Лажне представе о Богу као извор сујеверја

Pročitajte odličan osvrt na jednu žalosnu činjenicu koju možda prenebregnemo ili se nekako nadamo da je nas zaobišla. O čemu se radi? Često naše duševne nemoći „prebojavaju“ našu veru u Boga i ono što mi nazivamo pravoslavnom verom to zapravo nije. Ove naše lažne predstave o Bogu služe kao izvor ne samo za naše nezdravo shvatanje vere, često i iskrivljenu propoved Pravoslavlja, već i izvor sujeverja (od „deda Mraza“ do užasnog „kontrolora“ koji jedva čeka da učinimo neki greh da bi nas kaznio…) Upravo o tome govori i sveštenik Georgije Jofe, rukovodilac jednog od misionarskih odeljenja RPC.

Sveštenik Georgije Jofe

(zamenik rukovodioca Misionarskog odeljenja Sankt Peterburške eparhije)

Ispravno je govoriti ne o „crkvenim sujeverjima“, već „okolo-crkvenim sujeverjima“, jer Hristova Crkva sama po sebi ne može biti sujeverna.

Za ozbiljan razgovor o gresima i bolestima naše crkvenosti možemo birati različite tonove. Želeo bih da note samoironije, određene groteske i humora koji se neizbežno pojavljuju pri razgovoru o sujeverjima, ne postanu povod da nas neko optuži za manjak strahopoštovanja pred svetinjom.

Naravno, sledbenici strogo-posnog pogleda na hrišćanstvo mogu da kažu da je Hristos upozorio one „koji se smeju sada“ da će „zaplakati“. Ali, setimo se isto tako da je Sam Gospod, izobličavajući farisejska sujeverja, pribegavao humoru, kada je govorio o ceđenju komarca i proždiranju kamile (Mt. 23:24). Hrišćani su oduvek bili u stanju da se našale na sopstveni račun, posebno pri rastanku sa gresima.

Potrudiću se da ukratko formulišem te bolesti naše crkvene zajednice koje ne predstavljaju materijal za naše neprijatelje, već i nama samima smetaju da živimo u istini Hristovoj, kriveći samu suštinu hrišćanstva.

Mnoštvo okolo-crkvenih sujeverja su nastala potpuno lažnim predstavama o Bogu. Jedan od teologa našeg vremena, Karl Raner (1904-19984) primetio je sledeće: „Slava Bogu da reči 60 ili 80% naših savremenika o tome Ko je Bog ne odgovaraju realnosti“. To što mi znamo o Bogu beskonačno je manje od onoga što o Njemu ne znamo. Naše znanje je uvek nepotpuno i fragmentirano. Ali koliko god blisko istini bilo naše znanje o Bogu, Bog će ga uvek prevazilaziti i nikada ovo neće postati manje. Kod najvećih bogoslova je zastajao dah, kada su pokušavali da govore o neizrecivom Bogu. Po reči svetog Vasilija Velikog: „Neka neizrečeno bude poštovano ćutanjem“.

Postoje predstave, slike ili mišljenja o Bogu čiji dijapazon se kreće od nedovoljnih i iskrivljenih pa do problematičnih i neprihvatljivih. Evo koja su najpoznatija među njima:

