Како неко може да буде са Богом након смрти, ако му је Бог био досадан за време живота?

Много нас се нашло у ситуацији када су умирали нама блиски људи за које смо знали да нису веровали у Бога. У наше расуђивање би се тада обавезно умешале и емоције и ми бисмо на сваки начин у својим размишљањима покушавали да некако „угурамо у Рај“ особу коју Рај ни за живота није занимао. Да ли човек кога није интересовала вера у Бога, живот по заповестима може да се нађе након смрти у близини Бога? Да ли бесмртни живот обавезно означава и блажени живот? Прочитајте одговор светог Николе Кавасиле о овој врло актуелној дилеми.

„Наиме, велико је питање да ли ће у васкрсењу, које је једино смрт Христова увела у овај свет, имати учешћа они који нису погружени у бању крштења, кроз коју ми постајемо заједничари животворне смрти Христове. Јер, ако су избегавали Лекара и нису прихватали помоћ, те су и једини лек одбацили, шта би им, дакле, било довољно за бесмртност? Чини се, наравно, да једно од ово двоје мора да буде: или да од сада сви људи уживају сва добра која је Христос Својом смрћу за нас прибавио, те да заједно са Њим васкрсну и живе и царују, и да учествују у сваком обиљу – јер од нас ништа не треба – или, можда, ако је потребно да и ми нешто допринесемо, онда они који не прилажу веру у Спаситеља, не задобијају нови живот. О овом питању можемо рећи следеће: васкрсење представља поновно успостављање природе, а то нам Бог поклања као дар. Јер, као што саздаје људе без њихове воље, тако их и изнова саздаје не тражећи њихов допринос. Оно Царство и виђење Бога и живот крај Христа представљају изобиље које и од наше воље зависи; због тога су и доступни само онима који то хоће, и који Га љубе и жуде за Њим; а природно је да они и уживају у жељеним добрима кад су она присутна, док у њима не може уживати онај ко за њима не жуди. Наиме, како неко може бити радостан и уживати у добрима која су присутна ако није за њима жудео онда кад их није било? Уосталом, не би могао тада ни да их пожели нити да затражи да их стекне, јер још није видео њихову красоту, као што каже Господ: „Не може Га примити, јер Га не види, нити Га познаје“(Јов. 17:19) – пошто је одавде доспео у онај живот слеп и лишен свакога чула и сваке способности којима би био у стању да позна Спаситеља, да Га заволи и да пожели да се сједини са Њим, или да то и оствари. Због тога не треба да се чудимо ако сви живе бесмртно, иако не живе сви блаженим животом; јер Божије промишљање о човечанској природи уопште сви људи подједнако уживају, али Његове дарове, који награђују човекову вољу, уживају само они који су пред Богом благочестиви“[1].