Ova kratka, koncizna i nadasve otrežnjujuća knjižica vrlo aktivnog misionara Ruske Pravoslavne Crkve. Ovaj tekst je nešto što bi ljudi koji prilaze Crkvi danas trebalo da pročitaju. Nije loše da i pravoslavni hrišćani koji imaju određeni „staž“ u Crkvi pročitaju i podsete se nekih osnovnih duhovnih zakona, aksioma duhovnosti koje ne bismo smeli da zaboravljamo…
1. zabluda – Kada Bog nije cilj, već sredstvo
2. zabluda – Smatrati da se u Crkvi nalaze samo dobri ljudi
3. zabluda – Mišljenje da je Crkva odgovorna za sve što čine ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima
4. zabluda – Stav da je samo Krštenje dovoljno da bi sebe neko smatrao hrišćaninom
5. zabluda – Stav da je kontakt sa sveštenikom uvek bezbedan
6. zabluda – Stav da Tajne koje služi zli sveštenik nisu istinite, stvarne
7. zabluda – Stav da mi ne možemo da ispravljamo braću i sestre koji su pali u greh
8. zabluda – Mišljenje da dobra dela treba činiti javno
9. zabluda – Mišljenje da od svih treba skrivati svoje misli, osećanja i želje
10. zabluda – Stav da je dozvoljeno biti grub prema svima, naročito sa najbližim osobama
11. zabluda – Stav da je u crkvenoj sredini dozvoljeno da se bude bezobrazan
12. zabluda – Mišljenje da se intrige i licemerje mogu pokriti, „izmoliti“ mnoštvom molitava
13. zabluda – Mišljenje da verujući čovek ne može da iznese primedbe. Nikada i nikome.
14. zabluda – Mišljenje da u svetu nema moralnih i inteligentnih ljudi
15. zabluda – Mišljenje da pošto se Bog ne može nazivati pravednim, znači da je onda i za nas pravednost pitanje izbora
16. zabluda – Mišljenje da je seks van braka i pre braka dopustiv u hrišćanstvu
17. zabluda – Mišljenje da se greh automatski oprašta ljudima koji smatraju sebe hrišćanima
18. zabluda – Mišljenje da su prostakluk, grubost i licemerje sitnice na koje Bog ne obraća pažnju
19. zabluda – Mišljenje da se sa verujućim ljudima možeš ophoditi grubo i postupati nepravedno. Jer eto, oni su dužni da se smiruju i da trpe…
20. zabluda – Mišljenje da su sa mnom svi u obavezi da se druže
21. zabluda – Želja da se za sve ljude bude svoj na svome, dopuštajući dvostruka merila i lukavstvo u odnosima
22. zabluda – Mišljenje da istinu treba reći čak i u „Gestapu“
23. zabluda – Želja da uvek budemo u centru pažnje
24. zabluda – Mišljenje da verujućim ljudima ne moraš da zahvališ. Jer oni su i inače u obavezi da vam budu uslužni, bez bilo kakvog očekivanja zahvalnosti od vas
25. zabluda – Stav da treba da budemo zahvalni samo onda kada je kod nas sve dobro
26. zabluda – Mišljenje da dolazeći u drugi hram kod ljudi koje slabo poznajete, imate pravo da ih učite i ispravljate
27. zabluda – Stav kada smatrate sebe poslanim sviše da ispravljate druge ljude
28. zabluda – Mišljenje da je dozvoljeno kašnjenje
29. zabluda – Mišljenje da je turoban i mračan izgled istinski znak Pravoslavlja
30. zabluda – Stav kada smatrate sebe grešnikom, ali VELIKIM!
31. zabluda – Zaboravljanje da imamo dva uha, a samo jedne usne
32. zabluda – Sjedinjavanje vere u Hrista sa odlaskom kod baba-vračara, ekstrasensa, gatara i iscelitelja
33. zabluda – Neprestano upoređivanje sebe sa drugim ljudima
34. zabluda – Mišljenje da svako rasuđivanje o dobru i zlu već predstavlja greh osude
35. zabluda – Mišljenje da je svaka osuda dopustiva u hrišćanstvu i da ne predstavlja greh
36. zabluda – Stav da je potrebno da dokažemo da smo u pravu po svaku cenu
37. zabluda – Stav da se neprestano pravdamo, bez zauzimanja odbrambene pozicije u dijalogu
38. zabluda – Mišljenje da je psovka nešto nebitno
39. zabluda – Stav neprestane želje za žaljenjem ili pohvalama od drugih ljudi
40. zabluda – Mišljenje da verujući čovek ne može da prekine kontakt sa nekim čovekom
1. zabluda – Kada Bog nije cilj, već sredstvo
Starac Jeronim Eginski piše:
„Zabluda je kada Bog postaje ne cilj, već sredstvo za život. Na žalost, većini ljudi Hristos nije potreban. Ljudima je potrebno da u njihovom životu sve bude dobro; Bog treba da posluži kao sredstvo za tako nešto. Potrebno je da se porodica ne raspadne – idi u Crkvu da se venčaš. Potrebno je da se deca ne razboljevaju – krsti ih, pričešćuj. Potrebno je da neko ne urekne, da ne bace magiju – donesi kući grumen zemlje sa groba poznate podvižnice, pospi u uglovima kuće. Sin pije – pročitaj akatist Bogorodici „Čaša Neispijna“. Muž te bije – idi na pokloničko putovanje. Mi vidimo ovde da se napor usmerava ne na to da budemo sa Bogom i živimo životom Duha Svetoga, već na to da se nešto dobije od Boga. Bog se ovde posmatra kao garancija za naš udobni život. „Sine, daj mi srce svoje“, govori Hristos, „a sve ostalo ću ti Ja Sam dodati, jer se u srcu ljudskom može smestiti carstvo Božije. Gospod zapoveda Svojim učenicima: tražite najpre carstvo Božije i pravdu njegovu i sve ostalo će vam se dodati“.
U situaciji ili-ili uvek birajte Boga i ugađanje Njemu. Nikada nemojte da žrtvujete svoje odnose sa Bogom radi nečeg materijalnog. Idolopoklonstvo ne predstavlja uvek klanjanje pred kipom neznabožačkog božanstva. Najčešće je idolopoklonstvo služenje onome što mi postavljamo na prvo mesto u svom životu umesto Boga.
- zabluda – Smatrati da se u Crkvi nalaze samo dobri ljudi
… trebalo bi da se u njoj nalaze samo dobri ljudi, ali nažalost, nije tako. Juda je bio Hristov učenik, ali ga blizina Spasitelju nije mehanički učinila dobrim, poštenim i verujućim čovekom.
„Još je Carstvo nebesko kao mreža koja se baci u more i sabere ribe od svake vrste. Kad se napuni, izvuku je na obalu i, posedavši, izaberu dobre u sudove, a loše izbace napolje. Tako će biti na svršetku veka: izići će anđeli i odlučiće zle od pravednih, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba“. (Mt. 13:47-50)
Mreža je Hristova Crkva. U ovu mrežu upada i dobra i loša riba, dobri i loši hrišćani. Vidljivom ili zvaničnom Crkvom se može nazvati ukupan broj dobrih i loših hrišćana. Dobra riba predstavlja ostatak spasavanih, koji prebivaju u punoći Svetog Duha.
