Mnogi misle da je veoma teško živeti po veri i ispunjavati volju Božiju. A u realnosti je to veoma lako. Potrebno je samo obratiti pažnju na sitnice, na male stvari i truditi se da ne učinimo greh u malim i lakim delima.
Ovo je najjednostavniji i najlakši način da se uđe u duhovni svet i približi Bogu.
Čovek obično misli da Tvorac od njega traži jako velika dela, najveće samopožrtvovanje, potpuno nestajanje njegove ličnosti. Čovek se toliko isprepada od ovih misli da počinje da se boji da se u bilo čemu približi Bogu; krije se od Boga kao Adam nakon pada u greh i čak se ne udubljuje u reč Božiju: ‘Svejedno je,’ misli on, ‘ništa ne mogu da učinim za Boga i svoju dušu, bolje da se klonim duhovnog sveta, neću ni misliti o večnom životu, Bogu, već ću živeti kao što svi žive’.
Na samom ulazu u religioznu oblast, postoji određena ‘hipnoza velikim delima’: ‘potrebno je učiniti neko veliko delo – ili ništa’. I zbog toga ljudi ne čine nikakvo delo za Boga, niti za svoju dušu. Čudno je – što je čovek više predan životnim sitnicama, to upravo u sitnim stvarima želi da bude pošten, čist i veran Bogu. A upravo kroz pravilan odnos prema sitnim stvarima treba da prođe svako ko želi da se približi Carstvu Božijem.
‘Ko želi da se približi’ – upravo tu se i krije sva teškoća religioznih puteva ljudi. Čovek obično želi da uđe u Carstvo Božije potpuno neočekivano za sebe, magijski čudesno, ili – sa pravom, kroz neki (veliki) podvig. Međutim, ni jedno ni drugo ne predstavlja istinsko pronalaženje duhovnog sveta.
Ne ushodi magijski čudesno čovek ka Bogu, ostajući dalek interesima Carstva Božijeg na zemlji; ne kupuje Carstvo Božije nekim svojim spoljašnjim postupcima. Postupci i dela su potrebni za prihvatanje uzvišenog života, nebeske psihologije, svetle volje, dobrih želja, srca pravednog i čistog, nelicemerne ljubavi. Upravo kroz male, svakodnevne postupke sve to može da se nasadi i ukoreni u čoveku.
Sitna dobra dela predstavljaju vodu za cvet ljudske ličnosti. Uopšte nije potrebno da se na cvet kome je potrebna voda izlije bure vode. Može se naliti pola čaše i to će biti dovoljno za život, to će biti od velikog značaja za život. Uopšte nije neophodno da čovek koji je gladan ili koji već dugo trpi glad pojede nekoliko kilograma hleba – dovoljno je da pojede dve kriške hleba i njegov organizam će se već osnažiti. Sam život nam daje predivne primere i obrasce važnosti malih dela. U medicini koja i sama radi sa malim i strogo ograničenim količinama lekova – postoji još cela jedna oblast – homeopatija koja priznaje samo savršeno male lekarske doze na pretpostavci da naš organizam sam proizvodi izuzetno male količine materija koje su dragocene, koje su dovoljne za održavanje i razvoj života.
Želeo bih da zaustavim pažnju svakog čoveka na sasvim male, za njega veoma lake i opet, izuzetno važne stvari.
„I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti.“ (Mt. 10:42) U ovoj reči Gospodnjoj se nalazi najuzvišeniji izraz važnosti malog dobra. „Čaša vode“ – to je nešto vrlo malo. Palestina u vreme Spasitelja nije bila pustinja kao što je to u naše dane, ona je bila zelena, rekama napajana zemlja i čaša voda je zato bila jako mala vrednost, ali naravno, u praksi vredna u vreme kada su ljudi u velikoj meri putovali peške. Međutim, Gospod se ne ograničava u ovoj zapovesti na malo, na čašu hladne vode. On još dodaje da se ova čaša daje „u ime učeničko“. Ovo je važan detalj. I na njemu se treba pažljivo zaustaviti. Najbolja dela u životu su uvek dela u ime Hristovo, u ime Gospodnje.
„Blagosloven koji ide“, u bilo kom smislu, „u ime Gospodnje“, (Ps. 118:26) u ime Hristovo. Duh, ime Hristovo, svim stvarima i postupcima daju večnu vrednost, koliko god bili sitni ovi postupci i dela.
I jednostavna žrtvena ljudska ljubav, na kojoj se uvek nalazi odsjaj Hristove ljubavi, čini značajnim i dragocenim svaku reč, svaki gest, svaku suzu, svaki osmeh, svaki pogled čoveka. Gospod jasno govori da čak ne u Ime Njegovo, već samo u „ime učeničko“, učinjeno malo dobro delo već predstavlja veliku vrednost u večnosti. „U ime učeničko“, ovo je granica za kontakt sa Njegovim Duhom, Hristovim delom i životom…
Jasno je da naši postupci često mogu biti i egoistični, sa skrivenom korišću. Gospod nam ukazuje na to, savetuje da sebi u dom pozivamo ne one koji mogu da nam uzvrate istim takvim pozivom, pozivajući nas kod sebe; On govori da pozivamo sebi ljude kojima je potrebna naša pomoć, podrška i osnaženje. Naši gosti ponekada mogu da budu rasadnici sujete, zlih reči i svake sujete. Drugo delo je dobra, prijatna beseda, ljudska zajednica – to je blagosloveno, to snaži dušu, čini je čvršćom u dobru i istini. Međutim, kult neiskrenih svetovnih razgovora predstavlja bolest ljudi i civilizacije koja samu sebe uništava.
