Често уме да се јави питање код људи који читају Јеванђеље: зашто да буде осуђен слуга који је закопао свој талант – па није га бацио? Јесте да га није умножио, али са друге стране, вратио је оно што је добио? У чему је тајна лењог слуге? Како он размишља и како гледа на Бога? Тајну душе оваквог човека нам открива свети Јустин Ћелијски.
„Тајна лењог слуге: његово презирање Бога, његова мржња на Бога, његово сматрање Бога за неправедног, неправичног и немилосрдног; то јест, за тиранина, за тврдицу, за насилника. Од свега Божјега у лењог слуге Божјег остао је само страх пред Богом. Па и ту није истину рекао, јер се у њему све пореметило, те није умео да буде отворен пред Господарем. „Знао сам да си ти тврд човек“, то јест, Боже, ти си суров, немилосрдан човек, јер „жњеш где ниси сејао и купиш где ниси вејао“ (ст. 24). Другим речима: овај свет и људи у овом свету – нису твоји; ти само неправично користиш труд људски; узимаш себи оно што припада људима; присвајаш себи славу Господара и Творца света, и то милосрдног и дарежљивог, а овамо си „тврд човек“, тврдица који не да своје и отима туђе. Пошто си такав ја нисам хтео да користим твој талант, твоје благо; бојао сам се тебе, отишао сам далеко од тебе, „сакрио талант твој у земљу“ – „и ево ти твоје“ (ст. 25).
Гле, лењи и зли слуга, није могао да уништи талант Божји, благо Божје; морао је да га врати Богу: Божје Богу. – То је тип материјалисте, атеисте, позитивисте, једном речју: хуманисте, хоминисте. Сви они једно неће: неће Бога и ништа Божје, хоће по сваку цену да остану при човеку и човечјем (попут лудих девојака: Мт. 25:1-13): нећу Бога ни у овом ни у оном свету, ни у овом ни у оном животу.“[1]
[1] Архимандрит Јустин Пoповић, Тумачење светог Јеванђеља по Матеју, стр. 484., Београд 1979.
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