Један мој познаник који се озбиљно бавио скијањем причао ми је да прва ствар којој су их учили на скијању јесте правилно падање, јер би сваки погрешан покрет могао да уништи целокупан претходни труд. Без икакве сумње, духовни живот не представља механички процес, међутим, и ту постоје правила и искуство претходних хришћанских покољења која треба да узмемо у обзир. Човек који је недавно поверовао обично је склон да идеализира црквени живот. Осим тога, на путу духовног узрастања постављају се препреке као што су страсти (укорењени греси), друштво (свет који у злу лежи), сатана (који стреми да врати хришћанина под своју власт). Зато ћемо покушати да укратко формулишемо основне принципе који могу да нам помогну да избегнемо макар неке грешке и духовне падове.
Молим да се узме у обзир да је овај приручник написан искључиво за хришћане који почињу; зрели и дубоко уцрквењени хришћани могу да у ширем смислу допуштености разматрају нека овде указана, намерно једнозначна упозорења.
I Правилно постављање циља
II Шта је важније: теорија или пракса?
III Кога слушати?
IV Коришћење проверених извора информација
V Проверавајте!
VI Питајте!
VII Како да се односимо према информацијама о гресима служитеља Цркве?
VIII Како се научити разумевању црквеног богослужења?
IX О жељи да измените у Цркви оно што вам се чини неправилним (несавременим, несхватљивим)
X Никада и ни због чега не очекујте од људи захвалност или награду
XI Жеља да се оде у манастир захтева проверу искуством хришћанског живота у свету
XII Спољашњи изглед хришћанина
XIII О просвећивању ближњих
XIV Житија Светих
XV Духовни живот не треба да заклања морални
XVI Искреност у односима са Богом. Молитва која је угодна Богу.
XVII Учешће у Тајнама Цркве
XVIII У духовном животу журба је неумесна
XIX Шта значи „послушање“?
XX Духовништво
XXI Искушења у избору духовника и односи са њим
XXII Како прихвати примедбе љубазних сестара и браће. Црквена правила комуникације.
XXIII Правила читања Библије и светоотачке литературе
XXIV Аскетизам (подвижништво)
XXV Како се односити према виђењима и откривењима?
XXVI „Случајности не постоје“
XXVII Ако се вера хлади
XXVIII Како не изгубити веру?
ЦИЉ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА
I
Коме долазимо у Цркву и због чега? Оцу Небеском – Богу, ради бого-познања, бого-општења и бого-уподобљења. Бог је Творац света. Све је Његово: земља, звезде, вода, све Њему припада. Он је Творац и Законодавац. Бог је створио овај свет, зато се Он не налази под влашћу закона овог света. Он је ван времена и пространства. Бог није космос, Он је Творац космоса. Он није космичка енергија, Он је Творац свих енергија. Бог је Личност, Он жели личне односе са људима. Ради спасења људског рода Бог је постао човек; не престајући да буде Бог, постао је човек. Суштински је важно да се схвати да хришћанин није човек који само ревносно испуњава древне обреде, већ човек коме је образац бесконачне љубави – Богочовек Исус Христос. Коме је Исусово деловање у свету и његовом сопственом животу постало реалност. Бог није само у књигама, Бог је увек ту, као што се говори у молитви: „чије Име више од свега призивамо“.
На жалост, већина људи долази у храм ради решавања животних проблема и кроз кратко време Спаситељ им није више потребан све до наредних непријатности. Међутим, решавање ових или оних животних задатака не треба да буде главни циљ црквеног живота. Као што циљ брака не представља само задовољство, заштиту, материјално благостање или решавање свакодневних питања, већ пре свега љубав и жеља да будемо у заједници са вољеном особом.
Ако је циљ човековог живота Апсолут – Христос, подражавање Њему у врлинама, Његово познање и стремљење ка заједници са Њим, онда у светлости тога постаје јасан корен проблема и пут за њихово решавање (не обавезно и нестајање, већ измену односа према њима).
Шта је важније: теорија или пракса?
Да би се уредио складан духовни живот не треба да се пренебрегне теорија, али ни пракса.
