Često smo koncentrisani na sve one prepreke, spoljašnje i unutrašnje, koje stoje pred nama na putu ka Carstvu nebeskom. O tome razmišljamo, čitamo, tražimo odgovore. I to je za veliku pohvalu! Međutim, ume da nam izmakne iz vida nešto drugo, ne manje važno. Kako naš život, naši postupci utiču na druge ljude oko nas? Da li mi sablažnjavamo druge ljude i sprečavamo da oni poveruju u Boga? Danas, kada je vera prisutna u društvu, mnogo više nego u nekim ranijim vremenima, ipak ne vidimo da se ljudi menjaju. Da li smo i mi odgovorni za to? Šta govori sveti Jovan Zlatoust?
„Zar nije krajnje bezumlje da sakupljamo sve tamo gde sve truli i nestaje, a tamo gde sve ostaje netaknuto, gde čak i raste – tamo ne odlažemo ni najmanji deo? I ovo radimo mi koji tamo treba da živimo večno! Zato neznabošci i ne veruju našim rečima. Oni ne žele na rečima, već u delima da vide dokaz našeg učenja o budućem životu. Videvši da mi gradimo luksuzne kuće, pravimo vrtove i kupatila, kupujemo njive, oni ne žele da veruju da se mi spremamo da se preselimo u drugi, nebeski grad. ‘Ako bi tako zaista bilo’, govore oni, ‘onda bi svi hrišćani sve što imaju ovde, promenili u novac i (kroz milostinju) na vreme poslali tamo’. … Jer kada neznabošci vide da smo i mi, udostojivši se velikih Tajni, privezani za zemlju, tim pre će se i oni sami privezati za zemaljsko. Kroz to mi sami skupljamo najveći oganj na našu glavu. Mi bismo trebali da ih učimo da preziru sve vidljivo; a mi umesto toga, više od svega budimo u neznabošcima pristrasnost ka zemlji.[1]“
Priključite se našem Viber kanalu!
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_51/12
KOMENTARI