Stupajući u kontakt sa ljudima koji sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima, neophodno je čuvati rasuđivanje. „Nije zlato, sve što sija“. Crkva liči na „bolnicu“ u kojoj svako može da se izleči, samo ako bude slušao savete nadležnog lekara. Međutim, ljudi u ovoj „bolnici“ imaju slobodu. Neko ne odlazi na preglede i ne sluša lekara. Ima i toga. Ali čoveku koji želi da ozdravi, ljudi koji „narušavaju disciplinu“ ne mogu da smetaju ni na koji način.
„A vi, ljubljeni, setite se reči koje su već kazali apostoli Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer vam govorahu da će se u poslednje vreme pojaviti rugači koji će hoditi po svojim bezbožnim željama. Ovo su oni koji stvaraju razdore, čulni su i Duha nemaju. A vi, ljubljeni, izgrađujte sebe svojom najsvetijom verom, moleći se u Duhu Svetome, održite sebe u ljubavi Božijoj, očekujući milost Gospoda našeg Isusa Hrista za život večni“. (Jud. 1:17-21)
- zabluda – Mišljenje da je Crkva odgovorna za sve što čine ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima
Među ljudima koji sebe nazivaju hrišćanima ima mnogo onih koji nikakve veze sa Crkvom nemaju. Sveti Teofan Zatvornik nam daje niz kriterijuma po kojima možemo da odredimo lažne hrišćane:
„Ko ne veruje u svetu Crkvu kao jedinu bolnicu koja u sebi ima sve što je potrebno za našu obnovu, ko njene svete Tajne i sredstva za osvećenje smatra prostim obredima bez unutrašnje sile – takav nije naš.
Ko mašta da stekne osvećujuću silu Božije blagodati na neki nevidljivi način, a ne onako kako to propoveda sveta Crkva – takav nije naš.
Ko ne priznaje da je podvižništvo neophodno, kao i postupci samoodricanja, ko obmanjuje sebe lažnom nadom da će spojiti duh Hrista sa duhom ovoga sveta – taj nije naš.
Ko javno i tajno narušava ustave Crkve Božije, ne smatra za neophodno da se drže postovi, ispovest i pričešćivanje, ko ne poštuje svete Praznike i nedeljne dane, ko se umesto njihovog poštovanje predaje bezumnim zabavama – taj nije naš.
Ko sa drskim samoopravdanjem ne čuva čistotu do braka i vernost u braku, izmišljajući umesto Bogom blagoslovenog, neki drugi način života – taj nije naš.
I uopšte, ko se sam zanosi i ko druge zavodi svojom neukrotivom samovoljom u načinu razmišljanja i životnim pravilima – taj nije naš“. („Sazercanje i razmišljanje“)
Normalno da Crkva ne odgovara za one koji joj ne pripadaju.
- zabluda – Stav da je samo Krštenje dovoljno da bi sebe neko smatrao hrišćaninom
Sveti Tihon Zadonski piše:
„Hrišćani koji žive bez straha Božijeg, bez pokajanja i njegovih plodova, ne pripadaju svetoj Crkvi, iako su kršteni u ime Svete Trojice, pošto nemaju veru. Bez vere nije moguće biti član svete Crkve“.
Sveti Tihon Zadonski uči da kršteni čovek može da otpadne od Crkve ako nema pokajanje i ne prinosi plodove pokajanja. Hrišćanin koji je otpao od Crkve ne može da nasledi spasenje. Sveti Ignjatije Brjančaninov govori da čovek koji ne veruje u Boga ne označava obavezno otvorenog ateistu, već i čoveka koji sebe naziva hrišćaninom, a zapravo je sluga ovog sveta i strasti.
Sveti Ignjatije Brjančaninov:
„Ko ne veruje u Sina Božijeg? He samo onaj ko Ga otvoreno i odlučno odbacuje, nego i onaj ko sebe naziva hrišćaninom, ali vodi grešan život i juri za telesnim nasladama; onaj kome je bog – stomak; onaj kome je bog – srebro i zlato; onaj kome je bog – zemaljska slava… Bez samoodricanja čovek nije sposoban za veru; njegov pali razum suprotstavlja se veri i drsko traži od Boga objašnjenje za Njegova dela i dokaze za istine koje On otkriva čoveku. Palo srce hoće da živi palim životom, čijem umrtvljenju stremi vera; telo i krv, bez obzira na to što im možda već sledećeg časa predstoji odlazak u grob, takođe hoće da žive svojim životom, životom propadljivosti i greha.“ (Asketski ogledi)
- zabluda – Stav da je kontakt sa sveštenikom uvek bezbedan
Sveti Atanasije Veliki piše:
„Zato, brate, ako vidiš da neko ima pristojnu spoljašnjost, nemoj obraćati pažnju na to da li je on obučen u ovčiju kožu, da li ima čin sveštenika, episkopa ili đakona, ili je podvižnik (monah); već se potrudi da saznaš njegova dela: da li je celomudren, da li je gostoprimljiv, da li je milostiv, ispunjen ljubavi, da li prebiva u molitvama, da li ima trpljenje? Ako mu je stomak bog, a njegovo grlo predstavlja pakao, ako strada od ljubavi prema novcu, ako trguje pobožnošću, ostavi ga. To nije pastir, već krvožedni vuk“.
Sveti Atanasije savetuje hrišćanina u svetu da u opštenju sa sveštenikom obraća pažnju ne na njegov hijerarhijski položaj, već na ličnu pobožnost. Sveštenik može biti neduhovan ili uopšte nemoralan. Zato stupati u odnose poverenja sa takvim sveštenikom krajnje je opasno. Sveti Atanasije savetuje da se napusti takav sveštenik, to jest, da se ode od njega, da se sa njim smanje kontakti na minimum.
Sveti Grigorije Bogoslov:
„Možeš verovati lavu, leopard može da postane ljubimac, čak će možda i zmija pobeći od tebe, iako se ti i bojiš nje; ali jednoga se čuvaj – loših episkopa. Ne zbunjuj se pritom zbog dostojanstva njihovih katedri! Svima je dostupan visoki položaj, ali nije svima dostupna blagodat. Proničući očima kroz ovčiju kožu, prepoznaj vuka ispod nje. Ubedi mene ne rečima, već delima“.
Međutim, (VRLO VAŽNO!), Tajne koje služi takav sveštenik smatraju se istinskim sve dok takvom svešteniku nije zabranjeno služenje i on nije lišen čina.
- zabluda – Stav da Tajne koje služi zli sveštenik nisu istinite, stvarne
Ovo pogrešno mišljenje se pojavilo na osvitu hrišćanske istorije. Još je Blaženi Avgustin (četvrti vek) pisao:
„Služitelji Crkve ne prestaju da budu oruđa blagodati Božije, iako i sami nisu sveti. Kakav god da je sveštenik, svešteni postupci koje on vrši imaju svu silu za verujućeg čoveka. Za sebe će on sam odgovarati Bogu, ali za pastvu je on istinski pastir“.
Obratite pažnju: blagodat ne daje sveštenik, već Gospod. I ova blagodat deluje i kroz nedostojne sveštenoslužitelje.