- Незнање није најбољи помоћник у богопознању. Правилно знање о Богу ће помоћи да се избегну фантазије и искривљене представе о Њему. Када неко говори да је изгубио веру, у већини случајева, када се провери, испоставиће се да је његова вера била далеко од хришћанске.
- Исто тако и гола теорија, чак и опширна теоретска знања не присаједињују човека Богу без молитве, дела милосрђа, учешћа у богослужењима и црквеним Тајнама.
БИРАЊЕ ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈА
Кога слушати?
- Црква не представља продавницу, већ породицу; у породици је прихваћено да се преузима искуство. Међутим, треба избећи свеверје. Свештено Предање (записано и неписано искуство Цркве) није исто што и народна предања, лична мишљења у односу на које је неопходно расуђивање.
- Духовно искуство и знања парохијана нису увек директно пропорционална њиховом црквеном „стажу“; тврдња „она све зна, јер много година иде у храм“ – не може да се примени на свакога. Степен усвајања знања и умеће да се пренесе оно што смо чули се разликује од човека до човека.
- Потребно је запамтити да благодат учитељства Бог даје свештеницима и епископима у тајни Свештенства, али је не даје без узимања у обзир њихових личних напора. Зато је пре неколико година за свештенике постало обавезно да као минимум образовања имају диплому завршене богословије.
- Не представља сваки монах ауторитет у богословљу. Монах даје завете нестицања, безбрачности и послушности, али га то не чини аутоматски и стручњаком у богословљу.
- Богословље као наука укључује у себе систем различитих дисциплина; човек може, на пример, бити професором апологетике, али да излаже сумњиве тврдње из области догматике или патрологије.
- „Ко је, када и по ком поводу нешто рекао“ – ово је универзални принцип оцењивања једног или другог ауторитетног цитата. На пример, при читању аскетске литературе важно је разумети коме се савети дају: да ли хришћанима у свету који почињу свој пут ка Богу или узнапредовалим монасима. Тако из тврдње да је у духовном животу нешто важније од другог, не треба изводити закључак да то што је мање важно треба заборавити.
Коришћење проверених извора информација
За књиге је неопходан печат Издавачког савета РПЦ (у нашем случају, за духовну литературу треба видети да ли за конкретну књигу постоји благослов епископа, епархије, да ли је у приређивачком одбору присутно свештено лице – примедба преводиоца). Што се интернета тиче, треба се оријентисати на највеће православне сајтове „Азбука.ру“, „Православие.ру“, Православни часопис „Тома“. (у нашем случају, на српском језику – Светосавље.орг, Апологетско-мисионарске курсеве сајта Сведокверни.орг, сајт СПЦ.)
Проверавајте!
Недавно сам читао духовну аутобиографију једне жене која је изгубила веру. Један од степеника њеног духовног пада представљао је саблазан информацијом о томе да молитва Господња „Оче наш“ представља директну позајмицу молитве једног од фараона. Жалосно је што се она није потрудила да пронађе оповргавање ове измишљотине, већ је поверовала на реч сумњивом извору информација.
Крајње је погрешно да се оцена ових или оних поступака ограничи искључиво критеријумом: смеш/не смеш. Спектар оцењивања је много шири и укључује у себе појмове као што су: корисно, умесно, побожно, прихваћено; али и супротне њима (неумесно, непобожно, неприхваћено). Сем тога, критеријуми се разликују за дете и одраслог, мајку која доји или монахињу, болесног или здравог човека, човека који се тек уцрквењује или човека који је то одавно учинио.
У свим овим случајевима важни су и сами критеријуми допуштености и недопуштености. Ако нешто не сме, који конкретни црквени канон то забрањује? Ако није прихваћено, у којим то случајевима није прихваћено? Често критеријум може да буде просто здрав разум, јер не постоји канон, на пример, који забрањује да се пљује или псује у храму, али је очигледно да је тако нешто безбожно. Ако неко говори да је строго забрањено да се умивате пре јутарњих молитви, да запалите свећу од пламена друге свеће, да улазите у храм ако сте трудни, има смисла да се заинтересујете одакле потиче извор таквих „забрана“.
