Osnove duhovne bezbednosti za hrišćane koji počinju svoj put ka Bogu – Čtec Kiril Borisov

Jedan moj poznanik koji se ozbiljno bavio skijanjem pričao mi je da prva stvar kojoj su ih učili na skijanju jeste pravilno padanje, jer bi svaki pogrešan pokret mogao da uništi celokupan prethodni trud. Bez ikakve sumnje, duhovni život ne predstavlja mehanički proces, međutim, i tu postoje pravila i iskustvo prethodnih hrišćanskih pokoljenja koja treba da uzmemo u obzir. Čovek koji je nedavno poverovao obično je sklon da idealizira crkveni život. Osim toga, na putu duhovnog uzrastanja postavljaju se prepreke kao što su strasti (ukorenjeni gresi), društvo (svet koji u zlu leži), satana (koji stremi da vrati hrišćanina pod svoju vlast). Zato ćemo pokušati da ukratko formulišemo osnovne principe koji mogu da nam pomognu da izbegnemo makar neke greške i duhovne padove.

Molim da se uzme u obzir da je ovaj priručnik napisan isključivo za hrišćane koji počinju; zreli i duboko ucrkvenjeni hrišćani mogu da u širem smislu dopuštenosti razmatraju neka ovde ukazana, namerno jednoznačna upozorenja.

 

I Pravilno postavljanje cilja
II Šta je važnije: teorija ili praksa?
III Koga slušati?
IV Korišćenje proverenih izvora informacija
V Proveravajte!
VI Pitajte!
VII Kako da se odnosimo prema informacijama o gresima služitelja Crkve?
VIII Kako se naučiti razumevanju crkvenog bogosluženja?
IX O želji da izmenite u Crkvi ono što vam se čini nepravilnim (nesavremenim, neshvatljivim)
X Nikada i ni zbog čega ne očekujte od ljudi zahvalnost ili nagradu
XI Želja da se ode u manastir zahteva proveru iskustvom hrišćanskog života u svetu
XII Spoljašnji izgled hrišćanina
XIII O prosvećivanju bližnjih
XIV Žitija Svetih
XV Duhovni život ne treba da zaklanja moralni
XVI Iskrenost u odnosima sa Bogom. Molitva koja je ugodna Bogu.
XVII Učešće u Tajnama Crkve
XVIII U duhovnom životu žurba je neumesna
XIX Šta znači „poslušanje“?
XX Duhovništvo
XXI Iskušenja u izboru duhovnika i odnosi sa njim
XXII Kako prihvati primedbe ljubaznih sestara i braće. Crkvena pravila komunikacije.
XXIII Pravila čitanja Biblije i svetootačke literature
XXIV Asketizam (podvižništvo)
XXV Kako se odnositi prema viđenjima i otkrivenjima?
XXVI „Slučajnosti ne postoje“
XXVII Ako se vera hladi
XXVIII Kako ne izgubiti veru?

 

CILJ HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA

 

I

Pravilno postavljanje cilja

 

Kome dolazimo u Crkvu i zbog čega? Ocu Nebeskom – Bogu, radi bogo-poznanja, bogo-opštenja i bogo-upodobljenja. Bog je Tvorac sveta. Sve je Njegovo: zemlja, zvezde, voda, sve Njemu pripada. On je Tvorac i Zakonodavac. Bog je stvorio ovaj svet, zato se On ne nalazi pod vlašću zakona ovog sveta. On je van vremena i prostranstva. Bog nije kosmos, On je Tvorac kosmosa. On nije kosmička energija, On je Tvorac svih energija. Bog je Ličnost, On želi lične odnose sa ljudima. Radi spasenja ljudskog roda Bog je postao čovek; ne prestajući da bude Bog, postao je čovek. Suštinski je važno da se shvati da hrišćanin nije čovek koji samo revnosno ispunjava drevne obrede, već čovek kome je obrazac beskonačne ljubavi – Bogočovek Isus Hristos. Kome je Isusovo delovanje u svetu i njegovom sopstvenom životu postalo realnost. Bog nije samo u knjigama, Bog je uvek tu, kao što se govori u molitvi: „čije Ime više od svega prizivamo“.

Na žalost, većina ljudi dolazi u hram radi rešavanja životnih problema i kroz kratko vreme Spasitelj im nije više potreban sve do narednih neprijatnosti. Međutim, rešavanje ovih ili onih životnih zadataka ne treba da bude glavni cilj crkvenog života. Kao što cilj braka ne predstavlja samo zadovoljstvo, zaštitu, materijalno blagostanje ili rešavanje svakodnevnih pitanja, već pre svega ljubav i želja da budemo u zajednici sa voljenom osobom.

Ako je cilj čovekovog života Apsolut – Hristos, podražavanje Njemu u vrlinama, Njegovo poznanje i stremljenje ka zajednici sa Njim, onda u svetlosti toga postaje jasan koren problema i put za njihovo rešavanje (ne obavezno i nestajanje, već izmenu odnosa prema njima).

