Приметили сте да чим нам макар мало буде досадно, одмах се хватамо за телефон и идемо на друштвене мреже да видимо шта тамо има ново? Да не пропустимо случајно нешто важно? Предлажем вашој пажњи речи светог Игњатија о нечему што све нас данас мучи – расејаности. То је нешто што је данас скоро па датост, реалност која не може да се измени или не? Безазлена ситница или веома озбиљан проблем у духовном животу? Шта кажу Светитељи?
„Синови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала. Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење. Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна. Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом. Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена. Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости. Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава.
Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију. Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу. Бдите и молите седа не паднете у напаст, говори Спаситељ својим ученицима.
Свима говорим: Стражите! – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле, и нама савременом.
Ако водиш расејан живот, онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа. Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља. Навика пажења на себе штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи. Осетивши опитно корист пажења и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“
Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу.“[1]
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
[1] https://svetosavlje.org/asketski-ogledi/62/
КОМЕНТАРИ