Питајте!
Нека информација је поколебала вашу веру и саблазнила вас? Питајте искусније хришћане (не толико по црквеном стажу, колико по нивоу духовног образовања). Није могао да вам одговори један човек? Питајте другог. Није могао да одговори свештеник, питајте другог свештеника. Немојте да се стидите да питате свештеника, он није начелник, већ предстојатељ на богослужењу и духовни наставник. Један од најважнијих задатака његовог служења је да помагање парохијанима у религиозном узрастању.
Обавезно се молите пре тога, да вас Господ уразуми, јер нисмо увек у стању да примимо чак очигледно тачан одговор.
Како да се односимо према информацијама о гресима служитеља Цркве?
Пре свега, треба рећи да су и свештенослужитељи исто тако људи, а безгрешних људи нема.
Међутим, свако од нас ће на Страшном Суду дати одговор само за своје грехе, а не за грехе других људи.
Ако се грех вашег парохијског свештеника убраја у смртне грехе, он га онда спречава да испуњава обавезе свештенослужитеља; ако сте убеђени у то на основу чврстих доказа, онда је можда разумно да вас духовно руководи други свештеник.
ЦРКВЕНА ЗАЈЕДНИЦА
Како се научити разумевању црквеног богослужења?
Дубљем учествовању у црквеном богослужењу може да помогне изучавање његовог поретка – како пре службе, тако и током службе. Потпуно је допуштено да у руци држите књигу или телефон са богослужбеним текстом. Ако нисте навикли на стајање и уморили сте се а у храму постоји место за седење, немојте оклевати и седите (пожељно је само да устанете током читања Светог Писма).
О жељи да измените у Цркви оно што вам се чини неправилним (несавременим, несхватљивим)
У једном манастиру постоји следеће правило: послушници имају право да износе предлоге за побољшање манастирског живота само након истека прве године у манастиру. Јако мудра одлука: има смисла да се на почетку осмотре и покушају да схвате истински разлози, унутрашња логика ове или оне праксе.
Никада и ни због чега не очекујте од људи захвалност или награду
Служите Христу и не очекујте захвалност, награде или славу од људи, независно од вашег удела у животу црквене заједнице. Ако ми очекујемо захвалност за наша добра дела, значи да покушавамо да их продамо…
Жеља да се оде у манастир захтева проверу искуством хришћанског живота у свету
Ретки је хришћанин који тек почиње свој пут ка Богу а да нема такву жељу. Чини се да у свету апсолутно све омета духовни раст, а да га у манастиру ништа неће одвлачити од „духовног делања“. Међутим, монаштво није само избор, већ пре свега, призвање. У манастир не одлазе бежећи од проблема, већ долазе као у место које је најприлагођеније за молитву и појачане аскетске подвиге.
Одлазећи у манастир током поклоничког путовања, ми видимо спољашњу страну манастирског живота. Међутим, као и у случају са парохијским храмом, манастир представља болницу, истина, не амбуланту, већ клинику. Пробајте да на почетку постанете хришћанин у свету, а тада ћете већ бити у стању да у одређеној мери проверите своју спремност да се одрекнете од света.
Чак ако сте донели чврсту одлуку, не журите са монашким постригом. Пожељно је да две-три године живите као послушник у манастиру који сте изабрали и посматрате заједницу са којом желите да се „обручите“ на цео преостали живот. Јер манастир није само молитва, већ и строга дисциплина и труд у конкретној заједници под руководством игумана.
Корисно је такође да о манастирском животу читате не само из древних Отачника, већ и савремених књига, на пример, „Ка тихом пристаништу – игуман Борис Долженко“.
Спољашњи изглед хришћанина
Препоруке за спољашњи изглед могу да се сведу на два савета. Похвално је када хришћанин који тек почиње свој пут ка Богу разматра свој спољашњи изглед у светлости тога да више не жели да служи греху, да се одриче провоцирајуће и нескромне одеће, ексцентричних фризура и козметичких препарата. Међутим, то уопште не значи да је потребно да се изненада пређе на начин на који се облаче монаси отшелници. Таква одећа може да служи сујети („како сам само духован!“), у једнакој мери као и претходна.