Zašto Bog šalje blagodat i kroz ne toliko moralne služitelje? Jer u protivnom, blagodat ne bi imao niko ili skoro pa niko. Visokomoralnih sveštenika uvek ima mnogo manje od običnih grešnika koji su dobili bogoslovsko obrazovanje. Razmislite o tome da ljudi na parohiji gde služi takav nemoralni sveštenik nisu krivi zbog toga što njihov pastir nema neophodnu revnost u delu ispravljanja svog zlog karaktera. Ako bi blagodat zavisila samo od morala ovakvog pastira, svi ti ljudi bi bili osuđeni da ostanu bez blagodati. Da li je to pravedno?
Zato je Gospod kao uslov za davanje blagodati postavio ne moral, već vernost istini. Nemoralni pastir nanosi štetu sebi i onima koji mu poveravaju ključeve od svoje duše. Onima koji se pričešćuju u hramu u kome služi, on ne može da nanese štetu. Međutim, ako sveštenik upadne u jeres ili raskol, onda se ne sme pričešćivati kod njega; molitva sa njim je zabranjena kanonima Crkve.
- zabluda – Stav da mi ne možemo da ispravljamo braću i sestre koji su pali u greh
„Braćo, ako i upadne čovek u kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvoga duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan. Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov. Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe. A svaki neka ispita svoje delo, i tada će sam u sebi imati pohvalu, a ne u drugome; Jer će svaki svoje breme nositi. A koji se uči reči, neka deli sva dobra sa onim koji ga uči. Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek poseje ono će i požnjeti. Jer koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež, a ko seje u duh, od Duha će požnjeti život večni. A dobro činiti da nam ne dosadi, jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako ne malakšemo. Zato, dakle, dok imamo vremena, činimo dobro svima, a osobito svojima po veri.“ (Gal. 6:1-10)
U nekim situacijama hrišćani koji žive u svetu mogu da daju primedbu i svešteniku i episkopu. Tako je, na primer, podvig svetog Jovana Kronštatskog počeo sa tim što je on obratio pažnju na prekor obične hrišćanke koja je u pastiru videla nemar prema molitvi. Ako vi želite da uputite primedbu svešteniku, budite pre toga sigurni da ste pravilno shvatili to što je on rekao i učinio. Zapamtite da nepravedni prekori predstavljaju jedan od vidova klevete.
- zabluda – Mišljenje da dobra dela treba činiti javno
Obavezno pripisujte svoja dobra dela Božijoj volji. Da vam Bog nije darovao da ih učinite, ništa vam ne bi pošlo za rukom. Ne očekujte zahvalnost od ljudi. Smatrajte da ste, ako su vas pohvalili za dobro delo, izgubili svoju nagradu na nebesima. Ako ako su vas zbog vašeg dobrog dela uvredili ili oklevetali, smatrajte da se vaša nagrada na nebesima umnožila za deset puta.
- zabluda – Mišljenje da od svih treba skrivati svoje misli, osećanja i želje
Upravo suprotno, verujući čovek se trudi da razmotri svoje misli, osećanja i želje sa verujućim čovekom kome veruje (ako takav čovek postoji). Poželjno je da se ovako nešto radi redovno. Kao pravilo, osoba kojoj verujemo je sveštenik, kršteni kum ili kuma, duhovni nastavnik – osobe koje su nas privele veri. Svako od nas treba da ima čoveka koji zna sve o nama, o događajima koji se dešavaju u našem životu.
Nema sumnje da je idealna varijanta nastavnika – Starac-jeromonah, priznan od svih. Međutim, u naše vreme takvih staraca je ostalo jako malo. Prvi stadijum duhovnog života se naziva neofitstvom. Na toj etapi se formiraju osnove duhovne discipline – redovnog odlaska u hram, čitanja jutarnjih i večernjih molitava, držanja postova, redovne ispovesti i pričešća, svakodnevnog izučavanja Svetog Pisma. Sve dok niste navikli da sve ovo činite sa lakoćom – vi ste neofit. Vaš privremeni nastavnik može biti i obični hrišćanin koji zna i ume više od vas. Nakon što se uspnete na ovaj nivo duhovne discipline, tražićete duhovnika koji će vas naučiti da se molite molitvom koja je radosna i koja menja život.
- zabluda – Stav da je dozvoljeno biti grub prema svima, naročito sa najbližim osobama
Ponekada postajemo nesnosni u opštenju sa članovima svoje porodice. Nezavisno od toga da li su oni crkveni ljudi ili ne, moramo da budemo pažljivi prema njima. Ponekada elementarna pažljivost i pristojnost predstavlja vrata za ucrkvenjenje naših bliskih. Ali još češće, naša grubost, prostakluk i fanatizam predstavljaju uzroke odlaska ljudi iz Crkve i od Boga. Nama bliski ljudi koji se nalaze van spasavajuće ograde Crkve, čvrsto se „fiksiraju“ u stanju mržnje prema svemu crkvenom. Najteže otkriće će predstavljati saznanje na Strašnom Sudu da su ljudi otišli od Boga zbog nas.
- zabluda – Stav da je u crkvenoj sredini dozvoljeno da se bude bezobrazan
Posebna kategorija ljudi su „crkveni grubijani“. Takvi ljudi mogu sa svima da budu veoma pristojni, ali u crkvenoj sredini počinju da se ponašaju konfliktno, izazivajući sukobe i uvrede među hrišćanima. Umesno je setiti se Hristovih reči:
„Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj.“ (Mt. 5:23-24)
- zabluda – Mišljenje da se intrige i licemerje mogu pokriti, „izmoliti“ mnoštvom molitava
„Licemeri, dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Približava Mi se narod ovaj ustima svojim i usnama Me poštuje, a srce im je daleko od Mene. No uzalud Me poštuju učeći naukama i zapovestima ljudskim.“ (Mt. 15:7-9)
„Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči Svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi. Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju Mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajte pravicu siroti, branite udovicu.“ (Is. 1:15-17)
Bog ne sluša molitve ljudi koji postupaju nepravedno. Potrebno je da se sa drugima postupa na način na koji želiš da postupaju sa tobom. Nikome se ne dopada kada ga kleveću, kada ga nepravedno optužuju, kada mu iza leđa „broje sitna creva“. Zašto onda dozvoljavamo sebi da se tako odnosimo prema drugim ljudima?
- zabluda – Mišljenje da verujući čovek ne može da iznese primedbe. Nikada i nikome.
Primedbu ponekada treba izneti, ali sa ljubavlju.
„Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik.“ (Mt. 18:15-17)
Kada želimo nekome da uputimo primedbu, rukovodimo se ovom poukom Gospoda iz Jevanđelja po Mateju. Mi ne postupamo po ljubavi Hristovoj kada razmatramo nečije grehe ne sa onim ko ih je učinio, već sa drugim ljudima. Izuzetak predstavljaju situacije kada ne znamo da li je dobro ili loše postupio jedan ili drugi čovek u nekoj situaciji. U tom slučaju, možemo otići do čoveka koji predstavlja autoritet i bez navođenja imena čoveka koji je učinio greh, pitati kako može da se shvati takvo ponašanje? Ako nemate nikoga da pitate za svoju nedoumicu, a čoveka možemo bolno da ranimo svojim pitanjem, bolje je da nikoga ništa ne pitamo, već da se sa verom pomolimo za osobu u vezi sa kojom se i pojavila nedoumica. Javna kritika je dopustiva u situaciji kada ne razmatramo greh, već neka stručna pitanja, povezana sa našim profesionalnim znanjima i opštim interesom.