 

II

Šta je važnije: teorija ili praksa?

 

Da bi se uredio skladan duhovni život ne treba da se prenebregne teorija, ali ni praksa.

• Neznanje nije najbolji pomoćnik u bogopoznanju. Pravilno znanje o Bogu će pomoći da se izbegnu fantazije i iskrivljene predstave o Njemu. Kada neko govori da je izgubio veru, u većini slučajeva, kada se proveri, ispostaviće se da je njegova vera bila daleko od hrišćanske.
• Isto tako i gola teorija, čak i opširna teoretska znanja ne prisajedinjuju čoveka Bogu bez molitve, dela milosrđa, učešća u bogosluženjima i crkvenim Tajnama.

 

BIRANJE IZVORA INFORMACIJA

III

Koga slušati?

 

• Crkva ne predstavlja prodavnicu, već porodicu; u porodici je prihvaćeno da se preuzima iskustvo. Međutim, treba izbeći sveverje. Svešteno Predanje (zapisano i nepisano iskustvo Crkve) nije isto što i narodna predanja, lična mišljenja u odnosu na koje je neophodno rasuđivanje.
• Duhovno iskustvo i znanja parohijana nisu uvek direktno proporcionalna njihovom crkvenom „stažu“; tvrdnja „ona sve zna, jer mnogo godina ide u hram“ – ne može da se primeni na svakoga. Stepen usvajanja znanja i umeće da se prenese ono što smo čuli se razlikuje od čoveka do čoveka.
• Potrebno je zapamtiti da blagodat učiteljstva Bog daje sveštenicima i episkopima u tajni Sveštenstva, ali je ne daje bez uzimanja u obzir njihovih ličnih napora. Zato je pre nekoliko godina za sveštenike postalo obavezno da kao minimum obrazovanja imaju diplomu završene bogoslovije.
• Ne predstavlja svaki monah autoritet u bogoslovlju. Monah daje zavete nesticanja, bezbračnosti i poslušnosti, ali ga to ne čini automatski i stručnjakom u bogoslovlju.
• Bogoslovlje kao nauka uključuje u sebe sistem različitih disciplina; čovek može, na primer, biti profesorom apologetike, ali da izlaže sumnjive tvrdnje iz oblasti dogmatike ili patrologije.
• „Ko je, kada i po kom povodu nešto rekao“ – ovo je univerzalni princip ocenjivanja jednog ili drugog autoritetnog citata. Na primer, pri čitanju asketske literature važno je razumeti kome se saveti daju: da li hrišćanima u svetu koji počinju svoj put ka Bogu ili uznapredovalim monasima. Tako iz tvrdnje da je u duhovnom životu nešto važnije od drugog, ne treba izvoditi zaključak da to što je manje važno treba zaboraviti.

 

IV

Korišćenje proverenih izvora informacija

 

Za knjige je neophodan pečat Izdavačkog saveta RPC (u našem slučaju, za duhovnu literaturu treba videti da li za konkretnu knjigu postoji blagoslov episkopa, eparhije, da li je u priređivačkom odboru prisutno svešteno lice – primedba prevodioca). Što se interneta tiče, treba se orijentisati na najveće pravoslavne sajtove „Azbuka.ru“, „Pravoslavie.ru“, Pravoslavni časopis „Toma“. (u našem slučaju, na srpskom jeziku –  Svetosavlje.org, Apologetsko-misionarske kurseve sajta Svedokverni.org, sajt SPC.)

 

V

Proveravajte!

 

Nedavno sam čitao duhovnu autobiografiju jedne žene koja je izgubila veru. Jedan od stepenika njenog duhovnog pada predstavljao je sablazan informacijom o tome da molitva Gospodnja „Oče naš“ predstavlja direktnu pozajmicu molitve jednog od faraona. Žalosno je što se ona nije potrudila da pronađe opovrgavanje ove izmišljotine, već je poverovala na reč sumnjivom izvoru informacija.

Krajnje je pogrešno da se ocena ovih ili onih postupaka ograniči isključivo kriterijumom: smeš/ne smeš. Spektar ocenjivanja je mnogo širi i uključuje u sebe pojmove kao što su: korisno, umesno, pobožno, prihvaćeno; ali i suprotne njima (neumesno, nepobožno, neprihvaćeno). Sem toga, kriterijumi se razlikuju za dete i odraslog, majku koja doji ili monahinju, bolesnog ili zdravog čoveka, čoveka koji se tek ucrkvenjuje ili čoveka koji je to odavno učinio.

U svim ovim slučajevima važni su i sami kriterijumi dopuštenosti i nedopuštenosti. Ako nešto ne sme, koji konkretni crkveni kanon to zabranjuje? Ako nije prihvaćeno, u kojim to slučajevima nije prihvaćeno? Često kriterijum može da bude prosto zdrav razum, jer ne postoji kanon, na primer, koji zabranjuje da se pljuje ili psuje u hramu, ali je očigledno da je tako nešto bezbožno. Ako neko govori da je strogo zabranjeno da se umivate pre jutarnjih molitvi, da zapalite sveću od plamena druge sveće, da ulazite u hram ako ste trudni, ima smisla da se zainteresujete odakle potiče izvor takvih „zabrana“.