Такође треба рећи да је Литургија празнична служба и да на њу треба доћи у свечаној одећи.
О просвећивању ближњих
Велику саблазан представља покушај да се усмере своје снаге и нова знања примењују на уцрквењивање ближњих, уместо да прво сами постанемо свесни чланови Христове Цркве. Стремите томе да, гледајући на ваш нови живот са Богом, ближњи сами пожеле да и они тако живе. По речима митрополита Антонија Блума: „Нико не може да поверује у Бога ако не види светлост вечног живота у очима другог човека.“
Трудите се да се не удаљујете од укућана, деликатно делите своје мисли и доживљаје, своја нова искуства са најближима.
Анализирајте плодове вере. Односи са ближњим служе као прецизни показатељ правилности нашег духовног развоја, наше вере.
Житија Светих
Највећа саблазан при читању Житија Светих је став да су тамо описане врлине немогуће и да је сама ова врста дела – фантазија. Древна житија Светих обично нису представљала протоколе са самих места догађаја, већ поучни литературни жанр који не претендује увек да строго документално изнесе чињенице. Међутим, заједно са овим, у духовном смислу, Житија су беспрекорна. Она прецизно одражавају веру Цркве и законе духовног живота, чак и ако се ниво живота описиваних Светитеља чини недостижним савременом човеку.
ДУХОВНИ ЖИВОТ
Духовни живот не треба да заклања морални
Пре него што се устремимо ка висинама духовног живота потребно је да се у себи поново пробудимо савест, усмеримо напор на достизање и подржавање мира са нашим ближњима, научимо се да правилно оценимо своје мисли, речи и поступке помоћу Јеванђеља, а не помоћу мерила света. Не сматрајте односе са људима нечим мање важним у поређењу са бого-општењем, почните са пажљивим односом према свом понашању и својим речима.
Искреност у односима са Богом. Молитва која је угодна Богу.
- Не претварајте општење са Богом искључиво у специјални ритуал, сматрајући да је молитва прикладна само испред иконе или само у храму. Нама је дата заповест: „молите се непрестано“. Обраћајте се Богу што је чешће могуће: молите, захваљујте, славите Бога. Молитва не треба да буде последња нада, већ прва реакција.
- Да би се разумео црквенословенски језик користите молитвенике са њим. Имајте у виду да неке речи могу да се изговарају слично са савременим језиком, али да носе другачије значење.
- Не бојте се да молите од Бога за своје потребе, али увек додајте: „Нека буде воља Твоја“, смирено признајући да Бог тачно зна шта и када нам је корисно.
- Смирење пред Творцем света – неопходан је део искрених односа са Њим. Дешавају се случајеви када се, на пример, људи моле за живот и здравље својих блиских, али се њихове молитве не испуњавају што онда постаје узрок бунта против Бога и Његове Цркве. Не треба заборављати да је Бог давалац живота, Он од нас боље зна шта је коме и у ком тренутку потребно. Смрт је само привремени растанак душе и тела, Сам Бог ће васкрснути све људе на крају историје.
- Обраћајући се Богу, имајте у виду да одговор не мора да дође само кроз молитву. Бог може да одговори кроз духовника или друге људе, кроз књиге, кроз животне околности.
- Немојте да стремите посебним емоционалним стањима за време молитве, немојте сматрати да сте нешто достигли. Било какво молитвено достигнуће је дар Божији; са наше стране је труд, а од Бога – резултат. Први дар Божији човеку који се моли је пажљива, нерасејана молитва, зато почните са тренирањем пажње и избегавајте многобрижност.
Учешће у Тајнама Цркве
- Канонски облик Тајне Крштења за одрасле представља потпуно погружење у воду, а не обливање или кропљење (то је прихватљиво за лежеће болеснике). Нађите храм где постоји крстионица (баптистеријум) или нађите свештеника који ће вас крстити на отвореном воденом току. Ако сте крштени обливањем, смирите се са том чињеницом, Крштење се врши само једном у животу.