- zabluda – Mišljenje da u svetu nema moralnih i inteligentnih ljudi
Još gore je prezirati neverujuće ljude smatrajući ih nemoralnim idiotima. Nažalost, činjenica moralne dominacije pravoslavnih hrišćana u poređenju sa nepravoslavnim ljudima nije dokazana. Među nepravoslavnim ljudima postoji mnogo pristojnih i inteligentnih ljudi. Probajte da budete bolji od njih.
Ako ne možete da budete bolji od njih, onda makar ne zaostajte za njima u dobroti i pravednosti. Sramota je da hrišćani koji imaju punotu blaga Duha Svetoga, zaostaju za ateistima, neznabošcima i inovernima u najosnovnijoj moralnosti.
- zabluda – Mišljenje da pošto se Bog ne može nazivati pravednim, znači da je onda i za nas pravednost pitanje izbora
Prepodobni Isaak Sirin je govorio:
„Nemoj nazivati Boga pravednim. Da je On pravedan, ti bio odavno bio u paklu“.
Postoji kategorija ljudi koji postupaju nepravedno u odnosu na bližnje, pravdajući sebe ovim rečima svetog Isaaka Sirina.
Ne ulazeći u spor o izrekama svetih Otaca, reći ćemo da Bog Svoje milosrđe ne pokazuje prema svima, već samo prema onima koji su i sami milostivi prema bližnjima. Sud bez milosti, jeste pravedni Sud. On očekuje one koji postupaju nepravedno i nemaju milosti (vidi poslanicu apostola Jakova 2:13).
- zabluda – Mišljenje da je seks van braka i pre braka dopustiv u hrišćanstvu
Da, ljude koji imaju seksualne odnose prema braka ili varaju svoje muževe i žene u hrišćanstvo niko ne kamenuje. Međutim, to nikako ne znači da se ovaj greh toleriše i dopušta. Seks pre braka se naziva preljubom, a van zakonitog braka – bludom. Crkveni kanoni nalažu odvajanje od Pričešća na 7 do 9 godina za blud, a za preljubu 4 do 5 godina. Danas postoji tendencija da se ove norme smanje, međutim, one se tiču samo grešnika koji se kaju (!!!).
Ipak, među ljudima koji smatraju sebe hrišćanima postoji mnogo muškaraca i žena koji NE smatraju odnose van braka ili pre braka grehom. Ali uzalud.
Uzalud ljudi pokušavaju da svoje odnose osnaže na račun seksa… Što više oni to pokušavaju da učine, to se brže njihovi odnosi urušavaju. Jer „ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade“ (Ps. 127:1). Bog ne proklinje preljubnike, ali neprimetno odlazi iz njihovog života. Oni su napravili svoj izbor, pokazali su svoj odnos prema Njemu i Njegovom zakonu. I Bog ih ostavlja, da bi im jednog dana rekao sledeće reči:
„Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali, i tvojim imenom demone izgonili, i tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od Mene vi koji činite bezakonje.“ (Mt. 7:22-23)
Međutim, sve dok je čovek živ, on može da se pokaje za ovaj greh. Važno je reći da istinsko pokajanje pretpostavlja i obaveznu ispovest, ali i ostavljanje greha.
- zabluda – Mišljenje da se greh automatski oprašta ljudima koji smatraju sebe hrišćanima
Sve dok nisi ostavio svoj greh, nisi se pokajao. Ako misliš da si se pokajao, a sam si se ponovo vratio grehu – nisi se pokajao. Čak ako si zapalio najdeblju sveću u hramu. Čak ako si sponzor hrama. Čak i ako si sveštenik. Čak ako si bio na ispovesti ili na prijemu kod episkopa. Zato što je istinsko pokajanje – ispravljanje greha. Ako si svojim grehom povredio nekoga od ljudi, ako si razorio nečije odnose – ti si dužan da prema svojim mogućnostima ispraviš to što si učinio. Ako si ukrao novac – vrati ga i dodaj ukradenoj sumi još nešto od sebe. Ako si nekoga uvredio, izvini se, zamoli za oproštaj. Budi spreman da pomogneš tom čoveku u teškom trenutku.
- zabluda – Mišljenje da su prostakluk, grubost i licemerje sitnice na koje Bog ne obraća pažnju
Veran u malom, veran je u mnogom, a neverni u malom, neveran je i u mnogom. Ko je bio neveran u malom, izgubiće i to malo što je imao (Vidi Jevanđelje po Luki 16:10). Zato se vernost Bogu najčešće ispituje kroz sitnice. Uzgred rečeno i – nevernost.
- zabluda – Mišljenje da se sa verujućim ljudima možeš ophoditi grubo i postupati nepravedno. Jer eto, oni su dužni da se smiruju i da trpe…
Verujući ljudi su obavezni da se smiruju pred Bogom i da trpeljivo nose taj krst koji im je Bog dao. A kakve to veze ima sa tobom? Bog je ustanovio poredak, da se ljudi radi Hrista smiruju pred onima koji se smiruju pred Bogom. Samo u tom slučaju smirenje pred ljudima ne predstavlja idolopoklonstvo.
Postoji pitanje administrativne potčinjenosti i delatne discipline. Međutim, ovo nema veze sa religijom. Sveto Pismo nas priziva krotosti, ljubavi prema braći i međusobnom ustupanju. Ako želiš tome da naučiš druge, pokaži svojim primerom!
- zabluda – Mišljenje da su sa mnom svi u obavezi da se druže
Ne, nisu obavezni. Istinsko prijateljstvo u Hristu je dar od Boga.
„Svakom čoveku ne otkrivaj srce svoje i neće ti se oduzeti milost.“ (Sirah 8:19)
O tome nalazimo savet i kod prepodobnog Serafima Sarovskog:
„Ono što je najdragocenije u srcu ne treba bez potrebe da otkrivamo, jer samo onda ono što smo sakupili može da bude bezbedno od vidljivih i nevidljivih neprijatelja, kada se kao riznica čuva u unutrašnjosti srca. Nemoj svima da otkrivaš tajne svog srca“.
„Svaki prijatelj će reći: I ja sam prijatelj (njegov), no, ima prijatelja koji je – samo po imenu prijatelj.“ (Sirah 37:1)
Nije svako ko sebe naziva drugom zaista takav u realnosti. Čak i druženje u svetu ima svoje uslove. Gospod naš Isus Hristos naziva Svoje učenike prijateljima, ali samo ako oni rade ono što im On zapoveda.
„Vi ste prijatelji moji ako tvorite što vam Ja zapovedam. Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca svojega, objavih vam.“ (Jn. 15:14-15)
Zato čovek koji želi da ima drugove u Hristu i sam treba da ispunjava zapovesti Hristove i da traži sebe takve drugove koji takođe streme da ugode Gospodu Hristu.
