Pročitajte odličnu analizu duševnog stanja verujućeg čoveka koji strada od bolesti koja je danas, na žalost, veoma česta. Na koji način postajemo ‘grob okrečeni’ a da skoro i ne primetimo, koji greh vodi u licemerje koje Gospod nikako ne prihvata i odbacuje? Sveštenoispovednik Vasilije Kinešemski daje vrlo dubok odgovor.
„Na koji način se u duši rađa licemerje? Ponekada se ono pojavljuje kao posledica tog iskrivljenog duševnog sklada, kada glavni centar života čoveku nije Bog već zemaljska korist i privilegije; kada religija služi kao sredstvo za dostizanje ovih ciljeva, gubeći svoj istinski karakter čistog služenja Bogu. Nema sumnje, ljudi takve vrste su postojali i među farisejima, jer Gospod govori o njima da oni primaju slavu jedan od drugu, a slavu koja je od Boga ne traže (Jn. 5:44). Pa i u samom svom zahtevu od Gospoda oni su isuviše očigledno pokazali, kao što smo videli, svoju privezanost za pitanja zemaljskog blagostanja. Međutim, takvih okorelih licemera koji bi odmah počinjali svoj religiozni život i delatnost sa svesnom obmanom, krijući u duši svoje istinsko niske životne ciljeve, ima relativno malo.
Mnogo češće licemerje predstavlja plod duhovne lenjosti. Radi se o tome da iskreno služenje Bogu i gradnja svog spasenja zahteva neprestani rad na sebi i neprekidnu napregnutost duha. Ovo uvek predstavlja veliku teškoću i zato nije za iznenađenje što kod ljudi koji su duhovno nepažljivi ili lenji, ono počinje postepeno da se zamenjuje čisto spoljašnjim ispunjavanjem religioznih obaveza, bez unutrašnjeg duševnog učestvovanja, što je neuporedivo lakše. Čovek, kao lukavi najamnik, počinje da obmanjuje Boga, prinoseći Mu na dar umesto zlata duševnih raspoloženja i ljubavi, spoljašnju oblogu telesnih podviga i ritualnog služenja. Obmanjuje takav čovek Boga i u molitvi apsolutno ne saosećajući dušom rečima molitve i često čak i ne razmišljajući o njihovom smislu. Malo-pomalo ovo spoljašnje, obredno služenje Bogu se pretvara u naviku i tada se lako stvara podloga za licemerje.
Na početku se javljaju prekori savesti jer čovek ipak iznutra oseća da je njegovo služenje nečisto i neiskreno. U pomoć tada dolazi lukavi razum koji počinje da uspokojava uznemirenu dušu svojim sofizmima, poput toga da stvar još nije tako loša, jer savršena svetost nije dostižna čoveku, da je Bog milostiv i da će oprostiti, da je na kraju, precizno ispunjavanje spoljašnjih obaveza svojevrstna vrsta vrlinskog života koja ipak može da obezbedi spasenje. Čovek počinje da uspokojava i obmanjuje sebe samoga.
Ali pošto ipak bez obzira na sve sofizme, spoljašnje služenje Bogu ne pruža duhovno zadovoljstvo, onda nesrećni licemer mora da, hteo-ne hteo, menja ovo odsustvo najviše radosti koje Gospod šalje kao nagradu za iskrenu ljubav prema Njemu i hodanje pred Njim čiste savesti – nečim drugim; jer bi inače njegovo služenje postalo prosto besmislica u svom bezumlju. Ovu kompenzaciju čovek i nalazi u svetskoj slavi i privilegijama koje on dobija od ljudi kao danak uvažavanja svoje umišljene svetosti. Od tog trenutka, kod licemera je na prvom planu samo jedna briga: pokazati se dobrim pred ljudima; čak i spoljašnje obaveze koje nameće religija na njega, on počinje da ispunjava pažljivo samo onda kada ga drugi gledaju. Počinje da obmanjuje ljude i pretvara se u grob okrečeni.“[1]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Vasilij_Kineshemskij/besedy-na-evangelie-ot-marka/8
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI