Многе људе мучи дилема – како Бог Који је љубав може да осуди Своје створење на паклене муке, на вечну удаљеност од Себе? Па зар је строгост Божија већа од Његове љубави? О чему се овде ради? Преподобни Јустин Ћелијски у име Цркве даје одговор.
„Сваким својим без-божним и ван-божним поступком, осећање, мишљу, зли и лењи слуга је водио себе тамом у таму најкрајњу: у своје царство и своју вечност, за коју је целог живота припремао себе. Шаљући га у таму најкрајњу, Бог је поступио као праведни и милосрдни судија јер га је послао тамо куда је он свим својим бићем хрлио и хитао. Бог би био насилник и тиранин да га је на силу увео и настанио у свом небеском, божанском царству. Али и овде Он поступа као Бог љубави: не приморава слободно створење, човека, да силом уђе у Његово царство. То би било и неприродно и нелогично. Јер да би се вечито живело у царству Божје,, треба волети Бога: свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом и свим бићем својим добровољно припадати Богу.
У чему ће пролазити вечни живот лењог и злог слуге? – у плачу и шкргуту зуба. Плач? – Од једа на Бога што је Бог. Шкргут зуба? На све што је Бог и Божје. Плач и шкргут зуба од немоћи и злоће што није у стању да нашкоди Богу, да потисне Бога, да уништи Бога. Такав плач и шкргут зуба је удео свих безбожних хуманиста и хоминиста још у овоме свету.
И тако, Господ испуњује вољу лењог слуге. Целог живота свог он је желео једно: да сакрије себе од Бога, да буде ван Бога. И Господ му испуњује жељу: отпушта га од себе у таму најкрајњу одакле се не види Бог. Једини посао тамо је плач и шкргут зуба на Бога. А то је оно што је лењи слуга по слободној вољи и желео и чинио за живота свог на земљи“[1].
[1] Архимандрит Јустин Поповић, Тумачење Јеванђеља по Матеју, стр. 486., Београд, 1979.
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