Navešću još tri vredna citata o prijateljstvu iz Svetog Pisma:
„Ko ima prijatelja, valja da postupa prijateljski, jer ima prijatelja vernijih od brata.“ (Priče Solomonove 18:25)
„Ako stičeš prijatelja, u iskušenjima ga stiči, i nemoj mu se brzo poveravati.“ (Sirah 6:7)
„Prijatelj veran lek je života, i koji se boje Gospoda, naći će ga.“ (Sirah 6:16)
- zabluda – Želja da se za sve ljude bude svoj na svome, dopuštajući dvostruka merila i lukavstvo u odnosima
Laž je najveći greh. Đavo ima posebnu „licencu“ za ovaj greh. Zato čovek koji živi u laži jeste sluga đavola. Čovek koji laže sebe samog predstavlja najodanijeg slugu đavola.
Svima ne možeš da ugodiš. A to nije ni potrebno. Na sudu pred Bogom nećeš odgovarati za sve. Međutim, može da se dogodi da te Gospod pita samo za jednog ili dva čoveka. I možeš da budeš osuđen zato što si ih sablaznio svojim ponašanjem, odgurnuo od vere, nisi im ukazao tu pomoć koju si bio dužan da im ukažeš u saglasnosti sa tom misijom (zadatkom) koji ti je dao Gospod.
- zabluda – Mišljenje da istinu treba reći čak i u „Gestapu“
U životu ima situacija kada nije moguće reći istinu. U toj situaciji prosto treba naučiti da ćutite. Ako morate da obrazložite svoje ćutanje, uvek možete reći da sada ne možete da pružite ništa drugo nego ćutanje. Bliske osobe mogu da se uvrede. Sa time je teško živeti. Ali razmislite da će, ako ih budete obmanuli ili otkrili njihove tajne, vaši odnosi biti potpuno razoreni.
„Čuvaj prijatelja i budi mu veran; a ako otkriješ tajne njegove, ne trči više za njim. Jer kao što čovek izgubi svoga pokojnika, takav je i onaj koji izgubi prijateljstvo bližnjeg svoga; I kao kad pticu iz ruke pustiš, tako biva kad ostaviš bližnjeg, nećeš ga uloviti.“ (Sirah 27:17-20)
Obratite pažnju: ovde niko ne uči da cilj opravdava sredstva i da u nekim situacijama treba lagati. Ne. Međutim, u nekim situacijama je moguće ne reći istinu, ali i ne lagati, već prosto prećutati. Ovde mogu postojati izuzeci, na primer, ako se stidimo da ispovedamo svoju veru, onda u toj situaciji – da, ćutanjem se izdaje Bog.
Takođe, ako smo svedoci i naše svedočenje može da opravda nevinog čoveka, ali mi ćutimo, onda je naše ćutanje za osudu. I na sudu pred Bogom ćemo dati odgovor za to. Postoji i mnogo drugih situacija sa različitim nijansama. U svakoj od njih treba slušati svoju savest, ako pored nas nema vernog hrišćanina koga možete pitati kako da postupite.
- zabluda – Želja da uvek budemo u centru pažnje
Nikada svesno ne privlačite pažnju na sebe. Gde god da se nalazite, radite ono što rade i ostali. Posebno u hramu. Ovo je sveti Amvrosije rekao majci blaženog Avgustina, svetoj Moniki.
Ona je pitala: „Šta da radim kada dođem u Rim?“
Sveti Amvrosije je odgovorio: „Kada dođeš u Rim, radi ono što rade i Rimljani. Posti kada oni poste, ustaj kada oni ustaj, poj kada Rimljani poju“.
- zabluda – Mišljenje da verujućim ljudima ne moraš da zahvališ. Jer oni su i inače u obavezi da vam budu uslužni, bez bilo kakvog očekivanja zahvalnosti od vas
„Dobra reč prija i mački“. Neće vam se jezik osušiti ili otpasti zbog toga što ćete se nekome zahvaliti. Sem toga, nezahvalnost je očigledan znak gordosti. Da. Hrišćani su prema Svetom Pismu u obavezi da služe bližnjem, da im čine neke usluge. Međutim, u Pismo nije napisano da ove usluge treba da budu ukazane upravo vama. Verni hrišćanin ima pravo da bira kome želi da ukaže uslugu. Ako vi ne umete da pokažete zahvalnost, najverovatnije je da sa vama niko neće želeti da ima nikakvog posla.
- zabluda – Stav da treba da budemo zahvalni samo onda kada je kod nas sve dobro
Verujući čovek ume da zahvaljuje ne samo za radosti, već i za gorke lekcije. Zahvalnost je prvi stepen duhovnog rasta. Nije slučajno da se glavna tajna Crkve, tajna Pričešća naziva tajnom Evharistije, to jest, zahvalnosti. Ljudi u svetu umeju da zahvale onda kada su i njima zahvalni. Ovo njihovu zahvalnost čini vrlo uslovnom. Verni umeju da budu zahvalni „Hrista radi“. Hristos je za nas učinio mnogo više nego što mi možemo da učinimo za druge ljude, zar ne? Pa ako je tako, hajde da Mu izrazimo zahvalnost tako što ćemo činiti dobro drugim ljudima.
- zabluda – Mišljenje da dolazeći u drugi hram kod ljudi koje slabo poznajete, imate pravo da ih učite i ispravljate
„U tuđi manastir se ne dolazi sa svojim ustavom“. Nezavisno koliko ste crkveni, uvažavajte tuđe tradicije. Tada možete da računate da će se i tradicije vašeg bratstva, parohije ili zajednice takođe uvažavati. Kada ste u gostima, ponašajte se skromno, ne predstavljajte se kao stručnjak. Ako su vam ponudili samo vodu, prihvatite ovu vodu kao da je od Boga. Zapamtite da se „poklonu u zube ne gleda“.
Možete da se uključite u ispravljanje nekih običaja u drugoj parohiji samo ako su vas za tako nešto posebno zamolili. Izuzetak od ovoga može biti situacija kada pravoslavni hrišćani čine nešto nezakonito, narušavaju neke kanone Crkve ili propovedaju jeres. U tom slučaju je neophodno da se jasno i bez straha suprotstavite narušiocima, izobličavajući ih za uklanjanje od istine i jedinstva u Hristu.
- zabluda – Stav kada smatrate sebe poslanim sviše da ispravljate druge ljude
Gospod šalje Svoje „proroke“ za ispravljanje drugih u psihijatrijsku bolnicu. Ako ne biste da idete tamo, počnite da se bavite ispravljanjem sebe. Različitim ljudima su date različite okolnosti za ispravljanje. Nekome nije dato da se obogati, neko će se ceo život boriti sa alkoholizmom, ali ipak neće biti u stanju da pobedi svoju strast do kraja. Vi ne znate koje su granice mogućnosti druge osobe, zato lako možete pogrešno da sudite kako i šta on treba da radi. Pa i sebe do kraja ne poznajete. Uz uporno kritikovanje, dospevate u rizik da budete lišeni svojih prednosti. Ako Gospod poželi da se smirite, On može da popusti i da se budete okovani bolešću koja će vas učiniti rasejanim, nerazumnim ljigavcem, zaostalim čovekom koji ne može da se izbori sa masturbiranjem ili zavisnošću od kockanja.