- Прву исповест је најбоље не вршити у манастиру, да не бисте од јеромонаха који води строги подвижнички живот и са тим критеријумом прилази поклоницима, добили дугогодишњу епитимију. Такође је добро да на прву исповест не долазите у недељу ујутру када цела заједница долази на Литургију, када свештеник не може да издвоји за вас довољно времена.
- У Православљу постоји Тајна покајања, али не „Тајна опраштања грехова“. Зато се опраштају сви греси који се искрено исповеде и који се свесно не сакрију. Немојте да се узнемиравате ако сте нешто заборавили да кажете и немојте се фокусирати на то. Исповест представља само финалну тачку једне од етапа покајања.
- У Тајни Јелеосвећења или у поливању освећеном водом греси се аутоматски не опраштају, па били они и заборављени.
У духовном животу журба је неумесна
Духовно узрастање човека се не дешава у једном тренутку и изненада. Јер ни дрво не израста одједном у своју пуну висину, кућа се не гради одједном, као што ни човек не одраста у једном трену. Христос нам у Јеванђељу открива Божију вољу у максимално концентрисаном облику. Он нам даје идеал мисли и поступака (да бисмо се приближили том идеалу Исус је и основао Цркву).
Како ћемо, на пример, са Исусовом речима да љубимо непријатеље своје? Дијапазон могућности испуњавања ове заповести је широк. Може се волети свој непријатељ да ако буде неопходно дамо и свој живот за њега, слично Христу. А можемо просто да престанемо да мрзимо, да му не желимо зла, да у њему видимо истог таквог човека као што смо и ми сами, који исто тако страда од греховних немоћи.
А како да следимо савет да сматрамо себе горим од свих? Ово стање представља дар од Бога, у правилном облику овај савет не може да оствари вољним напором нашег ума; пут ка њему лежи кроз неколико степеника, од којих је први – престати са упоређивањем себе са било киме, сматрати себе обичним човеком.
На тај начин, за човека који тек почиње да живи по Јеванђељу, покушај да одмах на себе примени начин живота великих светитеља, обично доводи само до разочарења у себе и чамотињу (униније). А тамо где се оно појављује, обично се јављају и сумње, типа: „Да ли сам изабрао правилан пут? Можда хришћанство уопште није за такве људе као што сам ја, оно је само за духовне гиганте са челичном вољом и несаломивом одлучношћу?“
Шта значи „послушање“?
- Овај појам има неколико нивоа. Највиши ниво је послушност Богу, Његовим заповестима. Даље, послушање духовнику (ова послушност претпоставља са једне стране не диктат, већ савет; а са друге стране – умеће слушања).
- У монаштву послушност епископу и игуману – у питању је један од завета.
- Историја Цркве је за нас сачувала ретку праксу потпуне, безусловне послушности монаха свом духовном наставнику. Међутим, да бисмо се одрекли своје воље, потребно је прво имати вољу, а не представљати инфантилну неспособност поседовања одговорности за сопствени живот као одсецање воље. Сем тога, безусловно послушање о коме читамо у Отачницима, обично описује руковођење духоносних (светих) Стараца чија прозорљивост је била очигледна. Није разумно прилазити са таквим критеријумом сваком свештенослужитељу.
- Хришћани који живе у свету, за разлику од монаха, не дају завет послушности; зато не покушавајте да за сваки повод пребаците свој избор, своју одговорност на плећа духовног пастира. Сетите се да одговорност за своје поступке ми увек носимо сами. Ако нас неко упорно убеђује да идемо у манастир или да уђемо у брак са конкретном особом, памтите да неће он, већ лично ви остатак свог живота морати да сносите последице свог избора. Христос нас је упозорио: „слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт. 15:14). Обратимо пажњу: овде се не говори да послушање само по себи избавља од грешки – „оба ће у јаму пасти“.
Духовништво
Далеко да је духовник увек прозорљиви старац. Обично је то свештеник код кога се хришћанин редовно исповеда. У суштини, то је локални лекар у духовној области.
