Често може да се чује мишљење да је непрестана молитва, призивање Исусовог имена нешто што приличи само монасима, али не и хришћанима који живе у свету. Да ли је заиста тако? Шта нам говори свето Предање о томе? Шта нам сведоче личности за које са сигурношћу знамо да се налазе у Рају?
Прво сведочанство можемо пронаћи у Житију светог Серафима Саровског. Још пре свог монашења, младић Прохор, хришћанин у свету, се разболео и желео је да се исповеди и причести. У житију пише да је Прохор то јест, будући преподобни Серафим имао виђење. Ево тог одломка:
„После литургије Прохор се на свом болесничком одру исповедио и причестио светим Тајнама Христовим. И гле, по причешћу, њему се јави у неисказаној светлости Пресвета Дјева Марија, праћена светим апостолима: Јованом Богословом и Петром. Окренувши се својим божанским ликом према Богослову, Она рече, указујући прстом на Прохора: „Овај је нашега рода“.
Један од подвижника Цркве из прошлог века, старац Јован Журавски пише о томе да ове речи Пресвете Богородице – да Прохор припада њиховом роду, значе да се он и тада већ молио Исусовом молитвом, да је пазио на себе и на своје унутрашње стање.
Сада ћу прочитати занимљив догађај из живота чувеног ученика преподобног аве Доротеја, светог Доситеја који се прославио због своје једноставности и послушности. Послушајте ко му је помогао да се обрати Богу и на који начин:
„Пошто су, дакле, стигли у Свети град и поклонили се светим местима, отишли су и у Гетсиманију. Тамо беше једна историја мука [то јест, икона Страшног суда]. Док је младић стајао и посматрао са чуђењем, угледао је једну часну Жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. Она му [стаде] показивати сваког од суђених, поучавајући га са своје стране и о другоме сличном. Слушајући је, дечко беше ван себе и задивљен, јер, као што рекох, он никада нити беше чуо за реч Божију, нити да постоји Суд. И рече јој он: “Госпођо, а шта треба да чини човек, да би се избавио од тих мука?” А Она му одговори: “Пости, не једи меса, и моли се стално, па ћеш се избавити мука”. Пошто му даде ове три заповести, није му се више појављивала, него је постала невидљива, [а сматраху да она беше Мајка Божија]“.
Дакле, Пречиста је овде још једном посведочила да је потребна стална молитва. Неко може да каже да је Она припремала будућег светитеља за монашки пут због савета о посту и избацивању меса из исхране, али не треба да се заборави да је он био тек на почетку, живео је у свету, чак није знао ни за Јеванђеље, није знао основне хришћанске истине.
Последње, треће сведочанство долази из Житија светог Григорија Паламе. Светитељ је као што знате, био велики поборник Исусове молитве и говорио је да њоме треба да се моле и хришћани у свету који живе литургијски, који се исповедају и причешћују:
„По свом повратку (из Цариграда) блажени Григорије се упозна и пријатељски зближи са једним простим старцем, пустињаком Јовом. Једном је у разговору божанствени Григорије изразио и заступао мишљење, да су не само подвижници него и сви хришћани дужни да се непрестано моле, – као што то свети апостол заповеда. Старац Јов се не сложи са тим и тврђаше да је непрестана молитва дужност само монаха али не и световњака. Свети Григорије, да не би увредио старца и да би избегао многоречивост, престаде расправљати о томе и ућута. Но чим се старац Јов врати у своју келију и стаде на молитву, њему се јави у небеској слави анђео и рече му: „Немој сумњати, старче, у истинитост Григоријевих речи; он је говорио и говори истину. Тако мисли и ти, и друге томе учи“.
Дакле, видимо да упркос увреженом савременом схватању међу многим хришћанима, молитва и чување ума не представљају подвиг у коме треба да се труде само монаси. Анђео који је поучио светогорског старца Јова говори супротно овој увреженој заблуди.
А зашто се толико наглашава важност молитве? Један од савремених стараца Православне Цркве, о. Рафаил Карелин објашњава то на следећи начин:
„Молитва je најмоћнији покретач духовног живота. Она представља оне подземне воде које напајају сав наш духовни живот. Штавише, може се рећи да je сам духовни живот пре свега степен наше молитве. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо и колико умемо да се молимо. … Молитва боље од било чега другог решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема – како духовних, тако и проблема свакодневног живота. Молитва невидљиво штити човека од свих његових непријатеља – видљивих и невидљивих. Уколико пажљиво анализирамо свој живот, видећемо да нас je Господ, када су околности изгледале безизлазно и када нико није могао да нам помогне, те je наше једино оружје била молитва, више пута избављао од невоље и жалости. Међутим, тек ћемо на оном свету, у вечности у потпуности сазнати од каквих нас je још страшних опасности, зла и несреће чувало наше молитвено делање.“
Ко је упознат са делима оца Рафаила, зна колико он, када пише о молитви мисли пре свега на Исусову молитву.
Из свега овога се испоставља да је пут Исусове молитве актуелан и за хришћане који живе у свету, који су породични људи и имају мноштво обавеза. Можда се код некога појавила следећа мисао: ‘Па добро, ако и јесте тако, молитвом могу да се баве само људи који чувају овце, раде неки аутоматизован посао који не захтева ментални напор, у пензији су, или имају много слободног времена. Како може да се пажљиво моли и да пази на свој ум особа која има посао који захтева интелектуални напор?“
О томе ћемо мало детаљније у некој од наредних епизода, данас сам желео да нагласим колико је Исусова молитва важна за све црквене људе, људе који се труде да стварно живе литургијски.
Ако неко жели да сазна и научи више о Исусовој молитви, од свег срца бих препоручио текстове и савете светог Игњатија Брјанчанинова.
Свако добро од Господа!
КОМЕНТАРИ