme svesno Božije ljubavi i sopstvene vrednosti. (Is. 6:1-5) „Tako počinje pokajanje: viđenjem lepote, a ne unakaženosti; svešću o Božanskoj slavi, a ne o sopstvenom ništavilu“, piše mitropolit Kalist Ver.
Mitropolit Antonije suroški vrlo lepo piše na temu kojom se ovde bavimo: „Smirenje je jedna od najhrabrijih jevanđelskih vrlina, a mi smo se potrudili da ga pretvorimo u osobinu bednog roba. Malo ko bi želeo da bude smiren, jer se smirenje često predstavlja kao odbacivanje sopstvenog ljudskog dostojanstva. Istinsko smirenje se rađa iz viđenja Božije svetosti, a mi često pokušavamo da sebe nateramo da se osetimo smireno tako što veštački umanjujemo sebe. Ako tako postupamo, ne dostižemo do smirenja, već do poniženja, koje nam ne dozvoljava da živimo dostojno Carstva Božijeg i našeg ljudskog prizvanja… Zato se smirenje uopšte ne sastoji u stalnom naporu da sebe ponizimo i odbacimo ljudsko dostojanstvo kojim nas je Bog obdario i koje od nas traži jer smo Njegova deca, a ne robovi. Kako se može videti na primeru svetih, smirenje kod njih ne nastaje samo iz svesti o grešnosti, jer i grešnik može prineti Bogu skrušeno i pokajano srce, a jedna jedina reč oproštaja dovoljna je da izbriše svako zlo, prošlo i sadašnje. Smirenje svetih izvire iz viđenja slave, veličine i lepote Božije. Smirenje se čak ne rađa ni iz kontrasta, već iz svesti da je Bog toliko svet, iz otkrivenja takve savršene lepote i tako zadivljujuće ljubavi, da je jedino što u Njegovom prisustvu preostaje da učinimo – jeste da padnemo pred Njim u strahopoštovanju, radosti i zadivljenosti.“
Nije baš sve tako jednostavno, znate. Ne može se samo otići u pravoslavnu knjižaru, kupiti bilo koja duhovna literatura i probati da se primeni sve što je tamo napisano na sebe i svoj život. Mislim, možete, svako ima slobodu i izbor, ali mislim da će biti veoma bolno. Mi uvek imamo izbor pred nama, možemo da se igramo duhovnog života, a možemo da probamo prvo da pripremimo svoju dušu da bismo zaista imali duhovni život.
Da, poznanje sebe, svojih nemoći, duševnih rana, gledanje u sve ono što nas je bolelo nekada ranije ume da bude neprijatno, nekada veoma bolno. I niko ne kaže da je lako raditi na svojim nemoćima, stajati u tome i ne bežati, biti sa tim bolom koji nosimo u sebi dok ne počne da se smanjuje zbog našeg prisustva. Ali je neopisivo teže pokušavati da svoj unutrašnji bol nekako ugasimo hranom, alkoholom, pornografijom, bežanjem u posao, mržnjom i neosetljivošću prema bolu svojih bliskih…
Završio bih ovaj tekst mišlju novoproslavljenog svetitelja Sofronija Saharova: „Primetio sam jednu čudnu pojavu: ljudi se boje da otvoreno pogledaju na veličinu čoveka. Uvideti Božansku zamisao o sebi mnogima izgleda kao „preterana gordost“. Postati svestan da smo u zamisli Oca, još pre stvaranja sveta, zamišljeni kao punoća savršenstva, mi se čini potpuno neophodnim da bismo mogli ispravno da živimo i delujemo. Mislim da umanjivati predvečnu misao Tvorca o čoveku nije samo greška, nego zaista veliki greh. Zbog toga što ljudi ne vide ni u sebi ni u svom bratu istinsko i večno dostojanstvo, oni su tako zverski zli u međusobnim odnosima i tako lako jedni druge ubijaju.“
Stanoje Stanković
KOMENTARI