„Емануило… масло и мед јешће…“ (Ис. 7:15)

Где у Светом Писму пише да је Христос стварно био човек, да је стварно био дете, јео храну као и ми? По чему се разликовао од нас, а шта је имао заједничко са нама? Ово место из књиге пророка Исаије говори о томе, а свети Василије Велики и Јован Златоуст нам дају одговор на ова питања.

„Емануило… масло и мед јешће, докле не научи одбацити зло, а изабрати добро.“ (Ис. 7:15)

Свети Василије Велики: „Емануил употребљава у телу дечију храну – масло и мед. Међутим, налазећи се у стању дечијем, по сили благости која обитава у Њему, пре савршеног узраста, Он одбацује зло и бира добро. Наша природа има једнако стремљење и ка једном и ка другом и попут ваге, често се приклања злу, често и ка добру, пошто се душа час приклања страстима, час се опет разумом окреће ка бољем. Међутим, није тако код Господа; напротив, у Њему се сродство са добрим открило од самог рођења. Јер шта је написано? „Јер пре него научи дете добро или зло, одбациће неваљало, а изабрати добро“ (Ис. 7:15-16). И долазећи до оног што је написано у књизи Постања о „знању добра и зла“ (1 Мојс. 2:9), наћи ћеш тамо стање Адама пре греха блиским стању које је описано сада, зато што Адам није знао зло у искуству. Зато је и Господ у стању детета подражавао невином и још неповређеном стању Адама“.

Свети Јован Златоуст: „Масло и мед јешће“. Ово није својствено Божанству, већ нашој природи. Зато се Он није просто уселио у човека кога је Он створио, већ је био зачет, био ношен у утроби током девет месеци, претрпео и рођење и пелене и храну која одговара најранијем узрасту, да би тиме заградио уста свима који се усуђују да одбацују оваплоћење Божије. На тај начин пророк, гледајући из далеко то, говори не само о зачећу и чудесном рођењу, већ и о храни најранијег узраста којом се Христос хранио у пеленама и која се ни по чему није разликовала од хране других људи и није имала ништа посебно у поређењу са њом. Он није имао све другачије од нас, али није имао ни све заједничко са нама. То што се родио од жене Му је заједничко са нама; то што се родио од Дјеве – то је изнад нас. То што је узимао храну у складу са уобичајеним законом природе, једнаком и за остале људе – заједничко је са нама; а што је тај храм [Његово тело] био недоступан за грех и што није окусио грех, то је необично и дивно и својствено само Њему Самом. Зато је пророк говорио и о једном и о другом.“[1]