Задатак свештеника је да приведе човека Христу, а не себи.
Знаци који вам говоре да је боље да пронађете другог духовника:
- Сурове наредбе уместо препорука;
- Надменост (немојте да мешате са преоптерећеношћу или строгошћу);
- Акценат искључиво на обредно-дисциплинским обавезама;
- Указивање на то да је само под његовим руководством и само у тој заједници истинско хришћанство.
- Општа забрана причешћа на Васкрс.
- Повишено интересовање за сферу интиме човека који се исповеда (на исповести се греси у области пола наводе без детаља – под овим се мисли на мастурбацију, блуд, прељубу, содомски грех).
Искушења у избору духовника и односи са њим
- Избегавање исповести јер у вашем видокругу још увек нема свештеника који је достојан вас, који може да разуме вашу компликовану ситуацију. У већини случајева проблеми човека који почиње свој црквени живот не представљају нешто необично за било ког макар мало искусног свештеника.
- Озлобљеност на све свештеника због сукоба са једним од њих. Ако смо погрешили у избору једног лекара, зар зато нећемо желети да се обратимо другом?
- Жеља да се исповедимо код другог свештеника у случају да смо учинили тешки грех. У суштини, у питању је лукавство и издаја, слична томе као када би неко, откривши да има озбиљну болест, сакрио од изабраног лекара и отишао на преглед код другог.
- Треба разликовати Тајну покајања (Исповести) од духовног разговора. Поредак исповести не подразумева детаљно разматрање наших грехова и добијање детаљних препорука. За тако нешто је најбоље да се договорите за посебан сусрет- духовни разговор.
- Не треба очекивати да ће при првом сусрету свештеник да вам удели много времена, јер има више од десетак парохијана и низ обавеза. Пре него што поставите питање свештенику, потрудите се да на њега пронађете одговор самостално. У наше време то није тешко: постоји доста литературе и одговора свештеника на интернету.
Остављајући свештенику доношење одлуке, будите спремни да сносите последице тих одлука:
- На пример, пост пред Причешће почиње од поноћи. Постоји пракса поста од три или седам дана. Таква пракса је умесна за све оне који не држе постове које је Црква установила и који се причешћују ретко; за уцрквењене људе то је питање личног аскетског подвига, али не и обавезна норма. Ово се тиче и нивоа поста. На питање: „колико постити пред Причешће?“ већина свештеника одговара „три дана“, схватајући да такво питање може да постави само човек који се никада није причешћивао или који се ретко причешћује. Многи држе такав пост цео свој живот, причешћујући се ретко, сматрајући да је у питању општа норма или сматрајући да „поп боље зна“. На тај начин, сједињење са Христом и Његова заповест постају секундарни у односу на држање неуставног поста.
- Одговорност за животно важна питања, на пример, примање монашких завета, брак, пресељење у другу област, итд., сносите ви, а не свештеник.
- Претходно одлучите шта очекујете од благослова духовника: дозволу или молитвену подршку. На пример, није доследно тражити благослов на одлазак на одмор као дозволу, ако сте већ сами све одлучили и купили карте. У том случају, разумније је да замолите за благослов на благопријатни одмор, а не дозволу да путујете.
Како прихвати примедбе љубазних сестара и браће. Црквена правила комуникације.
- Гордост нам понекада смета да прихватимо примедбе, посебно нетактичне; међутим, ако имају смисла, треба да их чујемо и размислимо.
- Ако вас отворено вређају, можете пристојно да питате: да ли је старешина храма дао дозволу конкретној особи да износи примедбе и да јој предложите да одете до старешине.
- Можете се извинити речима: „Извините ако сам био разлог ваше изнервираности“.
- Ако вас за време службе на којој се налази много људи више пута питају да запалите свеће уместо њих, можете пристојно да замолите да не одвлаче од молитве људе који стоје испред њих.
