Mnogi od nas su zbunjeni kada se govori o gnevu Božijem. Na koji način se Gospod gnevi, da li se gnevi kao i mi ljudi, ‘da li lako plane’, to su neke od dilema koje imamo. Šta kaže istinito učenje, učenje Svetih Otaca?
Sveti Antonije Veliki objašnjava: „Bog je blag, bestrasan i nepromenjiv. U pravu je i [poseduje] istinu onaj ko misli da se Bog ne menja. On, međutim, može biti u nedoumici zbog toga [što se kaže] da se Bog raduje dobrima, a odvraća od zlih, što se gnevi na grešnike, a miluje one koji se ispravljaju [Njemu] treba reći da se Bog ne raduje i ne gnevi (radost i tuga, naime, predstavljaju neko stradanje). Njemu se ni darovima ne može ugoditi, jer bi [to značilo] da je savladan uživanjem. Nije ispravno na osnovu ljudskih stvari zaključivati da Božanstvo postupa dobro ili rđavo. Bog je blag i samo koristi ljudima. On nikada nikome ne škodi, već je uvek isti. Mi, pak, ili smo dobri i sjedinjujemo se sa Bogom zbog sličnosti sa Njime, ili postajemo zli i odvajamo se od Njega zbog nesličnosti. Živeći po vrlini, mi imamo [obraz] Božiji. Prozlivši se, pak, činimo da On postaje naš neprijatelj, iako se On ne gnevi ni za što. Naši gresi ne dopuštaju da nas Bog iznutra, u nama samima, prosvećuje, već nas vezuju za mučitelje demone. Zadobivši razrešenje od grehova kroz molitve i dobročinstva, mi ne pridobijamo i ne menjamo Boga, već se svojim postupcima i svojim obraćanjem ka Božanstvu isceljujemo od zloće, i već se opet naslađujemo Božijom dobrotom. Prema tome, reći da se Bog okreće od zlih, isto je što i reći da se sunce skriva od onih koji su lišeni vida“.[1]
Sveti Jovan Kasijan dopunjuje ovo, zapažanjem da će naše pogrešno shvatanje neminovno imati i posledice po naš duhovni život, da ćemo snishoditi svojim strastima i dopuštati bogohulnu misao u svojoj duši: „Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje njenu nepriličnost pogrešno tumačeći Pismo, te govore: „Nije strašno ako se gnevimo na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, već i bezgraničnome Bogu, izvoru svake čistote, nečastivo pripisuju nečistu plotsku strast.
Ukoliko se ova i slična mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom značenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema jednima i da se odvraća od drugih, da se približava i udaljuje, da ima telesne udove – glavu, oči, ruke, noge i slično. Ne može izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedočanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne može pripisati smućenje gnevom i jarošću. Pod imenom telesnih udova i pokreta označavaju se Božanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše možemo da shvatimo kroz poređenje: oči označavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge – Njegovo stvaralaštvo i promišljanje, mišice – silu i svedržiteljstvo i ostalo. Tako isto, kada čitamo o gnevu ili jarosti Božijoj, treba da se čuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod čoveka. Pod tim treba bogodolično da shvatimo nešto što je tuđe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno učinjeno. Pri čitanju izreka takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne Božije, te da se na svaki način čuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.“[2].
[1] https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-i/6/
[2] https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-ii/9/
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI