Прочитајте још један одломак из библијских беседа са светоотачким тумачењима. Шта значи то да је ђаво одвео Господа у пустињу да би га искушавао? Зар је ђаволу дата нека власт? Шта нам показује о Христу као истинском човеку Његов подвиг у пустињи? И зашто нам долазе искушења када смо се већ крстили? Зар не би требало да буде обрнуто? Прочитајте како Свети Оци дају одговоре на ова питања.
Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша.
Пустиња у коју је Дух Свети одвео Господа Исуса се налази између Јерихона и Мртвог мора, једна од гора у тој области се и назива Четрдесетодневна гора, јер је названа по овом посту. Када читамо речи да је Дух одвео Исуса, неки могу да се запитају да ли Господ уважава слободу човека, да ли је Исус добровољно отишао у пустињу на подвиг. Ова реч „одведе“, по објашњењу Отаца може да се односи на то да је неко заиста на силу вођен негде, али и да се неко сложио са нечијим предлогом. Још један пример за ово може да се види у првој глави Јеванђеља по Јовану, када Андреј приводи свог брата Симона, будућег Петра, Господу Исусу. Цитирам стихове: „Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу“. (Јн. 1:412-42) Дакле, као што је Петар пристао да га Андреј доведе, тако исто је и Господ Исус добровољно отишао у пустињу. Исто тако и апостол Павле говори: „И сад ево, ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити“ (Дела ап. 20:22). Ево шта о томе говори блажени Јероним Стридонски: „Исус се одводи не против Своје жеље или се не одвлачи тамо као заробљеник већ добровољно“. А такође треба да се нагласи, што је веома важно, по речима преподобног Јефрема Сирина сама чињеница да Дух одводи Сина Божијег у пустињу сведочи о Њиховој једнакости у сили, власти и части, односно да Дух није нижи од Сина нити Син од Духа, као што су тврдиле јереси које су се појављивале у древности.
Свети Лука Кримски јако лепо додаје на ову тему следећим речима: „Историја Његовог искушавања у пустињи оповргава јереси монофизита, Евтихија и Диоскора који су учили да је у Господу Исусу људска природа била скоро прогутана Божанском природом. О не, није била прогутана; Он је био истински човек и заједно са тим истинити Бог. Природа људска се у Његовој Најсветијој Личности сјединила нераздељиво и несливено са истински Божанском природом. У Њему су била присутна сва људска осећања и људска воља. Он је трпео и људска страдања. И ето, овај истинити Бог је одведен Духом Светим у пустињу, није Сам пошао, већ је био одведен Духом Светим. Шта то значи, зашто је било потребно да Га Дух Свети одведе у пустињу да Га ђаво куша? Опет, зато што је Он био истински човек, и опет, зато што Му је било тешко као човеку да се одлучи на овај неописиви подвиг, подвиг четрдесетодневног поста, на живот у дивљој пустињи са лавовима, хијенама и вуковима.“ Дакле, видимо да Свети Оци говоре да је Господ осећао све тешкоће нашег живота на земљи, није избегавао муке и тешкоће које притискају човека на земљи. Али у једноме се разликовао од нас, у Њему није било борбе са грехом, Он је био безгрешан и никада у Свом животу на земљи није учинио ниједан грех нити је имао унутрашњу борбу са грехом коју имају сви људи због своје пале природе.
Неке људе збуњује и чињеница да је Господ допустио да Га искушава ђаво, то непокорно створење које је Он створио. Свети Григорије Двојеслов сјајно одговара на ову дилему: „Када се говори да се Богочовек или узводи на високу гору или одводи у Свети град од стране ђавола, ум доспева у ћорсокак, људске уши се боје да уопште чују за то. Међутим, ми ово не сматрамо невероватним, узимајући у обзир и друге догађаје повезане са Господом. Познато је да је глава свих безбожника ђаво, а да су чланови ове главе сви безбожници. Зар није члан ђавола Пилат, зар то нису били Јудеји који су прогонили Христа, али и војници који су распињали Христа? Дакле, шта је чудно у томе што је дозволио ђаволу да га одведе Онај Који је чак члановима ђавола дозволио да Га распну? Зато није недостојно нашег Искупитеља то што је дозволио да буде искушаван, јер је Он дошао да буде умртвљен. Јер је било праведно да Он на тај начин, Својим искушењима победи наша искушења“.
Свети Јован Златоуст одлично објашњава појаву која збуњује многе људе који праве прве кораке живота у Цркви. Они говоре: ‘Док сам живео у гресима, никада нисам имао неки проблем или тешкоћу, а чим сам се крстио, одмах неко искушење? О чему се ради овде?’ Свети Златоуст одговара: „Пошто је Христос све чинио и трпео ради наше поуке, то и сада допушта да оде у пустињу и ступи у борбу са ђаволом да се нико од крштених, ако се догоди да након Крштења трпи још више искушења него раније, не узнемирава као да је у питању нешто неочекивано већ да храбро подноси свако искушење као нешто уобичајено. Јер ниси добио оружје да би остао лењ, већ да би се борио. Ето зашто и Бог не спречава да те посећују искушења. Као прво, попушта их да би ти познао да си постао много јачи; као друго, да би остао смирен и не би надимао величином дарова видећи да искушења могу да те смире; као треће, да би се лукави дух, који још увек сумња да си одступио од њега, видећи твоје трпљење у искушењима уверио да си га потпуно оставио и одступио од њега: као четврто, да кроз искушења постанеш чвршћи и јачи од гвожђа; као пето, да добијеш јасно сведочанство о ризници коју си добио“.
Ако вам се допада ово што сте прочитали, позивамо вас да нам се прикључите! Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом уз помоћ светоотачким тумачења, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