- И најважније: запамтите Коме сте и зашто дошли! Тада никаква зла сила неће моћи да вас отера из храма. Може се навести следећи пример: замислите да је неко одлучио да подели своје имање свима који желе. Формира се ред за добијање богатства и ви се налазите у њему. Да ли може понашање некога од људи у овом реду да вас натера да се увредите и изађете из њега? Или ћете храбро да подносите било какве конфликтне ситуације, сећајући се свог циља… Па зар је онда новац важнији од блажене вечности?
Правила читања Библије и светоотачке литературе
- Препорука је да се читање Светог Писма (Библије) почне са Новим Заветом, а Нови Завет, од Јеванђеља по Марку.
- Свето Писмо представља плод сарадње Бога и човека, оно има одређене принципе егзегезе (то јест, тумачења) које формира научна дисциплина – херменевтика. Ако сте открили неку несагласност, немојте мислити да сте пажљивији од многих хришћанских покољења пре вас. Сигурно је да за то место у Писму постоји на десетине православних тумачења, са којима је просто неопходно да се упознате. Православно тумачење Светог Писма је засновано на делима Светих Отаца, који су сјединили светост живота заједно са дубоком мудрошћу, који су били просвећени од стране Самога Бога.
- Свети Јован Лествичник упозорава на опасности самовољног тумачења свештеног текста: „Постоје извесни нечисти демони, који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, вргнули у јерес и богохулство. Ту теологију (богословље), боље рећи теомахију (богоборство) демона, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој и нечистој радости која се у тим тренуцима јавља.“
- Главни принцип тумачења Светог Писма – Писмо се тумачи Светим Предањем, то јест, искуством Цркве, а не само по себи. Одступање од овог принципа довело је до појаве на хиљаде секти који тумаче Библију „из своје главе“. Свето Писмо није у речима, већ у њиховом схватању, тумачењу. Да бисмо се уверили у ово, довољно је да се присетимо да је ђаво искушавао Христа у пустињи управо цитатима из Светог Писма, уносећи у свештене стихове искривљени смисао. Обратите пажњу да се овде говори о Светом Предању, а не о „људским предањима“ (обичајима, традицијама, правилима) која, природно, не треба да ступају у противречност са Светим Писмом; која треба да имају своју основу на Писму.
- Није коректно да се цитати ваде из контекста. Такође, сваки цитат обавезно мора да се посматра у контексту целокупног Светог Писма.
- Важно је да се не заборави да ми читамо Свето Писмо не на самом језику оригинала, а такође и да наша епоха носи другачију културно-историјску позадину.
- Савременост нас је заиста научила да ново аутоматски мора да буде боље од старог. Очигледно је да су нови аутомобил, телефон или телевизор бољи од својих претходника. Овакве околности понекада покушавају да некритички пренесу и у духовну област. Немојте журити да одмах верујете открићима савремених мислилаца, ако се не сналазите у тој области (у научној заједници постоје различите школе и тумачења једних и истих чињеница).
- За хришћанина је у истој мери важно и знање Јеванђеља и живот по њему; читање само по себи, ван духовног живота, не може да нас спаси.
Аскетизам (подвижништво)
Да би човек подигао дом, да ли је довољно да купи грађевински материјал и да све избаци на једну гомилу? Колико год да доносимо новог материјала, кућа се неће појавити сама по себи. Потребан је план изградње, архитекта, потребно је знати шта, где, како и због чега стављати, потребно је строго распоређивање материјала. Исто тако и хришћански живот треба да буде уређен.
Циљ подвижништва (аскетизма) је стицање врлина, постајање сличним Богу у добру. Борба са страстима (гресима који су у нама укорењени) представља средство, а не циљ. На пример, да бисмо се избавили од тврдичлука, потребно је да постанемо милосрдни, а не да се вечно боримо са том греховном зависношћу.
Заблуде у области аскетизма:
- Однос према Уставу (Типику) као обавезном упутству, а не као идеалној монашкој пракси палестинског манастира.
- Представа о томе да пошто нисмо у стању да достигнемо висине истакнутих подвижника, онда нисмо способни ни за какав аскетизам. Зар ми је, ако нисам у стању да подигнем тег од 250 килограма, забрањен улазак у спортску салу?