U svakom ljudskom opštenju neizostavno treba da postoji dobri Duh Hristov, ili u Njegovoj očiglednog projavi ili u skrivenoj. I ovo skriveno prisustvo Duha Božijeg u jednostavnom i dobrom opštenju ljudi, predstavlja tu atmosferu „učeništva“ o kojoj govori Gospod. „U ime učeničko“ – ovo predstavlja najosnovniji stepen opštenja sa drugim čovekom u ime Samog Gospoda Isusa Hrista.
Mnogi koji još ne znaju za Gospoda i divnu zajednicu u Njegovo ime, već poseduju među sobom to divno, beskorisno i čisto ljudsko opštenje, koje ih približava Duhu Hrista. I na tom prvom stepenu dobra o kome je Gospod govorio kao davanju čaše vode, samo „u ime učeničko“ mogu da stoje mnogi. Bolje je reći – mogu da stoje svi. Isto tako je pravilno shvatiti ove Hristove reči i bukvalno, stremiti da se pomogne svakom čoveku. Ni jednog trenutka slično opštenje neće biti zaboravljeno pred Bogom, kao što „nijedan od vrabaca nije zaboravljen pred Ocem Nebeskim.“ (Lk. 12:6)
Kada bi ljudi bili mudri, svi bi stremili ka sitnom i za njih sasvim lakom delu kroz koje bi mogli da za sebe steknu večne riznice. Veliko spasenje ljudi se sastoji u tome što oni mogu da se priviju stablu večnog drveta života kroz najsitniju grančicu – dobro delo i postupak. Divljoj jabuci uopšte ne mora da se privije celo stablo domaće jabuke. Dovoljno je vezati malu grančicu i priviti je jednoj od grana divljeg stabla. Takođe, da bi uskisla posuda sa testom ne treba da se prelije posuda kvasca. Dovoljno je da se stavi sasvim malo kvasca i svo testo će uskisnuti. Isto tako je i sa dobrom – najmanje dobro može da ima ogromno dejstvo. Eto zašto ne treba prenebregnuti sitnice u dobru i govoriti sebi: „kada već nisam u stanju da učinim veliko dobro delo – onda se neću brinuti ni za malo dobro.“
Koliko je čak i najmanjeg dobra korisno za čoveka, bez svake sumnje dokazuje se time što je čak i najmanje zlo izuzetno štetno. Recimo, upala nam je trunčica u oko – oko već ne može da vidi, čak je i drugim okom teško gledati u tim trenucima. Malo zlo koje poput trunčice upadne u oko duše, sada može da izvede čoveka iz životnog poretka. Sitno je delo ako se sebi ili drugome izvadi iz telesnog ili duševnog oka trunčica. Međutim, u pitanju je dobro bez koga se ne može živeti.
Zaista, malo dobro je neophodnije, suštinski potrebnije u svetu od velikog dobra. Bez velikog dobra ljudi žive, bez malog neće preživeti. Ljudski rod propada ne zbog nedostatka velikog dobra, već od nedostatka upravo malog dobra. Veliko dobro je samo krov podignut na zidovima – ciglama malog dobra.
Dakle, malo, najlakše dobro je Tvorac ostavio na zemlji čoveku da ga čini, uzimajući na Sebe sve veliko. I tu, kroz čoveka koji čini malo dobro, Sam Gospoda čini veliko. Naše „malo“ Sam Tvorac čini Svojim velikim, jer Gospod naš je Tvorac koji je iz ničega sve stvorio – tim pre iz malog može da stvori veliko. Međutim, i samom pokretu uvis suprotstavljaju se zemlja i vazduh. Svakom, čak najmanjem i lakom dobru suprotstavlja se ljudska inercija. Ovu inerciju je Spasitelj pokazao u sasvim kratkoj priči: „I niko ko je pio staro neće odmah novoga: jer veli: staro je bolje“ (Lk. 5:39). Svaki čovek koji živi u svetu, privezan je za obično i uobičajeno. Čovek je navikao na zlo – on to zlo i smatra svojim normalnim, prirodnim stanjem, dok mu se dobro čini nečim neprirodnim, ograničavajućim, za njega prejakim. Ako je čovek navikao na dobro, onda ga već čini ne zato što tako treba, već zato što on to već ne može a da ne čini, kao čovek koji ne može a da ne diše, kao što ptica ne može da ne leti.