 

VI

Pitajte!

 

Neka informacija je pokolebala vašu veru i sablaznila vas? Pitajte iskusnije hrišćane (ne toliko po crkvenom stažu, koliko po nivou duhovnog obrazovanja). Nije mogao da vam odgovori jedan čovek? Pitajte drugog. Nije mogao da odgovori sveštenik, pitajte drugog sveštenika. Nemojte da se stidite da pitate sveštenika, on nije načelnik, već predstojatelj na bogosluženju i duhovni nastavnik. Jedan od najvažnijih zadataka njegovog služenja je da pomaganje parohijanima u religioznom uzrastanju.

Obavezno se molite pre toga, da vas Gospod urazumi, jer nismo uvek u stanju da primimo čak očigledno tačan odgovor.

 

VII

Kako da se odnosimo prema informacijama o gresima služitelja Crkve?

 

Pre svega, treba reći da su i sveštenoslužitelji isto tako ljudi, a bezgrešnih ljudi nema.

Međutim, svako od nas će na Strašnom Sudu dati odgovor samo za svoje grehe, a ne za grehe drugih ljudi.

Ako se greh vašeg parohijskog sveštenika ubraja u smrtne grehe, on ga onda sprečava da ispunjava obaveze sveštenoslužitelja; ako ste ubeđeni u to na osnovu čvrstih dokaza, onda je možda razumno da vas duhovno rukovodi drugi sveštenik.

 

CRKVENA ZAJEDNICA

 

VIII

Kako se naučiti razumevanju crkvenog bogosluženja?

 

Dubljem učestvovanju u crkvenom bogosluženju može da pomogne izučavanje njegovog poretka – kako pre službe, tako i tokom službe. Potpuno je dopušteno da u ruci držite knjigu ili telefon sa bogoslužbenim tekstom. Ako niste navikli na stajanje i umorili ste se a u hramu postoji mesto za sedenje, nemojte oklevati i sedite (poželjno je samo da ustanete tokom čitanja Svetog Pisma).

 

IX

O želji da izmenite u Crkvi ono što vam se čini nepravilnim (nesavremenim, neshvatljivim)

 

U jednom manastiru postoji sledeće pravilo: poslušnici imaju pravo da iznose predloge za poboljšanje manastirskog života samo nakon isteka prve godine u manastiru. Jako mudra odluka: ima smisla da se na početku osmotre i pokušaju da shvate istinski razlozi, unutrašnja logika ove ili one prakse.

 

X

Nikada i ni zbog čega ne očekujte od ljudi zahvalnost ili nagradu

 

Služite Hristu i ne očekujte zahvalnost, nagrade ili slavu od ljudi, nezavisno od vašeg udela u životu crkvene zajednice. Ako mi očekujemo zahvalnost za naša dobra dela, znači da pokušavamo da ih prodamo…

 

XI

Želja da se ode u manastir zahteva proveru iskustvom hrišćanskog života u svetu

 

Retki je hrišćanin koji tek počinje svoj put ka Bogu a da nema takvu želju. Čini se da u svetu apsolutno sve ometa duhovni rast, a da ga u manastiru ništa neće odvlačiti od „duhovnog delanja“. Međutim, monaštvo nije samo izbor, već pre svega, prizvanje. U manastir ne odlaze bežeći od problema, već dolaze kao u mesto koje je najprilagođenije za molitvu i pojačane asketske podvige.

Odlazeći u manastir tokom pokloničkog putovanja, mi vidimo spoljašnju stranu manastirskog života. Međutim, kao i u slučaju sa parohijskim hramom, manastir predstavlja bolnicu, istina, ne ambulantu, već kliniku. Probajte da na početku postanete hrišćanin u svetu, a tada ćete već biti u stanju da u određenoj meri proverite svoju spremnost da se odreknete od sveta.

Čak ako ste doneli čvrstu odluku, ne žurite sa monaškim postrigom. Poželjno je da dve-tri godine živite kao poslušnik u manastiru koji ste izabrali i posmatrate zajednicu sa kojom želite da se „obručite“ na ceo preostali život. Jer manastir nije samo molitva, već i stroga disciplina i trud u konkretnoj zajednici pod rukovodstvom igumana.

Korisno je takođe da o manastirskom životu čitate ne samo iz drevnih Otačnika, već i savremenih knjiga, na primer, „Ka tihom pristaništu – iguman Boris Dolženko“.

 

XII

Spoljašnji izgled hrišćanina

 

Preporuke za spoljašnji izgled mogu da se svedu na dva saveta. Pohvalno je kada hrišćanin koji tek počinje svoj put ka Bogu razmatra svoj spoljašnji izgled u svetlosti toga da više ne želi da služi grehu, da se odriče provocirajuće i neskromne odeće, ekscentričnih frizura i kozmetičkih preparata. Međutim, to uopšte ne znači da je potrebno da se iznenada pređe na način na koji se oblače monasi otšelnici. Takva odeća može da služi sujeti („kako sam samo duhovan!“), u jednakoj meri kao i prethodna.