Nezlobivi sedokosi starac, dobri dekica sa dugom bradom, koji sve razume, sve prihvata i ne pita ni za šta. Kao prilično lagodna, ova predstava je popularna kod mnogih, jer vera u takvog „bogića“ ne obavezuje ni na šta i ne pretpostavlja nikakvu ličnu odgovornost. U vreme današnje religiozne ravnodušnosti, ova zabluda je najrasprostranjenija.
„Uzvišeno biće“, „Viša sila“. U pitanju je vrh piramide koju pravi naš razum, prilikom razmišljanja o uređenju univerzuma. Bog je hladan, bestrasan, bezličan, ravnodušan, bez ikakvog odnosa sa nama. Njemu se nije moguće obratiti, kao što nije moguće ni očekivati nešto od njega. Takvo Božanstvo uopšte nema veze sa našim svetom. Ili je rastvoreno u njemu. Sva okultna i pseudo-mistična učenja, od gnosticizma do teosofije, uključujući i savremeno rerihijanstvo i pokret Nju Ejdža, baziraju se na ovoj lažnoj predstavi. Pa i kod mnogih pravoslavnih koji su se pre svog obraćenja zanosili okultizmom, jogom, bioenergetikom, slične ideje se povlače vrlo polako.
Najstrašnija slika Boga – špijun, uhoda, kontrolor i dželat. On nadzire naš život, Njega interesuju naše greške, On sve vreme čeka kako da nas zatekne na mestu prestupa. Ovaj bog-strašilo za „neposlušne“, njime plaše drske, njega se boje hrišćani početnici, on odguruje od Crkve one koji se kolebaju kada pokušaju da ih približe Pravoslavlju. A možda je neko susreo i sveštenike koji ispovedaju slične poglede? Upravo se na ovoj predstavi formira lažno duhovništvo, u vezi sa ovim se uočavaju i apokaliptična raspoloženja i javljaju se pseudo-pravoslavne sekte.
„Bog iz mašine“ – „deus ex machina“. U drevnoj grčkoj tradiciji pojava boga u finalu, dovodilo je do njenog raspleta. Odatle je potekao izraz „bog iz mašine“, koji označava veštačko rešenje problema. U pitanju je svojevrsna „hitna pomoć“ u teškom trenutku. Mi ga prizivamo i tražimo njegovu pomoć samo onda kada nešto nije u redu, a kada je sve kako treba, onda zaboravljamo na njega. I mnoge narodne poslovice su vrlo karakteristične u vezi sa tim, na primer: „Dok grom ne zagrmi, seljak se ne prekrsti“, „Bez nevolje nema bogomolje“, itd.
Blizak ovome je „bog garant“. Ritualnim postupcima, obećanjima i prinosima moguće je obezbediti sebi Božiju zaštitu. On deli nagrade. „Razumni“, „pristojni“, „poslušni“, mogu da budu uvereni da će dobiti njegove nagrade. Na njega misli i čovek koji u nedoumici pita: „Šta sam loše učinio kada me kažnjava? Uvek je sve bilo u redu.“ Ove predstave („garant“ i „hitna pomoć“) hrane magijske predstave o duhovnom životu.
Bog poretka i bogatstva. Pre svega, ovo je bog onih na vlasti. On je na strani uspešnih, važnih i značajnih ljudi. On je pokrovitelj moćnika ovog sveta. Čovek koji želi da promeni poredak stvari dospeva pod njegovu nemilost. Posebno mu pribegavaju diktatori, despoti i tirani. Karakterističan primer korišćenja ovakvih predstava je savremeni neo-harizmatski pokret (pentakostalci) sa njihovom „teologijom blagostanja“. Slični stavovi mogu da proniknu i u crkvenoj sredini.
Bog obreda – radosnih ili žalosnih: venčanja, krštenja, sahrana, molebana; bog pompeznih, jeftinih, praznih i beživotnih reči. Bog kao životni ukras. Setimo se onih „svećnjaka“ koji jedva skrivaju svoje zevanje dok stoje na službu za Vaskrs ili Božić. Bog se u ovim i sličnim slučajevima pokazuje kao skrojen prema ljudskim merama. On je vrlo malo nalik na istinitog Boga hrišćana.

Istiniti Bog je Bog ljubavi i života, „Koji je svuda i sve ispunjava“. On je na strani onih koji stradaju, žrtvi, Bog svih bez izuzetka, nije ravnodušan ni prema kome. Nije u pitanju neko užasan i nepristupačan, ko živi daleko od nas. On nam ne želi ni smrti, niti nesreće i tragedije. On nas ne ostavlja, u kakvom god se mi paklu nalazili.

Bog se nikome ne sveti, nikoga ne kažnjava sa ciljem da pogubi. Bog kažnjava, to jest, poučava, urazumljuje zabludelog čoveka. Da bi ograničio zlu delatnost čoveka i uputio ga na put spasenja, Bog može koristiti i kaznu, ako su sve druge mogućnosti urazumljenja već iscrpljene. Međutim, u svom postupku kazne, Bog pokazuje Svoju ljubav prema čoveku, kao lekar koji je prinuđen da nanese bol da bi spasio život bolesniku.

Iz lažnih predstava o Bogu, rađaju se sva ova lažna mišljenja koja se u odnosu na našu temu mogu smestiti u dva pojma: magijski pristup i vera u obrede.

Magija predstavlja stremljenje čoveka da potčini sebi duhovnih svet, da bude kao Bog (1 Moj. 3:5). Evo šta je na tu temu pisao protojerej Aleksandar Menj: „Za maga je radost mističkog opštenja – prazan zvuk. On samo želi da dostigne moć u svakodnevnom životu, u lovu, zemljoradnji, borbi sa neprijateljima. Ovaj antagonizam je ostao čak i kada je magija počela da se prepliće sa religijom. Magija od neba očekuje samo darove, želi da porobi prirodu, zacaruje nasilje u ljudskoj zajednici. Pleme i vlast se uzdižu iznad duha. Čovek, slivajući se sa rodom, potpada pod hipnozu kolektivnih predstava“.

