Svedoci smo kolika se panika, nesporazum, na nekim mestima i očigledno sablažnjavanje verujućih ljudi podiglo oko bolne činjenice da ove godine nismo mogli da proslavimo Vaskrs kao i uvek. Mislim da je u ovoj situaciji jako dobro prisetiti se događaja iz života novoproslavljenog Svetitelja Pravoslavne Crkve, Jakova Calikisa.
„Dok je Jakov služio vojsku, bio je pobožan isto kao i ranije. Čuvao je svoju veru, svoje molitve, ljubav prema drugima, svoju poslušnost prema pretpostavljenima. Zato su ga pretpostavljeni i voleli, voleo ga je i komandir , ali i pukovnik Polikarp Zoja. Naravno, kao što je često slučaj, vojnici su ga zadirkivali i vređali, ali im je on uzvraćao ljubavlju, radošću i strpljenjem.
Jakov je služio četiri godine u vojsci zbog Građanskog rata u to vreme. Jednom, za vreme Vaskršnjeg posta, komandant mu je dao dozvolu da ode iz jedinice za Strasnu sedmicu, znajući za njegovu pobožnu želju da ide i učestvuje u službama Strasne sedmice i Vaskrsa. Srećan, dakle, sa dozvolom za odlazak u ruci otišao je u spavaonicu. Tamo je video svog druga iz čete veoma uznemirenog i tužnog koji mu je rekao: „Odlično za tebe Jakove, što si uspeo da dobiješ dozvolu; bićeš na svojim službama i baš će ti biti dobro. Što se mene tiče, ja ću biti zatvoren tokom ovih dana, a verenica će me čekati“.
Jakov je razmišljao o ovome i saosećajući sa svojim drugom, rekao mu je: „Ne brini se, otići ću do komandira i umesto mene ti uzmi dozvolu i idi“. On je čak i pitao za koje dane želi dozvolu za odlazak. Drugi vojnik je odgovorio: „Pa, zar ne bi trebalo da budem tamo za Veliki Četvrtak? I onda da budem tu za Veliki Petak? I zar ne bih trebao da budem sa verenicom na Veliku Subotu i sa njom da budem za Vaskrs?“ Na ovo je Jakov odgovorio: „U redu, sve ću urediti sa komandirom“. I zaista je otišao do komandira, zauzeo se za njega i dao svoju dozvolu svom drugu vojniku.
I iako je dobio dozvolu od svog komandira, on sam je ostao iza da čuva stražu tokom svih ovih svetih dana. Nije mislio na sebe i svoju pobožnu želju da ide i da se moli, jer je drugi vojnik želeo da ide svojoj verenici. Iz ljubavi prema svom bliženjem on je žrtvovao svoju dozvolu i ostao da čuva stražu. I sa mesta na kome je čuvao stražu, on bi čuo zvona sa crkve i video hrišćane gde idu na službe, zamišljao bi da je na službi i sa mesta svoje straže pevao pesme Strasne sedmice kojih je mogao da se seti.“
Ovu povest je sam sveti Jakov Calikis ispričao mitropolitu Neofitu kada ga je posetio kao student. Mitropolit se setio ove priče u nedavnom razgovoru o svetom Starcu na sledeći način, sa vrlo zanimljivim detaljima:
Kada je starac Jakov sa Evije služio vojsku, pre nego što se zamonašio, dobio je dozvolu da dođe kući za celu Strasnu sedmicu i Vaskrs. Međutim, tokom ove nedelje, primetio je da je jedan od njegovih drugova vojnika bio veoma neraspoložen. Pitao ga je: „Zašto si tako tužan Georgije?“
„Jakove, ti si sa svojom religioznošću uspeo da ubediš komandira da ti da celu nedelju slobodno. Tebi će biti lepo sa tvojim pevanjem, tvojim monaškim pravilima, ali šta sa mnom? I ja isto hoću da idem u svoje selo da provedem Vaskrs sa svojom verenicom.“
„Dobro, Georgije, hoćeš dane za Vaskrs – da li želiš i još par dana?“
„Pa, bilo bi dobro da imam i Veliki Petak slobodan, pa čak i Četvrtak, tako da mogu da odem do crkve i čujem par Jevanđelja“.
„Ne brini se, Georgije, pobrinuću se za to.“
Ovaj čovek Božiji koji je živeo za službe – to je bio njegov život, crkvene himne su bilo njegovo disanje – on je sve to žrtvovao radi svog bližnjeg i ostao u kasarni – Veliki Četvrtak, Veliki Petak, Veliku Subotu i Vaskrs.