Takođe treba reći da je Liturgija praznična služba i da na nju treba doći u svečanoj odeći.

 

XIII

O prosvećivanju bližnjih

 

 

 

Veliku sablazan predstavlja pokušaj da se usmere svoje snage i nova znanja primenjuju na ucrkvenjivanje bližnjih, umesto da prvo sami postanemo svesni članovi Hristove Crkve. Stremite tome da, gledajući na vaš novi život sa Bogom, bližnji sami požele da i oni tako žive. Po rečima mitropolita Antonija Bluma: „Niko ne može da poveruje u Boga ako ne vidi svetlost večnog života u očima drugog čoveka.“

Trudite se da se ne udaljujete od ukućana, delikatno delite svoje misli i doživljaje, svoja nova iskustva sa najbližima.

Analizirajte plodove vere. Odnosi sa bližnjim služe kao precizni pokazatelj pravilnosti našeg duhovnog razvoja, naše vere.

 

XIV

Žitija Svetih

 

Najveća sablazan pri čitanju Žitija Svetih je stav da su tamo opisane vrline nemoguće i da je sama ova vrsta dela – fantazija. Drevna žitija Svetih obično nisu predstavljala protokole sa samih mesta događaja, već poučni literaturni žanr koji ne pretenduje uvek da strogo dokumentalno iznese činjenice. Međutim, zajedno sa ovim, u duhovnom smislu, Žitija su besprekorna. Ona precizno odražavaju veru Crkve i zakone duhovnog života, čak i ako se nivo života opisivanih Svetitelja čini nedostižnim savremenom čoveku.

 

DUHOVNI ŽIVOT

 

XV

Duhovni život ne treba da zaklanja moralni

 

Pre nego što se ustremimo ka visinama duhovnog života potrebno je da se u sebi ponovo probudimo savest, usmerimo napor na dostizanje i podržavanje mira sa našim bližnjima, naučimo se da pravilno ocenimo svoje misli, reči i postupke pomoću Jevanđelja, a ne pomoću merila sveta. Ne smatrajte odnose sa ljudima nečim manje važnim u poređenju sa bogo-opštenjem, počnite sa pažljivim odnosom prema svom ponašanju i svojim rečima.

 

XVI

Iskrenost u odnosima sa Bogom. Molitva koja je ugodna Bogu.

 

• Ne pretvarajte opštenje sa Bogom isključivo u specijalni ritual, smatrajući da je molitva prikladna samo ispred ikone ili samo u hramu. Nama je data zapovest: „molite se neprestano“. Obraćajte se Bogu što je češće moguće: molite, zahvaljujte, slavite Boga. Molitva ne treba da bude poslednja nada, već prva reakcija.
• Da bi se razumeo crkvenoslovenski jezik koristite molitvenike sa njim. Imajte u vidu da neke reči mogu da se izgovaraju slično sa savremenim jezikom, ali da nose drugačije značenje.
• Ne bojte se da molite od Boga za svoje potrebe, ali uvek dodajte: „Neka bude volja Tvoja“, smireno priznajući da Bog tačno zna šta i kada nam je korisno.
• Smirenje pred Tvorcem sveta – neophodan je deo iskrenih odnosa sa Njim. Dešavaju se slučajevi kada se, na primer, ljudi mole za život i zdravlje svojih bliskih, ali se njihove molitve ne ispunjavaju što onda postaje uzrok bunta protiv Boga i Njegove Crkve. Ne treba zaboravljati da je Bog davalac života, On od nas bolje zna šta je kome i u kom trenutku potrebno. Smrt je samo privremeni rastanak duše i tela, Sam Bog će vaskrsnuti sve ljude na kraju istorije.
• Obraćajući se Bogu, imajte u vidu da odgovor ne mora da dođe samo kroz molitvu. Bog može da odgovori kroz duhovnika ili druge ljude, kroz knjige, kroz životne okolnosti.
• Nemojte da stremite posebnim emocionalnim stanjima za vreme molitve, nemojte smatrati da ste nešto dostigli. Bilo kakvo molitveno dostignuće je dar Božiji; sa naše strane je trud, a od Boga – rezultat. Prvi dar Božiji čoveku koji se moli je pažljiva, nerasejana molitva, zato počnite sa treniranjem pažnje i izbegavajte mnogobrižnost.

