Savremeni hrišćanin oseća veliku borbu sa bludom koji je danas rasprostranjen. Za utehu može da posluži činjenica da su i Svetitelji osećali ovu borbu, da nismo sami u tome. I što još više može da nas raduje, oni mogu da nas nauče i kako da se pravilno borimo sa ovom strašću. Po rečima svetog Jovana Lestvičnika: „Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima (argumentima) potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori s nama“. Ovde donosimo dva svedočanstva iz Žitija svetih o njihovoj borbi sa ovom strašću. Pročitajte o borbi svetog mučenika Hrisanta i prepodobnog Konona.
Evo primera ogromnog napora od strane svetog Hrisanta:
„Kada za to doznaše ukućani i rođaci, oni predložiše ocu Hrisantovom ovo: Ako hoćeš da sina odvratiš od hrišćanske misli, ti onda učini da on živi u raskoši i slastima; i oženi ga nekom lepom i pametnom devojkom, pa kad se oseti mužem, on će zaboraviti na hrišćanstvo. A tamnicu, i okove, i glad, kojima ga ti mučiš, hrišćani smatraju za slavu i diku, a ne za muku. Čuvši to, Polemije naredi da se spremi zasebna vrlo svetla palata, njeni zidovi ukrase skupocenim slikama, i postavi raskošna postelja. I pripremi sve što je potrebno za veselje i uživanje. Onda izvede sina iz mračnog zatvora, odenu ga u zlatotkanu odeću, i uvede u tu palatu. Zatim među svojim robinjama izabere najlepše devojke, obuče ih raskošno i ukrasi nakitima, pa ih zatvori u toj palati sa sinom. No prethodno im pod pretnjom zapovedi, da se na sve moguće načine potrude da Hrisanta navedu na telesnu sladostrasnu ljubav a odvrate od Hrista. I priređivahu se u palati gozbe uz najlepša jela i najbolja pića; devojke pred svetim Hrisantom jeđahu, pijahu, veseljahu se, igrahu, pevahu razbludne pesme, govorahu bestidne reči, i upotrebljavahu sva sablažnjiva sredstva da bi mladićevu dušu navele na blud i telesne slasti. A mladi Hrisant usred svih tih sablazni, usred svih tih zamki držaše se, ne mladićski nego muški i junački, i ostade neulovljiv. I u takvoj borbi Hristov vojnik se pokazivaše nepobediv; ukusnih jela i divnih napitaka on se ne doticaše; na devojke gledaše kao na aspide, i od njihovih dodira se oprezno čuvaše kao od dodira zmije; a neprestano se moljaše. I kad ga je san savlađivao, on bi legao na golu zemlju. Zavodljive i bezobrazne reči devojaka smatrao je kao strele, koje je odbijao od sebe štitom vere, i vapijao k Bogu govoreći: Gospode, digni se meni u pomoć! Reci duši mojoj: ja sam spasenje tvoje (Ps, 34, 2. 3). Ko može napad ovaj, što đavo podiže na me, savladati, ako ga ne savlada i ne pobedi desnica Tvoja? Vara se ko misli da može svojom silom telesnoj strasti odoleti i čistotu sačuvati, ako kiše Tvoga milosrđa ne pogase telesne požare. Duša nije u stanju da dostigne u dvorove Tvoje, ako je Ti sam ne odvedeš tamo. A telesna slast je neki zver opaki, koji se skriva u pustinji životne taštine, da bi proždirao duše. Ko izbegne njegove čeljusti, treba od sve duše da uznese blagodarnost Tebi Bogu Spasitelju svome. Jer od takve propasti Ti nas spasavaš. Tako se i blaženi ugodnik tvoj Josif Tvojom pomoći iščupa iz ruku bludnice, kao iz čeljusti neukrotive zveri.[1]
A evo još jednog primera iz života prepodobnog Konona:
„Konon, prepodobni otac naš, rodom beše iz Kilikije. Još kao vrlo mlad postade monah u manastiru, zvanom Pentukla, blizu Jordana. Bi rukopoložen i za prezvitera, i dostiže vrhunac podvižništva. A tadašnji arhiepiskop jerusalimski Petar, saznavši za njegovo čudesno podvizivanje, odredi ga da krštava sve koji dolaze u Jordan. I on ih pomazivaše svetim jelejem i krštavaše. A pošto je trebalo da i žene krštava, bilo mu je zazorno kao čoveku, i zažele da se udalji od kinovije. I kako mu ova pomisao da se udalji dolazila često, javi mu se blaženi Jovan Krstitelj i Preteča, govoreći mu: Ostani, i ja ću ti pomoći u borbi sa iskušenjima. Jednog dana dođe neka devojka iz Persije da se krsti. Ona je bila tako izvanredno lepa, da svetitelj nije mogao da je miropomaže nagu. I ostade devojka dva dana nemiropomazana i nekrštena. Čuvši za to, arhiepiskop se začudi starčevoj sablazni, i htede da odredi neku dostojnu ženu da miropomazuje i da krštava žene. Ali, to je bilo nemoguće, pošto je mesto bilo pusto, a i zbog drugih okolnosti. No starac ode, rekavši: Ne mogu više da ostanem na ovom mestu. Tada ga srete izvan kinovije česni Preteča. i reče mu blago: Vrati se u svoj manastir, i ja ću te osloboditi od iskušenja. A ava Konon mu ljutito odgovori: Veruj mi neću da se vratim, pošto si mi često obećavao da me oslobodiš, pa ništa nisi učinio. Tada ga zaustavi božanstveni Preteča, i oseni mu česnim krsnim znakom donji deo tela, i reče: Veruj mi, avo Konone, ja sam želeo da ti dobiješ nagradu za borbu sa iskušenjima. No, sada se vrati u manastir, i više ne sumnjaj povodom ovoga. – I starac se povrati u kinoviju, i sutradan miropomaza i krsti devojku Persijanku, ne primetivši da je žena.[2]
Dakle, vidimo jasno da su se Svetitelji borili sa strašću bluda iz sve snage, ali da su se isto tako svom dušom uzdali u Boga i od Njega očekivali pomoć. Kako to konkretno izgleda, kakve savete oni daju, pročitajte naredne nedelje.
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-4/20/
[2] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-3/20/
KOMENTARI