Многи хришћани имају дилему да ли смеју да плачу и тугују када им умре драга и срцу блиска особа. Мушкарци посебно имају проблем због реченице коју су много пута у детињству чули: ‘Не плачи, мушкарци не плачу!’ Неки покушавају да за своју ‘забрану плакања’ у помоћ призову и теолошка објашњења и наводе да пошто смо хришћани и знамо да ће бити свеопште васкрсење, нема разлога да се препуштамо плачу и туговању, треба да се трудимо да се радујемо и радујемо… Шта о томе говоре Свети Оци? Да ли има места за тугу због смрти блиске особе и да ли постоји у томе мера?
Свети Јован Златоуст: „Шта, питаћеш ме, зар човек не сме да плаче? Па ја и не забрањујем то: ја само браним да се кидаш, неумерено плачеш. Ја нисам звер и нисам нечовечан. Знам да се у томе показује природа и да она тражи друштво и свакодневно општење. Немогуће је не жалостити се. То је и Сам Христос показао јер је заплакао над Лазаром. Тако и ти поступај: плачи, али тихо, разумно, са страхом Божијим. Ако будеш плакао тако, то неће бити знак да ти тобоже не верујеш у васкрсење, већ да ти је тежак растанак“[1].
Свети Теофан Затворник: „Немогуће је не туговати. Тугуј. То је толико природно да и Господ Који је свуда, гледа на вашу жалост, не вређа се због тога што са болом срца сусрећете то што вам је Он, наравно, по љубави одлучио да пошаље. Дакле, тугујте, али са мером, као Јов…
Плачите, плачите!
У томе нема ничега неприродног и за прекор. Било би чудно да мајка не плаче због смрти ћерке. Међутим, притом треба знати меру: не убијати себе [од туге] и не заборављати оне истине о смрти и умрлима које нам се дају хришћанством…
Да је горко, горко је… О томе се нема шта рећи. И опет ћу вам рећи: тугујте са мером. Прођите срцем кроз обећања наше светле вере и колико ћете у њима наћи мисли за утеху ваше жалости! Или не верујете да Бог боље од вас зна шта је за душе вас, ваше супруге и деце корисно?“[2]
„Плач за умрлим упола смањује тугу. Исплакати се добро је одлична ствар – срце се смекшава. Исплачите се, а затим и утеху потражите! Смрт не представља неочекивану трагедију, већ свима нама заједнички удео. Жалостан је растанак, али није заувек: данас-сутра и ми ћемо поћи тамо.“[3]
[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-evangelie-ot-ioanna/62
[2] http://nashi-angeli.ru/uteshenie-po-povodu-smerti-syna.html
[3] http://www.sobor-vrn.ru/news/zaupokoynoe-bogosluzhenie-v-kanun-subboty-tretey-sedmitsy-velikogo-posta-pominovenie-usopshikh-130315/
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