 

XVII

Učešće u Tajnama Crkve

 

• Kanonski oblik Tajne Krštenja za odrasle predstavlja potpuno pogruženje u vodu, a ne oblivanje ili kropljenje (to je prihvatljivo za ležeće bolesnike). Nađite hram gde postoji krstionica (baptisterijum) ili nađite sveštenika koji će vas krstiti na otvorenom vodenom toku. Ako ste kršteni oblivanjem, smirite se sa tom činjenicom, Krštenje se vrši samo jednom u životu.
• Prvu ispovest je najbolje ne vršiti u manastiru, da ne biste od jeromonaha koji vodi strogi podvižnički život i sa tim kriterijumom prilazi poklonicima, dobili dugogodišnju epitimiju. Takođe je dobro da na prvu ispovest ne dolazite u nedelju ujutru kada cela zajednica dolazi na Liturgiju, kada sveštenik ne može da izdvoji za vas dovoljno vremena.
• U Pravoslavlju postoji Tajna pokajanja, ali ne „Tajna opraštanja grehova“. Zato se opraštaju svi gresi koji se iskreno ispovede i koji se svesno ne sakriju. Nemojte da se uznemiravate ako ste nešto zaboravili da kažete i nemojte se fokusirati na to. Ispovest predstavlja samo finalnu tačku jedne od etapa pokajanja.
• U Tajni Jeleosvećenja ili u polivanju osvećenom vodom gresi se automatski ne opraštaju, pa bili oni i zaboravljeni.

 

XVIII

U duhovnom životu žurba je neumesna

 

Duhovno uzrastanje čoveka se ne dešava u jednom trenutku i iznenada. Jer ni drvo ne izrasta odjednom u svoju punu visinu, kuća se ne gradi odjednom, kao što ni čovek ne odrasta u jednom trenu. Hristos nam u Jevanđelju otkriva Božiju volju u maksimalno koncentrisanom obliku. On nam daje ideal misli i postupaka (da bismo se približili tom idealu Isus je i osnovao Crkvu).

Kako ćemo, na primer, sa Isusovom rečima da ljubimo neprijatelje svoje? Dijapazon mogućnosti ispunjavanja ove zapovesti je širok. Može se voleti svoj neprijatelj da ako bude neophodno damo i svoj život za njega, slično Hristu. A možemo prosto da prestanemo da mrzimo, da mu ne želimo zla, da u njemu vidimo istog takvog čoveka kao što smo i mi sami, koji isto tako strada od grehovnih nemoći.

A kako da sledimo savet da smatramo sebe gorim od svih? Ovo stanje predstavlja dar od Boga, u pravilnom obliku ovaj savet ne može da ostvari voljnim naporom našeg uma; put ka njemu leži kroz nekoliko stepenika, od kojih je prvi – prestati sa upoređivanjem sebe sa bilo kime, smatrati sebe običnim čovekom.

Na taj način, za čoveka koji tek počinje da živi po Jevanđelju, pokušaj da odmah na sebe primeni način života velikih svetitelja, obično dovodi samo do razočarenja u sebe i čamotinju (uninije). A tamo gde se ono pojavljuje, obično se javljaju i sumnje, tipa: „Da li sam izabrao pravilan put? Možda hrišćanstvo uopšte nije za takve ljude kao što sam ja, ono je samo za duhovne gigante sa čeličnom voljom i nesalomivom odlučnošću?“

 

XIX

Šta znači „poslušanje“?

 

• Ovaj pojam ima nekoliko nivoa. Najviši nivo je poslušnost Bogu, Njegovim zapovestima. Dalje, poslušanje duhovniku (ova poslušnost pretpostavlja sa jedne strane ne diktat, već savet; a sa druge strane – umeće slušanja).
• U monaštvu poslušnost episkopu i igumanu – u pitanju je jedan od zaveta.
• Istorija Crkve je za nas sačuvala retku praksu potpune, bezuslovne poslušnosti monaha svom duhovnom nastavniku. Međutim, da bismo se odrekli svoje volje, potrebno je prvo imati volju, a ne predstavljati infantilnu nesposobnost posedovanja odgovornosti za sopstveni život kao odsecanje volje. Sem toga, bezuslovno poslušanje o kome čitamo u Otačnicima, obično opisuje rukovođenje duhonosnih (svetih) Staraca čija prozorljivost je bila očigledna. Nije razumno prilaziti sa takvim kriterijumom svakom sveštenoslužitelju.
• Hrišćani koji žive u svetu, za razliku od monaha, ne daju zavet poslušnosti; zato ne pokušavajte da za svaki povod prebacite svoj izbor, svoju odgovornost na pleća duhovnog pastira. Setite se da odgovornost za svoje postupke mi uvek nosimo sami. Ako nas neko uporno ubeđuje da idemo u manastir ili da uđemo u brak sa konkretnom osobom, pamtite da neće on, već lično vi ostatak svog života morati da snosite posledice svog izbora. Hristos nas je upozorio: „slepi slepoga ako vodi, oba će u jamu pasti“ (Mt. 15:14). Obratimo pažnju: ovde se ne govori da poslušanje samo po sebi izbavlja od greški – „oba će u jamu pasti“.

 

XX

Duhovništvo

 

Daleko da je duhovnik uvek prozorljivi starac. Obično je to sveštenik kod koga se hrišćanin redovno ispoveda. U suštini, to je lokalni lekar u duhovnoj oblasti.