Drugim rečima, u osnovi magizma leži princip: „ja tebi, ti meni“.

Ljudi odlaze u hram i postavljaju najveće sveće kao da su one Bogu potrebne, u punom uverenju da svi njihovi problemi u životu potiču zato što ih je neko „urekao“ ili „prokleo“. Sa istim uspehom se takvi ljudi obraćaju svemogućim „babama“, vračarima, gatarama i ekstrasensima.

Materijalistička krajnost magijskog pristupa – vera u obrede: onda kada ritual nije religiozan, već čisto psihološko ili pragmatično sredstvo bez duboke duhovne komponente. Takvi ljudi odlaze u hram „koristeći“ blagodat da tako kažem, ne dajući ništa zauzvrat. Na primer, rasprostranjeno je mišljenje da sveta Tajna Jeleosvećenja bez ikakvog pokajanja „čisti“ od grehova, a sveto Pričešće „pomaže“ kada čovek ima nizak hemoglobin u krvi…

Pre nego što čovek primi svetu Tajnu Krštenja, on se odriče satane. Samim tim mi se odričemo svakog idolopoklonstva i neznaboštva. Međutim, da li dolazi do istinske promene u čovekovom životu?

Astrološke prognoze, horoskopi, predskazanja, proroštva u naše dane poprimili su sveopštu rasprostranjenost. Oni se oblače u različite privlačne forme: od privlačnog teksta u novinama do udarnog televizijskog programa; od prefinjenih gatanja po drevnoj kineskoj „Knjizi promena“, do pseudonaučne kompjuterske prognoze; od tanke brošure iz koje se može naučiti o celom svom prošlom i budućem životu, do kabalističkog otvaranja tarot karata za čije se izučavanje predlažu godine i godine života“.

Zadatak sličnog informacionog talasa sastoji se u tome da se, kao prvo, čovek navikne na misao o predodređenosti slepe sudbine, karmičke ili genetske određenosti celog života; kao drugo, da se odvuče čovek od misli o Bogu, molitvi, želje da spozna volju Božiju o sebi, da se otrgne od privezanosti da ne živi po svojoj iskvarenoj volji, već po volji Gospoda.

Obraz Hrista Spasitelja koji u sebi sjedinjuje istinsku veru, istiniti život i spasenje sveta, čuvao se i čuva se, prisutan je i večno deluje u Crkvi. Hristos je glava Crkve, a Crkva je Njegov živi, bogočovečanski organizam. Od Crkve otpadaju oni koji krive istinsku veru, koji krive autentični, svetlonosni obraz Hrista Bogočoveka, krive Njegovo sveto učenje.

Zadatak pravoslavne misije je da svedoči o istinitom Bogu u Hristu Isusu; suština, srce Pravoslavlja, njegova nepobediva sila, skriveni su u tom divnom i jedinstvenom liku Hrista, Sina Božijeg, sa Kojim su se susreli apostoli i mnoštvo drugih ljudi nakon njih.

Glavna briga Pravoslavlja je bila, jeste i biće da kroz celu istoriju roda ljudskog pronese i sačuva ovaj neizrecivo predivan Lik jevanđelskog Hrista i proslavi Ga u „duhu i istini“ (Jn. 4:23).

Savremena sujeverja:

Ne mogu da se koriste šibice pri paljenju sveće ili kandila. U šibici se nalazi sumpor, a sumpor je materija đavola.
Sveća ne može da se pali levom rukom.
Moguće je moliti se samo naglas.
Nakon sahrane je neophodno zakazati molitve tokom 40 dana u tri manastira; zakazati četrdeset 40-dnevnih molitvi na četrdeset različitih mesta.
Nakon Jeleosvećenja doneti kući ostatke od sveća i zapaliti ih u slučaju bolesti.
Morate na ispovest doći sa svećom.
Ako si za vreme ispovesti slučajno čuo neki tuđi greh, ovaj greh će preći na tebe.
Kada se postavlja sveća u crkvi, ne smeš da prineseš dno sveće na plamen, jer se pokojniku tako noge potpaljuju.
Ne smeš da pališ sveću od druge sveće, jer će sve bolesti i nesreće čoveka koji je zapalio tu sveću preći na tebe.
Pri Krštenju ne smeš da uzimaš imena Mučenika, jer ćeš se onda ceo život mučiti.
Nakon Krštenja potrebno je da se krstiš još jednom, da bi dobio drugo ime i to ime bilo tajno, tako da niko ne može da te urekne.
Ko prvi stane na peškir na svadbi, biće glavni u kući.
Za vreme svađe, svetu vodu treba skloniti u ormar, jer će ona u suprotnom upiti negativnu energiju i da se pokvari.