Сигурно сте чули за изреку да су анђели светлост монасима, а монаси светлост људима у свету. Ова изрека је истинита, јер нас поуке монаха-подвижника надахњују, поучавају и теше у нашем црквеном животу. Међутим, мислим да неприметно може да се формира уверење да од нас који живимо у свету и имамо породице не може много да се очекује, да ми нисмо способни да направимо никакав озбиљан корак на путу ка светости. Да ли је то тако? Да ли хришћани у свету могу да се на добар начин такмиче у светости са нашом старијом и искуснијом браћом – монасима?
У тумачењу Христових речи у причи о Сејачу и семену које је доносило плод, блажени Теофилакт за семе које доноси род по тридесет пише да је у питању човек:
„који живи у честитом браку и усрдно, колико може, проходи пут врлине.“
Већина нас се труди да колико је у нашој моћи пролази ‘пут врлине’. И велика већина нас види да наш свакодневни подвиг, када га оцењујемо нашим мерилима и не може реално да се назове подвигом, јер се вртимо у кругу дела која се стално понављају. Па како ту да достигнеш светост? Навео бих сада пар догађаја описаних у Житију неких од највећих монаха подвижника Православне Цркве који могу да нам помогну да стекнемо правилан поглед на ствари.
У Житију преподобног Пафнутија, ученика светог Антонија Великог пише следеће:
„После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. – Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, да је пијаница и блудник; да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде детаљно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. – Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мог мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бекством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа нисам окусила. – Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем. Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима.“
А ево и како су две обичне жене хришћанке говориле о свом подвигу у Житију светог Макарија Великог, још једног од ученика светог Антонија Великог:
„Једном када се преподобни молио Богу, дође му глас говорећи: Макарије, још ниси достигао висину двеју жена што заједно живе у оближњем граду. – Чувши то, старац узе свој штап, и отиде у споменути град. И нашавши њихов дом, куцну у врата, и одмах изађе једна од њих, и прими га с великом радошћу. Дозвавши их обе, старац им се обрати овако: Због вас сам толики пут потегао: дошао сам из далеке пустиње, да бих сазнао дела ваша. Реците ми их, не скривајући ништа. – A жене одговорише старцу: Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бесмо слободне у постељи од мужева наших. Каква онда дела тражиш од нас? – А старац настојаваше молећи их, да му открију начин свог живота. И оне, немајући куд, рекоше: Ми смо рођаке, јер смо се удале за два брата. И живећи заједно петнаест година у једном дому, ми нисмо једна другој рекле ниједну рђаву или ружну реч, нити смо се свађале. И све до сада живимо у свету. Бесмо се договориле да оставимо своје телесне мужеве, и да отидемо међу свете деве које Богу служе, али не могосмо умолити своје мужеве, да нас пусте, мада смо их са многим сузама молиле и преклињале. Пошто нам се не испуни та жеља, ми се заветовасмо пред Богом и међу собом, да све до смрти своје не рекнемо ниједну световну реч. – Чувши то, свети Макарије рече: Заиста, Бог не тражи ни девојке, ни удате, ни монахе, ни мирјане, већ добру вољу, и њу прима као само дело, и свакоме по његовој доброј вољи даје Светог Духа, Који дејствује и руководи животом свакога који хоће да се спасе.“
Да ово није некаква случајност, да су хришћани у свету у стању да стекну дубоку мудрост, сведочи још један догађај описан у Старечнику. Један од најчувенијих отаца подвижника, ава Пимен Велики је замолио човека из света да поучи скуп пустињских отаца. Човек такве светости то није урадио случајно, он је видео у свом посетиоцу благодат и светост. Ево како је овај догађај описан у чувеној древној књизи:
„Бејаше некакав световњак веома благочестивог живота, па посети аву Пимена; а задесише се код старца и други монаси који су тражили да чују од њега поуку. А старац рече верујућем световњаку: „Реци браћи неку поуку.“
А он га замоли, говорећи: „Опрости ми, аво, ја сам дошао да научим“.
Но, пошто га старац наговори, рече: „Ја сам светован човек и продајем поврће те тако тргујем; дрешим велике снопове и правим мале, купујем јефтино а продајем скупо. Но, иако не знам да говорим из Светог Писма, испричаћу вам једну причу: Један човек рече свом пријатељу: „Пошто имам жељу да видим цара, пођи са мном“. Рече му пријатељ: „Поћи ћу са тобом до половине пута“. А овај рече другом пријатељу: „Пођи да ме поведеш до царске палате“. А он му рече: „Повешћу те до царске палате“. А онда овај рече и трећем: „Пођи са мном цару“. А он рече: „Поћи ћу, повешћу те до палате, па ћу стати, поразговарати и увести те цару“.
Упиташе га монаси: „У чему је смисао те приче?“
А он им одговори: „Први пријатељ је подвиг који доводи до пута; други је чистота која доспева до неба; а трећи је милостиња која са простодушношћу уводи ка цару Богу. А монаси, пошто се духовно укрепише, отидоше“.
Ми често нисмо свесни колико је драгоцен подвиг у очима Божијим црквених људи који се труде да живе са Богом у свету. Колики год грешници били, колико год се спотицали, падали и устајали, важно је да знамо да са нашим чврстим стајањем у Цркви, нашим животом по заповестима Исуса Христа служимо Богу. А Бог ће се побринути за све остало.
За крај ове наше епизоде, свети Теофан Затворник нам поручује:
„Савршенство се може достићи и породичним животом. Потребно је само гасити и искорењивати страсти“.
Свети Симеон Нови Богослов додаје:
„Ни свет, нити обавезе у свету не спречавају испуњавању заповести Божијих онда када постоји ревност и пажња“.
Свако добро од Господа свима!
КОМЕНТАРИ