Zadatak sveštenika je da privede čoveka Hristu, a ne sebi.

 

Znaci koji vam govore da je bolje da pronađete drugog duhovnika:

1. Surove naredbe umesto preporuka;
2. Nadmenost (nemojte da mešate sa preopterećenošću ili strogošću);
3. Akcenat isključivo na obredno-disciplinskim obavezama;
4. Ukazivanje na to da je samo pod njegovim rukovodstvom i samo u toj zajednici istinsko hrišćanstvo.
5. Opšta zabrana pričešća na Vaskrs.
6. Povišeno interesovanje za sferu intime čoveka koji se ispoveda (na ispovesti se gresi u oblasti pola navode bez detalja – pod ovim se misli na masturbaciju, blud, preljubu, sodomski greh).

 

XXI

Iskušenja u izboru duhovnika i odnosi sa njim

 

• Izbegavanje ispovesti jer u vašem vidokrugu još uvek nema sveštenika koji je dostojan vas, koji može da razume vašu komplikovanu situaciju. U većini slučajeva problemi čoveka koji počinje svoj crkveni život ne predstavljaju nešto neobično za bilo kog makar malo iskusnog sveštenika.
• Ozlobljenost na sve sveštenika zbog sukoba sa jednim od njih. Ako smo pogrešili u izboru jednog lekara, zar zato nećemo želeti da se obratimo drugom?
• Želja da se ispovedimo kod drugog sveštenika u slučaju da smo učinili teški greh. U suštini, u pitanju je lukavstvo i izdaja, slična tome kao kada bi neko, otkrivši da ima ozbiljnu bolest, sakrio od izabranog lekara i otišao na pregled kod drugog.
• Treba razlikovati Tajnu pokajanja (Ispovesti) od duhovnog razgovora. Poredak ispovesti ne podrazumeva detaljno razmatranje naših grehova i dobijanje detaljnih preporuka. Za tako nešto je najbolje da se dogovorite za poseban susret- duhovni razgovor.
• Ne treba očekivati da će pri prvom susretu sveštenik da vam udeli mnogo vremena, jer ima više od desetak parohijana i niz obaveza. Pre nego što postavite pitanje svešteniku, potrudite se da na njega pronađete odgovor samostalno. U naše vreme to nije teško: postoji dosta literature i odgovora sveštenika na internetu.

 

Ostavljajući svešteniku donošenje odluke, budite spremni da snosite posledice tih odluka:

• Na primer, post pred Pričešće počinje od ponoći. Postoji praksa posta od tri ili sedam dana. Takva praksa je umesna za sve one koji ne drže postove koje je Crkva ustanovila i koji se pričešćuju retko; za ucrkvenjene ljude to je pitanje ličnog asketskog podviga, ali ne i obavezna norma. Ovo se tiče i nivoa posta. Na pitanje: „koliko postiti pred Pričešće?“ većina sveštenika odgovara „tri dana“, shvatajući da takvo pitanje može da postavi samo čovek koji se nikada nije pričešćivao ili koji se retko pričešćuje. Mnogi drže takav post ceo svoj život, pričešćujući se retko, smatrajući da je u pitanju opšta norma ili smatrajući da „pop bolje zna“. Na taj način, sjedinjenje sa Hristom i Njegova zapovest postaju sekundarni u odnosu na držanje neustavnog posta.
• Odgovornost za životno važna pitanja, na primer, primanje monaških zaveta, brak, preseljenje u drugu oblast, itd., snosite vi, a ne sveštenik.
• Prethodno odlučite šta očekujete od blagoslova duhovnika: dozvolu ili molitvenu podršku. Na primer, nije dosledno tražiti blagoslov na odlazak na odmor kao dozvolu, ako ste već sami sve odlučili i kupili karte. U tom slučaju, razumnije je da zamolite za blagoslov na blagoprijatni odmor, a ne dozvolu da putujete.

 

XXII

Kako prihvati primedbe ljubaznih sestara i braće. Crkvena pravila komunikacije.

 

• Gordost nam ponekada smeta da prihvatimo primedbe, posebno netaktične; međutim, ako imaju smisla, treba da ih čujemo i razmislimo.
• Ako vas otvoreno vređaju, možete pristojno da pitate: da li je starešina hrama dao dozvolu konkretnoj osobi da iznosi primedbe i da joj predložite da odete do starešine.
• Možete se izviniti rečima: „Izvinite ako sam bio razlog vaše iznerviranosti“.
• Ako vas za vreme službe na kojoj se nalazi mnogo ljudi više puta pitaju da zapalite sveće umesto njih, možete pristojno da zamolite da ne odvlače od molitve ljude koji stoje ispred njih.
• I najvažnije: zapamtite Kome ste i zašto došli! Tada nikakva zla sila neće moći da vas otera iz hrama. Može se navesti sledeći primer: zamislite da je neko odlučio da podeli svoje imanje svima koji žele. Formira se red za dobijanje bogatstva i vi se nalazite u njemu. Da li može ponašanje nekoga od ljudi u ovom redu da vas natera da se uvredite i izađete iz njega? Ili ćete hrabro da podnosite bilo kakve konfliktne situacije, sećajući se svog cilja… Pa zar je onda novac važniji od blažene večnosti?

