Многи од нас су збуњени када се говори о гневу Божијем. На који начин се Господ гневи, да ли се гневи као и ми људи, ‘да ли лако плане’, то су неке од дилема које имамо. Шта каже истинито учење, учење Светих Отаца?
Свети Антоније Велики објашњава: „Бог је благ, бестрасан и непромењив. У праву је и [поседује] истину онај ко мисли да се Бог не мења. Он, међутим, може бити у недоумици због тога [што се каже] да се Бог радује добрима, а одвраћа од злих, што се гневи на грешнике, а милује оне који се исправљају [Њему] треба рећи да се Бог не радује и не гневи (радост и туга, наиме, представљају неко страдање). Њему се ни даровима не може угодити, јер би [то значило] да је савладан уживањем. Није исправно на основу људских ствари закључивати да Божанство поступа добро или рђаво. Бог је благ и само користи људима. Он никада никоме не шкоди, већ је увек исти. Ми, пак, или смо добри и сједињујемо се са Богом због сличности са Њиме, или постајемо зли и одвајамо се од Њега због несличности. Живећи по врлини, ми имамо [образ] Божији. Прозливши се, пак, чинимо да Он постаје наш непријатељ, иако се Он не гневи ни за што. Наши греси не допуштају да нас Бог изнутра, у нама самима, просвећује, већ нас везују за мучитеље демоне. Задобивши разрешење од грехова кроз молитве и доброчинства, ми не придобијамо и не мењамо Бога, већ се својим поступцима и својим обраћањем ка Божанству исцељујемо од злоће, и већ се опет наслађујемо Божијом добротом. Према томе, рећи да се Бог окреће од злих, исто је што и рећи да се сунце скрива од оних који су лишени вида“.[1]
Свети Јован Касијан допуњује ово, запажањем да ће наше погрешно схватање неминовно имати и последице по наш духовни живот, да ћемо снисходити својим страстима и допуштати богохулну мисао у својој души: „Трудећи се да оправдају ову погубну болест душе, понеки покушавају да умање њену неприличност погрешно тумачећи Писмо, те говоре: „Није страшно ако се гневимо на братију која греше, будући да се и сам Господ гневио и јаростио на оне који или неће да га познају, или неће да га поштују као што треба, премда га и знају, као на пример: И плану гнев Господњи на народ Његов (Пс.105,40), или, као на другом месту, где се пророк моли, говорећи: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити у гневу своме казнити (Пс.6,2). Они не разумеју да тиме не само што људима дају слободу да дејствују по страсти на своју пропаст, већ и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписују нечисту плотску страст.
Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значењу, испашће да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да је благонаклон према једнима и да се одвраћа од других, да се приближава и удаљује, да има телесне удове – главу, очи, руке, ноге и слично. Не може избећи крајњу погрешку онај ко све ово буквално разуме о Ономе који је, по сведочанству Светог Писма, невидљив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се Њему без богохулства не може приписати смућење гневом и јарошћу. Под именом телесних удова и покрета означавају се Божанствена својства и промислитељска дејства о нама, која ми лакше можемо да схватимо кроз поређење: очи означавају да Бог све види и све зна; руке и ноге – Његово стваралаштво и промишљање, мишице – силу и сведржитељство и остало. Тако исто, када читамо о гневу или јарости Божијој, треба да се чувамо да не помишљамо на нешто што се сусреће код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што је туђе свакој љутини, заправо да је Он Судија и праведни узвратитељ за све што у овоме свету није исправно учињено. При читању изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божије, те да се на сваки начин чувамо од свега што је противно Његовој вољи.“[2].
[1] https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-i/6/
[2] https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-ii/9/
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