U nekim situacijama je kritika dopuštena. Međutim, pridikovati po svakom povodu ne treba da se radi. Umesto toga, predložite konstruktivno rešenje problema. Setite se izreke: „Kritikujući – predloži, predlažući – ispuni!“ Ako niste ovo u stanju da učinite, najbolje je da prećutite. Prigovori, žalbe, histerija predstavljaju najjednostavnije metode da razorite odnose. Posebno ako su javni.
- zabluda – Mišljenje da je dozvoljeno kašnjenje
Nemojte kasniti na službu, na zajedničke susrete i besede. Čak ako ste tamo „glavni“. Čak ako ste i patrijarh cele vaše mikro-oblasti.
Kada čovek kasni prvi put… Pa, dobro… dešava se svakome. Ako čovek kasni drugi put… Ovo može da se protumači kao čudno podudaranje. Dobro… I to se dešava. Ali kada čovek kasni treći put, to je već tendencija. Četvrto kašnjenje je zakonitost. Čovek koji stalno kasni je loše vaspitan. Čak se i u svetu kašnjenje smatra za znak krajnjeg neuvažavanja prema onima koji čekaju. Za hrišćane to uopšte ne treba da bude prihvatljivo. Hrišćanstvo je škola ljubavi. A ljubav počinje sa uvažavanjem.
- zabluda – Mišljenje da je turoban i mračan izgled istinski znak Pravoslavlja
Avaj, vaš turobni izgled vas ne čini pravoslavnijim. Vas čak i ne vide kao izrazito pravoslavnog ako pokušavate od sebe da predstavite surovog podvižnika. Pravoslavlje je drevno ispunjenje Jevanđelja, a Jevanđelje je turobna (pardon!) Radosna Vest!
Uzgred, radost predstavlja jedan od plodova Duha Svetoga! Ako ne umete da se radujete – budite u kontaktu sa decom više, samo ne na internetu.
- zabluda – Stav kada smatrate sebe grešnikom, ali VELIKIM!
Budite jednostavna, spokojna osoba, čuvajte u sebi ono što vam je dragoceno i ne smatrajte sebe velikim čovekom.
Protojerej Toma Hopko je pisao: „Ne trudi se da budeš poznat ljudima, ako želiš da budeš proslavljen pred anđelima na nebu“. Još jednom: jednostavnost, skrivenost, tišina, skromnost. Ovo su znaci duhovne dubine.
- zabluda – Zaboravljanje da imamo dva uha, a samo jedne usne.
Postoji mišljenje da nas je Bog stvorio namerno takvima. To znači da je neophodno da slušamo dva puta više nego što govorimo.
Ne treba da govorimo tek tako, da bismo popunili prazninu. Ne treba da pričamo radi priče. Ako nemamo o čemu da govorimo sa nekom osobom, možda ima smisla da se okrenemo nekom drugom. Ako budemo pažljivi, videćemo da pored nas stoji neko kome je potreban naš savet, kome je razgovor sa nama potreban radi izmene života, a ne da bismo imitirali bliske odnose.
Neko od Otaca je rekao: „Često sam se kajao zbog suvišnih reči. A nikada zato što sam ćutao.“ Ponekada smo u obavezi da kažemo nešto važno. Međutim, na početku je potrebno da se misleno obratimo Bogu, da nam On daruje osećaj mere. Ponekada nam ljudi na početku veruju, a zatim žale što su nam se poverili. To se dešava onda kada na ljude svaljujemo više informacije nego što oni mogu da ponesu i da „svare“.
- zabluda – Sjedinjavanje vere u Hrista sa odlaskom kod baba-vračara, ekstrasensa, gatara i iscelitelja.
Zapamtite da ako Bog ne pomogne, niko neće moći; a ako Bog pomogne, niko neće moći da spreči. Bog je jači od svih demona na svetu. I On nas voli, štiteći nas kao majka svoje odojče. Bog nam je dao najbolja sredstva za zaštitu od delovanja palih duhova: veru u Hrista, stremljenje da se ispune zapovesti Božije, molitvu, čitanje Pisma i učestvovanje u Tajnama Crkve od kojih su najvažnije ispovest i Pričešće. Osoba koja prima ovo sveoružje sa smirenjem i strahopoštovanjem – može da živi, bez osvrtanja na manipulacije različitih sujevernih ljudi. Čoveku koji odbacuje ova, Bogom dana sredstva, neće pomoći nikakve babe, nikakve amajlije, niti zaštite od uroka.
- zabluda – Neprestano upoređivanje sebe sa drugim ljudima
Na zemlji ne postoje dva ista čoveka. Vi ste drugačiji i to nije zato što vam se posrećilo ili ne. Vama je Bog dao takav krst koji možete da iznesete. Lagani krst vas neće spasiti, neće vas pripremiti za dostojan susret sa Bogom. Preteški krst vas može slomiti. Zato nosite krst koji imate.
Čoveku koga pokreće zavist je teško ugoditi. Povod za zavist može da se pojavi i kod cara, kod oligarhove žene, ali i kod najvećih svetitelja. Ponekada Gospod vidi da iako čovek i nije loš, međutim, on ne traži Carstvo nebesko i ne želi da se pokorava Bogu. U tom slučaju, Bog čoveku daje zemaljsku nagradu, dozvoljavajući mu da se naslađuje ovim životom. Međutim, nakon smrti, ovakvog čoveka ne očekuje ništa dobro. Jer Bog je platio čoveku za sva njegova dobra dela i više mu ništa nije dužan. Ako želite da se poredite sa takvom osobom, postavite sebi pitanje: da li ste spremni da truležne i brzoprolazne stvari menjate za večni život sa Bogom u Njegovoj ljubavi?
- zabluda – Mišljenje da svako rasuđivanje o dobru i zlu već predstavlja greh osude.
U realnosti, u hrišćanstvu nije grehovna svaka osuda. Vidite i sami:
„Jer što da sudim i onima koji su napolju? Zar ne sudite vi onima koji su unutra? A onima koji su napolju sudiće Bog. I izbacite zloga između vas samih.“ (1. Kor. 5:12-13)
„Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih? Ne znate li da će sveti suditi svetu? A ako ćete vi suditi svetu, zar ste nedostojni presuđivanja o sitnicama? Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli u stvarima ovoga sveta?“ (1. Kor. 6:1-3)
Sveti Vasilije Veliki u svojoj besedi u osuđivanju uči da postoje tri način da ne učiniš greh osudivši čoveka:
- Kada ga izobličiš u lice,
- Kada upozoriš čoveka na opasnost druženja sa, recimo, prevarantom.
- Kada navodiš neki slučaj kao primer nepravilnog ponašanja.
Poslednji slučaj je posebno prikladan za poučavanje dece: „Eto, imali smo jednog poznanika koji je varao ženu i u starosti je ostao sam. Tako da…“ Sa tačke gledišta svetog Vasilija Velikog, ova tri slučaja osude NISU grehovni. I ovo je potpuno u saglasnosti sa učenjem Svetog Pisma.
- zabluda – Mišljenje je svaka osuda dopustiva u hrišćanstvu i da ne predstavlja greh
Postoji nekoliko vrsta grehovne osude:
A) osuda sa „kačenjem“ etiketa: „Ova žena je bludnica! Ovaj muškarac je pijanica i bitanga!“
Pritom je moguće i neophodno da se greh bluda nazove bludom, a pijanstvo – pijanstvom. Međutim, mi u svom umu treba da odvojimo greh od grešnika. Greh se čisti samo krvlju Hrista kao neporočnog i čistog Jagnjeta. Grešnik se može pokajati i postati svetitelj.