 

XXIII

Pravila čitanja Biblije i svetootačke literature

 

• Preporuka je da se čitanje Svetog Pisma (Biblije) počne sa Novim Zavetom, a Novi Zavet, od Jevanđelja po Marku.
• Sveto Pismo predstavlja plod saradnje Boga i čoveka, ono ima određene principe egzegeze (to jest, tumačenja) koje formira naučna disciplina – hermenevtika. Ako ste otkrili neku nesaglasnost, nemojte misliti da ste pažljiviji od mnogih hrišćanskih pokoljenja pre vas. Sigurno je da za to mesto u Pismu postoji na desetine pravoslavnih tumačenja, sa kojima je prosto neophodno da se upoznate. Pravoslavno tumačenje Svetog Pisma je zasnovano na delima Svetih Otaca, koji su sjedinili svetost života zajedno sa dubokom mudrošću, koji su bili prosvećeni od strane Samoga Boga.
• Sveti Jovan Lestvičnik upozorava na opasnosti samovoljnog tumačenja sveštenog teksta: „Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli u jeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.“
• Glavni princip tumačenja Svetog Pisma – Pismo se tumači Svetim Predanjem, to jest, iskustvom Crkve, a ne samo po sebi. Odstupanje od ovog principa dovelo je do pojave na hiljade sekti koji tumače Bibliju „iz svoje glave“. Sveto Pismo nije u rečima, već u njihovom shvatanju, tumačenju. Da bismo se uverili u ovo, dovoljno je da se prisetimo da je đavo iskušavao Hrista u pustinji upravo citatima iz Svetog Pisma, unoseći u sveštene stihove iskrivljeni smisao. Obratite pažnju da se ovde govori o Svetom Predanju, a ne o „ljudskim predanjima“ (običajima, tradicijama, pravilima) koja, prirodno, ne treba da stupaju u protivrečnost sa Svetim Pismom; koja treba da imaju svoju osnovu na Pismu.
• Nije korektno da se citati vade iz konteksta. Takođe, svaki citat obavezno mora da se posmatra u kontekstu celokupnog Svetog Pisma.
• Važno je da se ne zaboravi da mi čitamo Sveto Pismo ne na samom jeziku originala, a takođe i da naša epoha nosi drugačiju kulturno-istorijsku pozadinu.
• Savremenost nas je zaista naučila da novo automatski mora da bude bolje od starog. Očigledno je da su novi automobil, telefon ili televizor bolji od svojih prethodnika. Ovakve okolnosti ponekada pokušavaju da nekritički prenesu i u duhovnu oblast. Nemojte žuriti da odmah verujete otkrićima savremenih mislilaca, ako se ne snalazite u toj oblasti (u naučnoj zajednici postoje različite škole i tumačenja jednih i istih činjenica).
• Za hrišćanina je u istoj meri važno i znanje Jevanđelja i život po njemu; čitanje samo po sebi, van duhovnog života, ne može da nas spasi.

 

XXIV

Asketizam (podvižništvo)

 

Da bi čovek podigao dom, da li je dovoljno da kupi građevinski materijal i da sve izbaci na jednu gomilu? Koliko god da donosimo novog materijala, kuća se neće pojaviti sama po sebi. Potreban je plan izgradnje, arhitekta, potrebno je znati šta, gde, kako i zbog čega stavljati, potrebno je strogo raspoređivanje materijala. Isto tako i hrišćanski život treba da bude uređen.

Cilj podvižništva (asketizma) je sticanje vrlina, postajanje sličnim Bogu u dobru. Borba sa strastima (gresima koji su u nama ukorenjeni) predstavlja sredstvo, a ne cilj. Na primer, da bismo se izbavili od tvrdičluka, potrebno je da postanemo milosrdni, a ne da se večno borimo sa tom grehovnom zavisnošću.

 

Zablude u oblasti asketizma:

• Odnos prema Ustavu (Tipiku) kao obaveznom uputstvu, a ne kao idealnoj monaškoj praksi palestinskog manastira.
• Predstava o tome da pošto nismo u stanju da dostignemo visine istaknutih podvižnika, onda nismo sposobni ni za kakav asketizam. Zar mi je, ako nisam u stanju da podignem teg od 250 kilograma, zabranjen ulazak u sportsku salu?
• Oštri start, samovoljno (bez blagoslova) uzimanje na sebe preteškog bremena.
• Izbor asketskih podviga koji su preteški za većinu savremenih hrišćana u svetu.
• Odsustvo duhovne trezvenosti (rasuđivanja); na primer, vrlo strogi post treba da prate i duge molitve, jer se drugačije ne može izdržati takav podvig.