- Оштри старт, самовољно (без благослова) узимање на себе претешког бремена.
- Избор аскетских подвига који су претешки за већину савремених хришћана у свету.
- Одсуство духовне трезвености (расуђивања); на пример, врло строги пост треба да прате и дуге молитве, јер се другачије не може издржати такав подвиг.
Како се односити према виђењима и откривењима?
Господ је са промислом од људи након греховног пада сакрио духовни свет и крајње ретко га помало открива – или да би уразумио или да би га показао Својим изабраницима. Ово се тиче и снова. Најбољи метод је: не одбацуј и не прихватај, сматрајући себе недостојним.
Исто тако је и у молитви неопходно избегавати маштање, замишљање, замишљати оне којима се молиш. Важно је да се избегне вештачко подгревање емоција на молитви, стремљење према духовним насладама, стицању посебних духовних дарова.
„Случајности не постоје“
Трудите се да оцените оно што се дешава са вама са тачке гледишта Вечности, да у свакој ситуацији видите Промисао или допуштење Божије. Господ често на наше молитве одговара кроз околности нашег живота. Ово захтева од нас да у свакој, чак на први поглед безизлазној ситуацији поступамо хришћански. Само да то буде без нагињања у манијакално тражење тајних знакова или шифрираних посланица, на пример, у сновима, мислима или случајним сусретима.
Међутим, оцењујте само оно што се дешава са вама, али не и са другим људима. За себе можемо да кажемо да нам је болест послана због наших грехова као уразумљење, али немамо права да на исти начин мислимо о болестима других људи.
Ако се вера хлади
На путу сједињења са Црквом Господ подржава човека обилном благодаћу, она се обично назива „призивајућом“. Затим нас Господ учи да улажемо сопствени напор већ уз помоћ „делујуће“ благодати. Ово се може описати са примером детета које су родитељи на почетку носили на рукама, а затим га стављају на под и уче да хода самостално.
Када Бог повуче призивајућу благодат која нам помаже, људи често доживљавају као губитак вере или хлађење према Цркви. То се дешава зато што се претходно од човека практично нису тражили велики напори или су били награђени обилним духовним даровима: духовном радошћу, утехом, молитвеношћу.
Какве кораке препоручује Црква за аутентичан духовни живот, загревање вере?
- Редовну свакодневну молитву;
- Учешће на Литургији сваке недеље;
- Свакодневно читање Светог Писма и духовне (подвижничке) литературе;
- Стремљење ка испуњавању заповести и самоконтроли;
- Добра дела, учешће у животу црквене заједнице (ако такав живот постоји, или ако не постоји – помоћ свештенику у његовом организовању).
Како не изгубити веру
Најчешће се вера губи због гордости, утапања у гресима или искривљене представе о Богу и истинама хришћанске вере.
Не може сваки човек да оптужи себе самог због духовног пада, сигурно ће наћи узроке споља. Обично поредак одрицања од Бога и Његове Цркве изгледа овако: на почетку слабљење духовног живота, затим повећана пажња према недостацима хришћана који су у окружењу, али и свештенства и епископата.
Авва Доротеј поводом ове теме пише следеће: „Прва [врста] гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи а не Богу. Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у такво јадно стање. Спочетка, ако би му ко од братије нешто говорно, он је пљувао на сваког и узвраћао: „Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних“. Затим је почео и њих да потцењује и да говори: „Нико није [бољи] од Макарија“. Нешто мало касније почео је да говори: „Шта је Макарије? Нико није [бољи] од Василија и Григорија“. Но, мало потом почео је да потцењује и њих говорећи: „Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла“. А ја му рекох: „Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити“. И верујте, кроз кратко време, он је почео да говори: „Шта је Петар и ко је Павле? Нема никог осим Свете Тројице“. Касније се узгордио и против самог Бога, тако да је дошао изван себе [изгубио се]. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало по мало, упали и у савршену гордост.“
https://azbyka.ru/osnovy-duhovnoj-bezopasnosti
КОМЕНТАРИ