Često može da se čuje mišljenje da je neprestana molitva, prizivanje Isusovog imena nešto što priliči samo monasima, ali ne i hrišćanima koji žive u svetu. Da li je zaista tako? Šta nam govori sveto Predanje o tome? Šta nam svedoče ličnosti za koje sa sigurnošću znamo da se nalaze u Raju?
Prvo svedočanstvo možemo pronaći u Žitiju svetog Serafima Sarovskog. Još pre svog monašenja, mladić Prohor, hrišćanin u svetu, se razboleo i želeo je da se ispovedi i pričesti. U žitiju piše da je Prohor to jest, budući prepodobni Serafim imao viđenje. Evo tog odlomka:
„Posle liturgije Prohor se na svom bolesničkom odru ispovedio i pričestio svetim Tajnama Hristovim. I gle, po pričešću, njemu se javi u neiskazanoj svetlosti Presveta Djeva Marija, praćena svetim apostolima: Jovanom Bogoslovom i Petrom. Okrenuvši se svojim božanskim likom prema Bogoslovu, Ona reče, ukazujući prstom na Prohora: „Ovaj je našega roda“.
Jedan od podvižnika Crkve iz prošlog veka, starac Jovan Žuravski piše o tome da ove reči Presvete Bogorodice – da Prohor pripada njihovom rodu, znače da se on i tada već molio Isusovom molitvom, da je pazio na sebe i na svoje unutrašnje stanje.
Sada ću pročitati zanimljiv događaj iz života čuvenog učenika prepodobnog ave Doroteja, svetog Dositeja koji se proslavio zbog svoje jednostavnosti i poslušnosti. Poslušajte ko mu je pomogao da se obrati Bogu i na koji način:
„Pošto su, dakle, stigli u Sveti grad i poklonili se svetim mestima, otišli su i u Getsimaniju. Tamo beše jedna istorija muka [to jest, ikona Strašnog suda]. Dok je mladić stajao i posmatrao sa čuđenjem, ugledao je jednu časnu Ženu u purpurnoj haljini, koja stajaše blizu njega. Ona mu [stade] pokazivati svakog od suđenih, poučavajući ga sa svoje strane i o drugome sličnom. Slušajući je, dečko beše van sebe i zadivljen, jer, kao što rekoh, on nikada niti beše čuo za reč Božiju, niti da postoji Sud. I reče joj on: “Gospođo, a šta treba da čini čovek, da bi se izbavio od tih muka?” A Ona mu odgovori: “Posti, ne jedi mesa, i moli se stalno, pa ćeš se izbaviti muka”. Pošto mu dade ove tri zapovesti, nije mu se više pojavljivala, nego je postala nevidljiva, [a smatrahu da ona beše Majka Božija]“.
Dakle, Prečista je ovde još jednom posvedočila da je potrebna stalna molitva. Neko može da kaže da je Ona pripremala budućeg svetitelja za monaški put zbog saveta o postu i izbacivanju mesa iz ishrane, ali ne treba da se zaboravi da je on bio tek na početku, živeo je u svetu, čak nije znao ni za Jevanđelje, nije znao osnovne hrišćanske istine.
Poslednje, treće svedočanstvo dolazi iz Žitija svetog Grigorija Palame. Svetitelj je kao što znate, bio veliki pobornik Isusove molitve i govorio je da njome treba da se mole i hrišćani u svetu koji žive liturgijski, koji se ispovedaju i pričešćuju:
„Po svom povratku (iz Carigrada) blaženi Grigorije se upozna i prijateljski zbliži sa jednim prostim starcem, pustinjakom Jovom. Jednom je u razgovoru božanstveni Grigorije izrazio i zastupao mišljenje, da su ne samo podvižnici nego i svi hrišćani dužni da se neprestano mole, – kao što to sveti apostol zapoveda. Starac Jov se ne složi sa tim i tvrđaše da je neprestana molitva dužnost samo monaha ali ne i svetovnjaka. Sveti Grigorije, da ne bi uvredio starca i da bi izbegao mnogorečivost, prestade raspravljati o tome i ućuta. No čim se starac Jov vrati u svoju keliju i stade na molitvu, njemu se javi u nebeskoj slavi anđeo i reče mu: „Nemoj sumnjati, starče, u istinitost Grigorijevih reči; on je govorio i govori istinu. Tako misli i ti, i druge tome uči“.
Dakle, vidimo da uprkos uvreženom savremenom shvatanju među mnogim hrišćanima, molitva i čuvanje uma ne predstavljaju podvig u kome treba da se trude samo monasi. Anđeo koji je poučio svetogorskog starca Jova govori suprotno ovoj uvreženoj zabludi.
A zašto se toliko naglašava važnost molitve? Jedan od savremenih staraca Pravoslavne Crkve, o. Rafail Karelin objašnjava to na sledeći način:
„Molitva je najmoćniji pokretač duhovnog života. Ona predstavlja one podzemne vode koje napajaju sav naš duhovni život. Štaviše, može se reći da je sam duhovni život pre svega stepen naše molitve. Mi duhovno živimo u onoj meri koliko se molimo i koliko umemo da se molimo. … Molitva bolje od bilo čega drugog rešava sve zadatke koje pred nas postavlja život. U molitvi čovek nalazi rešenje svih svojih problema – kako duhovnih, tako i problema svakodnevnog života. Molitva nevidljivo štiti čoveka od svih njegovih neprijatelja – vidljivih i nevidljivih. Ukoliko pažljivo analiziramo svoj život, videćemo da nas je Gospod, kada su okolnosti izgledale bezizlazno i kada niko nije mogao da nam pomogne, te je naše jedino oružje bila molitva, više puta izbavljao od nevolje i žalosti. Međutim, tek ćemo na onom svetu, u večnosti u potpunosti saznati od kakvih nas je još strašnih opasnosti, zla i nesreće čuvalo naše molitveno delanje.“
Ko je upoznat sa delima oca Rafaila, zna koliko on, kada piše o molitvi misli pre svega na Isusovu molitvu.
Iz svega ovoga se ispostavlja da je put Isusove molitve aktuelan i za hrišćane koji žive u svetu, koji su porodični ljudi i imaju mnoštvo obaveza. Možda se kod nekoga pojavila sledeća misao: ‘Pa dobro, ako i jeste tako, molitvom mogu da se bave samo ljudi koji čuvaju ovce, rade neki automatizovan posao koji ne zahteva mentalni napor, u penziji su, ili imaju mnogo slobodnog vremena. Kako može da se pažljivo moli i da pazi na svoj um osoba koja ima posao koji zahteva intelektualni napor?“
O tome ćemo malo detaljnije u nekoj od narednih epizoda, danas sam želeo da naglasim koliko je Isusova molitva važna za sve crkvene ljude, ljude koji se trude da stvarno žive liturgijski.
Ako neko želi da sazna i nauči više o Isusovoj molitvi, od sveg srca bih preporučio tekstove i savete svetog Ignjatija Brjančaninova.
Svako dobro od Gospoda!
KOMENTARI