B) Osuda sa željom odmazde. Na primer, kada govorimo: „Gorećeš u paklu za ovo!“
V) Osuda sa samouznošenjem: „Ja nikada tako ne bih uradio. Nisam takav debil da tako postupam!“
Čovek koji osuđuje treba da zna da mu je njegove dobre navike i dostignuća Bog dao iz milosti, a ne po zaslugama. Ponekada Gospod, videvši gordost onih koji osuđuju, dopušta da oni padnu u još sramotnije grehe.
Ne sme se zaboravljati da kakvim sudom sudimo druge, takvim ćemo i sami biti suđeni na Strašnom sudu.
- zabluda – Stav da je potrebno da dokažemo da smo u pravu po svaku cenu
Naše delo je da kažemo istinu. Čak ako kažete istinu samo jednom – ona će ostati istinom.
Ali zato laž pri čestom ponavljanju pokušava da se pretvori u istinu. Sećajte se toga. Sveti Amvrosije Optinski je voleo da kaže:
„Ja sam čovek slab, ne umem da se prepirem. Ja ću vam reći jednom i to će biti moja reč po savesti, što znači od Boga. Ako vi budete počeli sa mnom da se raspravljate, ja ću se složiti sa vama.“
Ali to onda neće biti od Boga. Naše delo je da kažemo istinu. Ako je čovek prihvati, time će spasiti sebe, a i mi ćemo biti opravdani pred Bogom. Ako čovek ne prihvati to što mi govorimo, time će osuditi samo sebe samoga. Nas Gospod u toj situaciji neće pitati ništa.
Ali ako nam Bog daje jasno ukazivanje da kažemo istinu jednom ili drugom čoveku, a mi, zbog ustručavanja prećutimo, Bog će nas osuditi kao narušioce Njegove svete volje.
- zabluda – Stav da se neprestano pravdamo, bez zauzimanja odbrambene pozicije u dijalogu
Svetitelji govore: „Ko pokušava da opravda sebe samoga, taj čini samoubistvo. Nama nije potrebno samoopravdanje. Bog nas opravdava. Nije potrebno da se branimo. Bog je naš Zaštitnik.“
Za ovo pravilo postoje izuzeci. Ako optužbe usmerene na nas dovode do umanjenja autoriteta Crkve ili do nepravedne osude nekih drugih ljudi, onda je neophodno da se zaštitimo, objašnjavajući motive svog ponašanja, svedočeći o tome kako se zaista dogodilo.
- zabluda – Mišljenje da je psovka nešto nebitno
Savremeno psovanje je u naš život došlo iz zatvora. Tamo je psovka neophodni element prepoznavanja ko je tvoj, a ko nije. Niko ne sme da psuje pred kriminalcem, a eto, on to može da radi. Na taj način, čovek tamo psuje uzimajući u obzir hijerarhiju u zatvoru. Kada takav čovek izađe iz zatvora, psovka za njega postaje znak njegove vlasti nad ljudima koji ne psuju. Zato čovek koji psuje u vašem prisustvu, intuitivno „širi“ svoju vlast u odnosu sa vama. To znači da vas ne uvažavaju, pokušavajući da vam nametnu svoja pravila ponašanja.
Poseban slučaj predstavlja navika. Dešava se da je čovek svestan neprihvatljivosti psovanja, želi da se zaustavi ali nije u stanju. Takav čovek se izvinjava, moli za oproštaj i svejedno, u nekim situacijama, ponovo psuje. Za njega se može smatrati da je stao na put ispravljanja.
Čovek koji psuje i ne smatra da je to nešto loše, čini teški greh. Verujući čovek zna da je Reč – jedno od Božijih imena. Najveći dar reči nam je dat radi molitve i bogomislija. Verujući čovek smatra da pripada Bogu. To znači da je Božija imovina i naš život, naša dela i naše reči. Zajedno sa rečima iz usta verujućeg čoveka, izlivaju se reke žive vode. Govorim o blagodati Svetog Duha. Međutim, čovek koji psuje se odriče ove blagodati. Eto zašto u životu psovača ima mnogo demonskog uticaja. Slično privlači slično. Čovek koji je celomudren sebi privlači silu Svetog Duha. Psovač privlači sebi sva demonska iskušenja, svu nečistotu i prljavštinu…
- zabluda – Stav neprestane želje za žaljenjem ili pohvalama od drugih ljudi
Mi neprestano želimo da slušamo od drugih: „Kako lepo izgledaš“, ili „Bože, kako je vama teško“. Pokušajmo da se ponašamo tako da izbegnemo reči žaljenja i pohvale od drugih ljudi. Ako vam je teško – molite se Bogu. Ako je kod vas sve dobro – zahvaljujte Bogu. Budite skromni u razgovoru sa drugim ljudima. Ako Bogu bude ugodno, On će vam Sam poslati ljude koji će vas požaliti i pomoći da rešite svoje probleme. Zar stremljenje da po svaku cenu dobijete sažaljenje ili pohvalu nije znak neverja?
Opet ponavljam što sam i ranije rekao: „Ako Bog ne pomogne, niko neće pomoći. Ako Bog pomogne, niko neće smetati“.
- zabluda – Mišljenje da verujući čovek ne može da prekine kontakt sa nekim čovekom
U realnosti, ponekada treba da prekinemo odnose sa nekim čovekom. Bez osude, vređanja, želje da se osvetimo. Prosto je potrebno. To se može doživeti kao prinudni rastanak ili kao dijetu koju je odredio lekar.
Ispod se nalazi četiri razloga za odvajanje od nekih ljudi:
- Udaljujemo se od pokvarenih ljudi.
„Ne uvodi svakog čoveka u dom svoj, jer mnoge su zasede kod podmukloga. Kao ptica ulovljena u kavez, takvo je srce gordoga, i kao uhoda što nadgleda pad; Jer dobra u zla obraćajući, pravi zasedu, i na ljude izabrane nameće mrlju. Od iskre ognjene umnožava se ugljevlje, i čovek grešnik radi krvi pravi zasedu. Pazi se od zlotvora, jer zlo priprema, da mrlju za navek ne ostavi na tebi. Nastani tuđina, i rastrojiće te metežom, i otuđiće te od bliskih tvojih.“ (Sirah 11:29-34)
Pokvaren čovek je osoba koja seje razdore, umnožava konflikte, pojačava međusobnu mržnju među ljudima. Osnovno sredstvo takvog čoveka je kleveta.
1.1. Otvorena kleveta. To je kada neko ogovara bližnjeg, tvrdeći da je učinio nešto što se uopšte nije dogodilo. Recimo, Andrej je dužan Igoru sto hiljada rublji. On ne može da ih vrati na vreme. Zato on laže, govoreći da mu je Vasilije dužan dvesta hiljada koje ni na koji način ne želi da vrati. Ovo je očigledna kleveta. Ona će biti i drska, ako Vasilije nikada nije imao nikakve finansijske odnose sa Andrejem.
