Primetili ste da čim nam makar malo bude dosadno, odmah se hvatamo za telefon i idemo na društvene mreže da vidimo šta tamo ima novo? Da ne propustimo slučajno nešto važno? Predlažem vašoj pažnji reči svetog Ignjatija o nečemu što sve nas danas muči – rasejanosti. To je nešto što je danas skoro pa datost, realnost koja ne može da se izmeni ili ne? Bezazlena sitnica ili veoma ozbiljan problem u duhovnom životu? Šta kažu Svetitelji?
„Sinovi sveta smatraju da je rasejanost neškodljiva, a sveti oci smatraju da je ona početak svih zala. Čovek predat rasejanosti ima o svim predmetima, i o najvažnijim, veoma slabo, potpuno površno mišljenje. Rasejan čovek je obično nepostojan: osećanja njegovog srca su lišena dubine i snage, a stoga nepostojana i kratkotrajna. Kao što leptir preleće sa cvetka na cvetić, tako i rasejani čovek prelazi od jednog zemaljskog zadovoljstva ka drugom, od jednog sujetnog staranja prema drugom. Rasejan čovek je daleko od ljubavi prema bližnjem: on ravnodušno gleda na ljudsku nesreću, i lako stavlja na ljude teška bremena. Nevolje silno deluju na rasejanog upravo zato što ih on ne očekuje. On očekuje jedino radosti. Ako je nevolja velika, ali brzo prođe, rasejani je brzo zaboravlja u buci kojekakvih zabava. Dugotrajna nevolja ga uništava.
Rasejanost sama kažnjava onoga ko joj se prepusti: vremenom njemu sve postaje dosadno, a onda se, upravo zato što ne stiče nikakva pouzdana znanja i utiske, predaje mučnom, beskrajnom uniniju. Toliko i u svemu štetna rasejanost naročito je štetna u delu Božijem, u delu spasenja, jer ono zahteva neprekidnu i napregnutu budnost i pažnju. Bdite i molite seda ne padnete u napast, govori Spasitelj svojim učenicima.
Svima govorim: Stražite! – objavio je On celom hrišćanstvu, pa, dakle, i nama savremenom.
Ako vodiš rasejan život, onda ti svojim životom direktno protivurečiš zapovestima Gospoda Isusa Hrista. Svi sveti su brižno izbegavali rasejanost. Neprestano, ili barem onoliko koliko su mogli, usredsređivali su se u sebe, pažljivo osluškivali pokrete uma i srca i usmeravali ih ka zapovesti Jevanđelja. Navika paženja na sebe štiti od rasejanosti i usred bučne zabave koja odasvud pristiže. Usredsređen čovek obitava u osami, sam sa sobom, usred mnoštva ljudi. Osetivši opitno korist paženja i štetu rasejanosti, jedan veliki otac je rekao: „Bez pojačane budnosti nad sobom ne može se uspeti ni u jednoj vrlini.“
Bezumno je provesti kratki zemaljski život, nama dat da bismo se pripremili za večnost, jedino u zemaljskim zanimanjima, u zadovoljavanju sitnim, nebrojenim, nezadovoljivim prohtevima i željama, vetropirasto pretrčavajući od jednog čulnog zadovoljstva do drugog, sećajući se, retko i površno, neumitne, veličanstvene i ujedno strašne večnosti, a često i zaboravljajući na nju.“[1]
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI