Постоји једно мишљење међу одређеним бројем православних хришћана – да свака психичка болест очигледно указује на поседнутост нечистим духовима (ђавоиманост). Да ли тако сматра и Православна Црква? Да ли треба да се узме у обзир и нешто друго? Да ли је увек у питању деловање злих духова? Прочитајте сведочење преподобних Герасима Новог и Пајсија Светогорца.
Из Житија преподобног Герасима Новог, Кефалонијског: „Две сестре, Тета и Панајота, доведоше 1946. године брата Панајота у манастир. Брат им је патио од великог узнемирења и болова. За време напада није знао шта ради: ударао је око себе, раскидао ланце којима је био свезан, покушавао да сруши зид собе у којој су га држали. Сестре су дан и ноћ молиле светитеља и постиле се тражећи од Бога лека за свога брата. Једне ноћи једна од сестара виде у сну преподобнога који јој рече: „Узми брата свога, води га на клинику у Атину, да му изврше операцију на глави. Он нема нечистог духа. Има тумор на мозгу и кад му га изваде оздравиће„[1].
„- Старче, како човек може да увиди да је неко демонизован, а не душевни болесник?
– То може да увиди и један обичан, побожан лекар. Они који страдају од демона почињу да се тресу када се приближе некој светињи. Из тога је савршено јасно да су поседнути демоном. Ако им даш мало свете воде, или их закрстиш светим моштима, успротивиће се, јер то стешњава демона који је у њима, док се душевни болесници уопште не опиру. Чак и ако на себи имаш крстић и само покушаш да се приближиш демонизованом човеку, он ће се узнемирити и почети да се тресе. На једном бдењу на Светој Гори, оци су ми рекли да имају помисао да је један мирјанин који је био тамо демонизован. Сео сам у стасидију до његове и дотакао га мојим крстом који у себи има честицу Часног Крста. Он се одмах стресао, скочио на ноге и отишао на други крај храма. Када су се људи мало разишли, пришао сам му и учинио исто као и први пут. Опет исто. Тако сам схватио да је човек заиста демонизован.
Када ми у келију доведу дечицу и кажу да су ђавоимана, да бих се уверио у то, обично узимам једну честицу моштију светог Арсенија и сакријем је у шаку. И да видите, док држим тако обе шаке затворене, ђавоимана деца са страхом гледају у ону шаку у којој држим свете мошти. А ако деца нису поседнута демоном, него пате од неког, рецимо, обољења мозга, уопште не реагују на мошти. Понекад им дајем да пију од воде у којој су биле погружене свете мошти, али ако су ђавоимана – одбијају да пију и беже. Једном таквом детету дао сам прво да једе слаткише да би ожеднело, а онда сам му донео да пије од те воде. ‘Донео сам за Јоцу једну много добру воду’, рекох. Чим је отпио мало, почео је да виче: ‘Ова вода ме пече! Шта има у њој?’ ‘Ништа’, одговорих. ‘Шта ми то радиш? Пече ме!’, наставио је да виче. ‘Не пече тебе; неког другог пече, рекох му. Потом му закрстих главу, а руке и ноге почеше да му се тресу…“[2]
„Колико само деце коју сматрају демонизованом, нису демонизована. Довели су ми једног двадесетпетогодишњег младића и рекли ми да је демонизован. Дао сам му да пије свету воду и није се нимало противио. ‘Шта је са њим?’, упитао сам његовог оца. ‘Од када има проблеме?’ ‘Од своје шесте године’, рече. ‘Догодило се да су у радњу једног дана донели тело његовог убијеног деде и дете се, угледавши тај призор, одмах растројило.’ Сироти малишан доживео је нервни слом. Да је одрастао човек доживео тако нешто, па би се можда растројио, а камоли мало дете. И ‘ајд’ одмах да га прогласимо демонизованим!“[3]
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-11/21/
[2] Старац Пајсије Светогорац, том 3, Духовна борба, стр. 217-218. Врање, 2008.
[3] Старац Пајсије Светогорац, том 3, Духовна борба, стр. 228. Врање, 2008.
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