Прочитајте одличну анализу душевног стања верујућег човека који страда од болести која је данас, на жалост, веома честа. На који начин постајемо ‘гроб окречени’ а да скоро и не приметимо, који грех води у лицемерје које Господ никако не прихвата и одбацује? Свештеноисповедник Василије Кинешемски даје врло дубок одговор.
„На који начин се у души рађа лицемерје? Понекада се оно појављује као последица тог искривљеног душевног склада, када главни центар живота човеку није Бог већ земаљска корист и привилегије; када религија служи као средство за достизање ових циљева, губећи свој истински карактер чистог служења Богу. Нема сумње, људи такве врсте су постојали и међу фарисејима, јер Господ говори о њима да они примају славу један од другу, а славу која је од Бога не траже (Јн. 5:44). Па и у самом свом захтеву од Господа они су исувише очигледно показали, као што смо видели, своју привезаност за питања земаљског благостања. Међутим, таквих окорелих лицемера који би одмах почињали свој религиозни живот и делатност са свесном обманом, кријући у души своје истинско ниске животне циљеве, има релативно мало.
Много чешће лицемерје представља плод духовне лењости. Ради се о томе да искрено служење Богу и градња свог спасења захтева непрестани рад на себи и непрекидну напрегнутост духа. Ово увек представља велику тешкоћу и зато није за изненађење што код људи који су духовно непажљиви или лењи, оно почиње постепено да се замењује чисто спољашњим испуњавањем религиозних обавеза, без унутрашњег душевног учествовања, што је неупоредиво лакше. Човек, као лукави најамник, почиње да обмањује Бога, приносећи Му на дар уместо злата душевних расположења и љубави, спољашњу облогу телесних подвига и ритуалног служења. Обмањује такав човек Бога и у молитви апсолутно не саосећајући душом речима молитве и често чак и не размишљајући о њиховом смислу. Мало-помало ово спољашње, обредно служење Богу се претвара у навику и тада се лако ствара подлога за лицемерје.
На почетку се јављају прекори савести јер човек ипак изнутра осећа да је његово служење нечисто и неискрено. У помоћ тада долази лукави разум који почиње да успокојава узнемирену душу својим софизмима, попут тога да ствар још није тако лоша, јер савршена светост није достижна човеку, да је Бог милостив и да ће опростити, да је на крају, прецизно испуњавање спољашњих обавеза својеврстна врста врлинског живота која ипак може да обезбеди спасење. Човек почиње да успокојава и обмањује себе самога.
Али пошто ипак без обзира на све софизме, спољашње служење Богу не пружа духовно задовољство, онда несрећни лицемер мора да, хтео-не хтео, мења ово одсуство највише радости које Господ шаље као награду за искрену љубав према Њему и ходање пред Њим чисте савести – нечим другим; јер би иначе његово служење постало просто бесмислица у свом безумљу. Ову компензацију човек и налази у светској слави и привилегијама које он добија од људи као данак уважавања своје умишљене светости. Од тог тренутка, код лицемера је на првом плану само једна брига: показати се добрим пред људима; чак и спољашње обавезе које намеће религија на њега, он почиње да испуњава пажљиво само онда када га други гледају. Почиње да обмањује људе и претвара се у гроб окречени.“[1]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Vasilij_Kineshemskij/besedy-na-evangelie-ot-marka/8
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