Čovek sa dobrim umom, osnažuje i teši pre svega sebe samog. I ovo uopšte nije egoizam kao što neki netačno tvrde, ne, to je istinski izražaj nesebičnog dobra, kada ono donosi najuzvišeniju duhovnu radost onome ko ga čini. Istinsko dobro uvek duboko i čisto teši onoga ko sa njim sjedinjuje svoju dušu. Nemoguće je ne radovati se kada se izađe iz mračnog podzemlja na sunce, ka čistom zelenilu i mirisu cvetova. Ne može se vikati čoveku: ‘Ti si egoista, naslađuješ se svojim dobrom!’ To je jedinstvena ne-egoistična radost, radost dobra, radost Carstva Božijeg. I u toj radosti će čovek biti spasen od zla, živeće večno u Bogu.
Čoveku koji nije ispitao istinsko dobro, ono nekada izgleda kao uzaludno mučenje, nepotrebno bilo kome… Postoji stanje lažnog spokoja iz koga je čoveku teško da izađe. Kao što je iz majčine utrobe teško detetu da izađe u svet, tako je teško i čoveku – detetu da izađe iz svojih sitnih osećanja i misli, koje su usmerene samo na dostizanje sebične koristi za sebe i nisu u stanju da budu pokrenute na brigu o drugom čoveku sa kojim nema nikakvu povezanost.
Eto, to ubeđenje da je staro, poznato stanje na koje smo navikli uvek bolje od novog i neizvesnog, prisutno je u svakom neprosvetljenom čoveku. Samo čovek koji je počeo da raste, da hoda putem gladi i žeđi za Hristovom Pravdom, putem duhovnog siromaštva, prestaje da žali svoju inerciju… Ljudskom rodu je teško da se odvoji od onoga na šta je navikao. Ovim delom možda sebe i čuva od neobuzdane drskosti i zla. Zaglavljenost ljudskih nogu u blatu ponekada sprečava čoveka da se baci glavom u bezdan. Međutim, češće se dešava da ovo blato sprečava čoveka da se popne na goru Bogoviđenja ili da makar stane na čvrsto tlo poslušnosti reči Božijoj…
Ali kroz malo, lako, najlakše izvršeno dobro delo čovek se sve više navikava na dobro i počinje da mu služi pomalo, ali od srca, iskreno i kroz to sve više i više ulazi u atmosferu dobra, pušta koren svog života u novo tlo dobra. Koren ljudskog života se lako navikava na ovo tlo dobra i uskoro već nije u stanju da živi bez njega… Tako se čovek spasava; od malog nastaje veliko. „Veran u malom“ pokazuje se kao veran u velikom.
Zato ja sada opevam ne dobro, već sitna, mala dobra dela. I ne samo da vas ne prekorevam što ste u dobru zauzeti samo sitnim stvarima i ne nosite nikakvo veliko samopožrtvovanje, već upravo suprotno, molim vas da ne mislite ni o kakvom velikom samopožrtvovanju i da ni u kom slučaju ne zanemarujete sitne stvari u dobru.
Molim, ako poželite, upadnite u neopisivu ljutnju zbog nečega, ali se nemojte zbog sitnih stvari gneviti na brata svog „ni za što“ (Mt. 5:22).
Izmislite u neophodnoj situaciji kakvu god laž, ali nemojte u svakodnevici govoriti laži svom bližnjem. Sitnica je to, ništa, ali pokušajte da to ispunite i videćete šta će iz toga proizaći.
Ostavite na stranu sva rasuđivanja: da li je dozvoljeno ili nije ubijati milione ljudi – žene, decu, stare – pokušajte da pokažete svoje moralno osećanje u sitnim stvarima; ne ubijajte ličnost vašeg bližnjeg nijednom – ni rečju, ni gestom, ni pogledom. Jer dobro i predstavlja uzdržavanje sebe od zla. I tu, u sitnicama, ti lako, neprimetno i za sebe udobno možeš da učiniš mnogo.
Teško je noću ustajati na molitvu. Ali naviknite ujutru – ako ne možete kod kuće, onda makar dok ide na svoj posao i vaša misao je slobodna – proniknite u molitvu „Oče naš“ i neka u vašem srcu odjeknu sve reči ove kratke molitve. I noću, prekrstite se i predajte sebe od sveg srca u ruke Oca Nebeskog… To je sasvim lako…
I dajte, dajte vode svakome kome je potrebno – dajte čašu, ispunjenu najjednostavnijim saosećanjem prema svakom čoveku kome je ono potrebno. Ove vode ima u rekama na svakom mestu – ne bojte se, neće presušiti, zato dajte svakome po čašu.
Divni putu „malih dela“, pevam ti himnu! Okružite sebe ljudi, opašite se malim delima dobra, karikama malih, jednostavnih, lakih, za vas nimalo teških, dobrih osećanja, misli, reči i dela. Ostavimo veliko i teško, ono je za one koji ga vole, a za nas koji još uvek nismo zavoleli veliko, Gospod je Svojom milošću pripremio i razlio svuda, poput vazduha i vode, malu ljubav.“[1]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Krestjankin/slovo-o-malom-dobrodelanii/
KOMENTARI