 

XXV

Kako se odnositi prema viđenjima i otkrivenjima?

 

Gospod je sa promislom od ljudi nakon grehovnog pada sakrio duhovni svet i krajnje retko ga pomalo otkriva – ili da bi urazumio ili da bi ga pokazao Svojim izabranicima. Ovo se tiče i snova. Najbolji metod je: ne odbacuj i ne prihvataj, smatrajući sebe nedostojnim.

Isto tako je i u molitvi neophodno izbegavati maštanje, zamišljanje, zamišljati one kojima se moliš. Važno je da se izbegne veštačko podgrevanje emocija na molitvi, stremljenje prema duhovnim nasladama, sticanju posebnih duhovnih darova.

 

XXVI

„Slučajnosti ne postoje“

 

Trudite se da ocenite ono što se dešava sa vama sa tačke gledišta Večnosti, da u svakoj situaciji vidite Promisao ili dopuštenje Božije. Gospod često na naše molitve odgovara kroz okolnosti našeg života. Ovo zahteva od nas da u svakoj, čak na prvi pogled bezizlaznoj situaciji postupamo hrišćanski. Samo da to bude bez naginjanja u manijakalno traženje tajnih znakova ili šifriranih poslanica, na primer, u snovima, mislima ili slučajnim susretima.

Međutim, ocenjujte samo ono što se dešava sa vama, ali ne i sa drugim ljudima. Za sebe možemo da kažemo da nam je bolest poslana zbog naših grehova kao urazumljenje, ali nemamo prava da na isti način mislimo o bolestima drugih ljudi.

 

XXVII

Ako se vera hladi

 

Na putu sjedinjenja sa Crkvom Gospod podržava čoveka obilnom blagodaću, ona se obično naziva „prizivajućom“. Zatim nas Gospod uči da ulažemo sopstveni napor već uz pomoć „delujuće“ blagodati. Ovo se može opisati sa primerom deteta koje su roditelji na početku nosili na rukama, a zatim ga stavljaju na pod i uče da hoda samostalno.

Kada Bog povuče prizivajuću blagodat koja nam pomaže, ljudi često doživljavaju kao gubitak vere ili hlađenje prema Crkvi. To se dešava zato što se prethodno od čoveka praktično nisu tražili veliki napori ili su bili nagrađeni obilnim duhovnim darovima: duhovnom radošću, utehom, molitvenošću.

 

Kakve korake preporučuje Crkva za autentičan duhovni život, zagrevanje vere?

1. Redovnu svakodnevnu molitvu;
2. Učešće na Liturgiji svake nedelje;
3. Svakodnevno čitanje Svetog Pisma i duhovne (podvižničke) literature;
4. Stremljenje ka ispunjavanju zapovesti i samokontroli;
5. Dobra dela, učešće u životu crkvene zajednice (ako takav život postoji, ili ako ne postoji – pomoć svešteniku u njegovom organizovanju).

 

XXVIII

Kako ne izgubiti veru

 

Najčešće se vera gubi zbog gordosti, utapanja u gresima ili iskrivljene predstave o Bogu i istinama hrišćanske vere.

Ne može svaki čovek da optuži sebe samog zbog duhovnog pada, sigurno će naći uzroke spolja. Obično poredak odricanja od Boga i Njegove Crkve izgleda ovako: na početku slabljenje duhovnog života, zatim povećana pažnja prema nedostacima hrišćana koji su u okruženju, ali i sveštenstva i episkopata.

Avva Dorotej povodom ove teme piše sledeće: „Prva [vrsta] gordosti je kad neko ponižava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije ništa, dok sebe smatra višim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav će malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da će se uzgorditi i protiv samoga Boga. On će tada svoja dostignuća pripisivati sebi a ne Bogu. Zaista, znao sam nekada jednoga, bratijo moja, koji je dospeo u takvo jadno stanje. Spočetka, ako bi mu ko od bratije nešto govorno, on je pljuvao na svakog i uzvraćao: „Šta je on? Nema drugog osim Zosime i njemu sličnih“. Zatim je počeo i njih da potcenjuje i da govori: „Niko nije [bolji] od Makarija“. Nešto malo kasnije počeo je da govori: „Šta je Makarije? Niko nije [bolji] od Vasilija i Grigorija“. No, malo potom počeo je da potcenjuje i njih govoreći: „Šta je Vasilije? Šta je Grigorije? Nema drugih osim Petra i Pavla“. A ja mu rekoh: „Zaista, brate, ti ćeš i njih omalovažiti“. I verujte, kroz kratko vreme, on je počeo da govori: „Šta je Petar i ko je Pavle? Nema nikog osim Svete Trojice“. Kasnije se uzgordio i protiv samog Boga, tako da je došao izvan sebe [izgubio se]. Zbog toga smo dužni, bratijo moja, da se podvizavamo protiv prve gordosti, da ne bismo, malo po malo, upali i u savršenu gordost.“

 

 

https://azbyka.ru/osnovy-duhovnoj-bezopasnosti