Прочитајте сјајно објашњење дилеме која мучи многе верне, али и служи као „аргумент“ многим атеистима који покушавају да пољуљају веру тиме што исмевају догађаје који су описани у Светом Писму. Ово им је један од омиљених, када постављају питање: „Како Бог за Кога говорите да је Љубав, због једног неважног и ситног преступа, скоро несташлука, да истера Адама и Еву у долину плача, да их осуди на муке и патње, на умирање и смрт?“ Да ли је заиста тако? Шта се крило иза овог поступка наших прародитеља? Свети Теофан Затворник показује суштину.
„Бог, Који пребива у човеку, даје његовом духу силу да влада над душом и телом, а даље и над свим што је изван њега. Такво је и било првобитно стање човека. Бог се јављао прародитељима и све ово им потврдио Својом Божанском речју, заповедивши им да Њега Јединога признају, да Њему Јединоме служе, да ходе по вољи Њега Јединога. Да не би погрешили у размишљањима како да све то испуне, Он им је дао малу заповест: да не једу од плодова са једног дрвета, назвавши га дрветом познања добра и зла. Тако су наши прародитељи почели да живе у рајском блаженству. Дух који је пре тога због своје гордости пао и скренуо са пута позавидео им је на томе, па их је наговорио да преступе ту малу заповест која им је дата, тако што им је лажно представио да ће, ако окусе забрањени плод, добити благо које без тога не могу ни да замисле – постаће као богови. Они су поверовали и окусили. Тај чин можда и није велик али је лош, јер су поверовали не знајући коме. Можда то не би било тако важно, да није било тих страшних преступних мисли и осећања према Богу које је зли дух као отров улио у њихову душу. Рекао им је како Бог брани да окусе плод са тог дрвета зато да и они не би постали богови. Поверовали су у то. А пошто су поверовали, није било могуће да не приме и хулне помисли о Богу, да им Он тобоже завиди и да се према њима односи недобронамерно; а када су примили такве помисли, нису могли да мимоиђу ни нека лоша осећања према Њему и самовољне одлуке: дакле, сами ћемо узети оно што Ти нећеш да нам даш. „Ето какав је Он – помислили су у своме срцу о Богу – а ми смо мислили да је добар. Е, сада ћемо сами себе да променимо, у инат Њему“. То су биле те страшне и преступне мисли и осећања! Оне означавају отворено одступање од Бога и непријатељску побуну против Њега. У прародитељима се догодило оно што се приписује злом духу: изнад облака поставићу престо свој и бићу једнак Вишњем – и то не као пролазна мисао, него као непријатељска одлука. Тако се свест уобразила и слобода је постала својевољна, узевши да сама одређује своју судбину. Отпадање од Бога било је потпуно, са некаквим гнушањем, као непријатељска побуна. Због тога је Бог одступио од таквих преступника – и живи савез је прекинут. Бог свуда јесте и све држи, али у слободна створења улази само када Му се сама предају. Када се пак затварају у себе, Он не нарушава њихову самосталност, него и чува и држи, али у њих не улази. Тако су и наши прародитељи били остављени сами. Да су се брзо покајали Бог би се можда вратио к њима, али они су остали упорни и поред јавног разобличења ни Адам ни Ева нису постали свесни своје кривице. Уследио је суд и кажњавање изгнањем из раја. Онда су се освестили, али било је касно. Морали су да понесу заслужену казну, а за њима понео ју је и читав људски род. Благодарност Свемилостивом Богу, јер иако је одступио од нас, није нас одбацио, него је устројио предиван начин да нас поново сједини са Собом.[1]
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
[1] https://svetosavlje.org/sta-je-duhovni-zivot-i-kako-se-za-njega-osposobiti/22/
КОМЕНТАРИ