1.2. Skrivena kleveta. Recimo, kada neko ogovara bližnjeg kroz iskrivljenje realnih činjenica. Recimo, Vasilije je od Andreja uzeo pet hiljada rublji, ali nije mogao da ih vrati na vreme. Andrej je sam dužan Igoru sto hiljada rublji. I eto, Andrej govori Igoru da on ne može da mu vrati duh, zato što mu Vasilije nije vratio dvesta hiljada. Ovim rečima, Andrej pokušava da se opravda pred Igorom. U pitanju je skrivena kleveta.
1.3. Verbalna manipulacija. U pitanju je oblik klevete, kada obmanjivač kleveće nekoga na račun skrivanja nekih činjenica koje se odnose na konkretno delo. Verbalna manipulacija potiče od toga što manipulator u reči nekog čoveka ubacuje drugo tumačenje. Primer verbalne manipulacije: Vasilije je rekao Andreju da sada nije spreman da zaposli Igora, jer su Vasiliju uzeli licencu za vrstu posla koji obavlja Igor. Andrej manipuliše, kada u razgovoru sa Igorom govori da Vasilije neće da ima nikakve veze sa Igorom. Andrej je od Igora sakrio važnu činjenicu: Vasilije je rekao da on samo U OVOM TRENUTKU nije spreman da zaposli Igora. Andrej je to predstavio tako da tobož Vasilije u principu ne želi da zaposli Igora.
Druga varijanta ove manipulacije: Vasilije govori Andreju: „Nikako ne mogu da se povežem sa Igorom“. Ovde misli na to da Vasilije ne može da ga dobije preko telefona. Međutim, Andrej krivi smisao ovih Vasilijevih reči i u razgovoru sa Igorom govori da Vasilije ne može da se poveže sa Igorom, to jest, ne može da sarađuje sa njim.
1.4. Nepravedno optuživanje. U pitanju je takođe kleveta. Ako vas pitaju: „Ti nisi uzeo dve hiljade rublji sa police?“, u pitanju je prosto pitanje. Ne treba se mnogo uznemiravati zato što se neko usudio da vašem veličanstvu postavi ovo pitanje. Nijedan još čovek nije umro zbog ovakvog pitanja. Ali, kada nas vas upere prstom i tvrde da ste baš vi uzeli dve hiljade rublji sa police (koje vi niste uzeli), onda – da! Svetootački tekstovi nam govore da kleveta ne treba da nas uznemiri i da predstavlja za nas povod za čamotinju. Blažen je čovek koji hrabro podnosi klevetu i uvrede. Ali to uopšte ne znači da klevetnik može da kleveće nekažnjeno. Žrtva klevete ima pravo da zaštiti od zlobe klevetnika druge ljude, upozori ih. Ako su vas oklevetali, imate pravo da govorite o tome drugim ljudima, da ih upozorite, da ih zaštitite od opasnog kontakta sa takvim čovekom.
Glavno je da vi sami ne postanete zlobni, da ne osuđujete grešnika (to jest, da mu ne želite zla) i ne upadate u taj isti greh koji vidite u drugom čoveku.
Uopšte… Mi isto tako moramo strogo da pazimo na sebe i na svoje reči, da se ne pokažemo kao klevetnici. Ponekada bez rasuđivanja ponavljamo tuđu klevetu, postajući učesnici tuđeg greha. U drugim slučajevima, mi manipulišemo rečima iz navike, ponavljamo obrasce ponašanja koje smo usvojili kroz oponašanje loših primera. Zato nas premudri Isus, sin Sirahov uči da pre nego što optužimo nekoga za greh, pažljivo razmotrimo situaciju:
„Što je strela zabodena u bedro tela, to je reč u utrobi nerazumnog. Pokaraj druga ako još nije što učinio, a ako je nešto učinio, da ne bi pridodao. Pokaraj bližnjeg ako još nije rekao, a ako je rekao, da ne bi ponovio. Pokaraj druga, jer često biva kleveta, i ne veruj svakoj reči.“ (Sirah. 19:12-15)
„Pre nego što ispitaš, ne sudi, razumi prvo, pa onda naloži kaznu. Pre nego što čuješ, ne odgovaraj, i usred reči ne upadaj.“ (Sirah 11:7-8)
U razgovoru sa hrišćanima treba da se rukovodimo principom koji je oslikan u Jevanđelju po Mateju: „Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da na ustima dva ili tri svedoka ostane svaka reč. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik.“ (Mt. 18:15-17)
2) Svesno bogohulstvo. Drugi razlog za prekid kontakta je bogohulstvo.
„Oteraj podsmevača, i otići će raspra i prestaće svađa i sramota.“ (Priče Solomonove 22:10)
Pod podsmevačem ne treba razumeti prosto osobu koja postavlja uvredljiva ili čak „idiotska“ pitanja, već koja ne krije svoj prezire prema verujućim ljudima. Nije u pitanju čovek koji prosto ne shvata nešto, već koji se uporno drži svojih antihrišćanskih pogleda. Takvom čoveku ne treba pretiti. Prosto prekinite razgovor sa njim i udaljite se od njega.
3) Sablazan i iskušenja. Prilično često ona dolaze kroz ljude. Ne možemo da prekinemo kontakt sa svim ljudima. Zato apostol Pavle daje sledeći savet:
„Pisah vam u poslanici da se ne mešate sa bludnicima;. Ali ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili s koristoljupcima, ili sa otimačima, ili sa idolopoklonicima; jer biste morali izići iz ovoga sveta. A sad vam napisah da se ne mešate s nekim koji se brat zove ako je bludnik, ili koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete. Jer što da sudim i onima koji su napolju? Zar ne sudite vi onima koji su unutra? A onima koji su napolju sudiće Bog. I izbacite zloga između vas samih.“ (1. Kor. 5:9-13)
Dakle, ovde se govori, kao prvo, o onima koji uporno greše, a kao drugo, o onima koji nazivajući sebe hrišćanima, ostaju nepokajani grešnici. Upravo takav čovek seje sablazni u hrišćanskom sabranju, zajednici vernih hrišćana. Apostol Pavle priziva na izbacivanje razvraćenih ljudi iz hrišćanske zajednice.
Sveti Luka Vojno-Jasenecki govori da se treba da se trudimo da se zbližavamo sa duhovnim ljudima, plemenitim i pravednim pred Bogom. Od onih koji seju sablazni, najbolje je da se držimo podalje:
„Ljudi čisti telom, koji se brinu o čistoj odeći, trude se da zaobiđu svakog čoveka koji može da ih uprlja. Nemoguće je da se ne udaljimo od nečistoće: ako ne odemo, sami ćemo se isprljati. Tako i hrišćani treba da čuvaju čistoću srca, drže se podalje od onih koji su puni duhovne nečistoće. Ne mešajte se sa gomilom nečistih ljudi, klonite ih se, da se ne biste zarazili duhovnim smradom; tražite kontakt sa ljudima koji su čisti, plemeniti i pravedni pred Bogom. Njih ima jako malo, ali oni su tu pored svakoga od nas. Prilepite se za njih srcem… Idite tamo gde je čisto, dobro, sveto… Bojite se susreta koji su opasni za dušu!“
https://azbyka.ru/40-oshibok-novonachalnogo-hristianina
KOMENTARI