Iz radoznalosti sam ga pitao: „Pa dobro, Starče, kako si proveo te dane?“
„Čuvao sam stražu i sa brda sam gledao Atinjane kako idu u hramove i pokušavao sam da ponavljam Isusovu molitvu. U Vaskršnjoj noći, kada sam čuo radosna zvona, uzdahnuo sam i rekao: ‘O moj Hriste, sada hrišćani primaju Tvoju svetu Svetlost’. I dok sam ovo govorio, sveta Svetlost je došla i na mene isto tako!“
„Kako se to dogodilo, Starče?“
„Pa, dete moje, svetlost sa visine je došla i otpočinula na meni i ja sam postao sav svetlost!“
Čovek Božiji je žrtvovao stvorenu svetlost Vaskršnje sveće i primio nestvorenu Svetlost Božanstva. Ovo je bio Starac Jakov. Ovo je bilo u njegovoj prirodi – spremnost da žrtvuje čak i svoju molitvu i svoj lični trud i borbu, radi ljubavi prema bližnjem[1].
[1] https://www.johnsanidopoulos.com/2020/03/when-saint-iakovos-tsalikes-chose-not.html
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
Priča o Sv. Jakovu je divan primer vere koja kroz ljubav dela. Naša Sveta Crkva, nije skup individua koje se spasavaju same, upražnjavajući „podvige“. Ona je zajednica ličnosti, koje uspostavljajući međusobne i odnose sa Bogom, projavljuju Nebesko Carstvo na zemlji.
Dakle, vernici ne odlaze u hramove i na službe, da bi se lepo osećali ili zbog lične koristi, već da bi sabranjem stvorili Crkvu, mistično telo Hristovo.
Svakako, vrhunski domet sabranja vernika, jeste Sv. Liturgija. Znajući sve to, Sv. Jakov je odlučio da iz ljubavi prema bratu, ostane u jedinici. U ovoj priči ključna je njegova namera-usrećiti bližnjeg. Pošto je izabrao bolji deo, dobio je veliku blagodat te Vaskršnje noći.
O Vaskrsu 2020. vernici u Srbiji su se našli pred drugačijim iskušenjem. Naime, vlast je uvođenjem policijskog časa, onemogućila liturgijska sabranja, čime je praktično zabranila postojanje Crkve, u vreme njenog najvažnijeg praznika.
Važno je istaći, da Crkvu podjednako čine klir i laici. „Izlaženje u susret“ potrebama vernika, organizovanjem prenosa liturgija na televiziji, upečatljivo pokazuje koliko smo se udaljili od istinitog shvatanja uloge Crkve.
Događaj koji spaja nebo sa zemljom, u kojem vernici aktivno učestvuju celim bićem (dušom i telom), sveden je na dvodimenzionalnu sliku. Pritom je sugerisano, da to treba shvatiti kao žrtvu radi ljubavi prema bližnjima!
Dakle sav verni narod u Srbiji, te Vaskršnje noći je bio vojnik Jakov Cilikis!
Da li su svi, poput njega, primili Svetu Svetlost, gledajući na TV-u kako se sveštenici i poneki pojac i crkvenjak, pričešćuju?
Celu Veliku Subotu sam pokušavao da progutam serviranu priču o žrtvenoj ljubavi, da se smirim i sebe ubedim da će Gospodu to biti milo.
Uzalud, u grlu mi je zastala knedla i gušila me. Ubeđivao sam sebe da sam u prelesti, da je poslušnost najvažnija hrišćanska vrlina, da sam ja toliko nebitan da Gospod neće ni primetiti da me nema.
Predveče, nakon celodnevne borbe sa samim sobom, došla je jedna pomisao i donela mir u duši.
Setio sam se onog prvog dana sedmice, nakon prve Velike Subote. Jerusalim je utonuo u san, ali nekolicini žena, mironosica, nije bilo do spavanja.
Vođene ljubavlju, izašle su u noć i uputile se ka Grobu da pomažu mirisima svog Gospoda. Na prvi pogled banalan razlog. Niko im ne bi zamerio da su ostale kod kuće.
Neki racionalni umovi rekli bi da su postupile
nepromišljeno, izlažući sebe opasnosti, s obzirom da su grob čuvali stražari.
Nešto kasnije, jedna od žena, Marija Magdalina, objavila je svetu najradosniju vest, da je Grob prazan-Hristos Vaskrse!
Udostojila se velike blagodati jer je imala veliku ljubav.
Vaskršnje noći aprila 2020. nebo nad Beogradom bilo je plavo od svetala policijskih automobila. Napolju su bili samo šetači pasa. Dok sam se probijao ka Vračaru, izbegavajući brojne patrole, bio sam potpuno miran. Onog trenutka kada sam doneo odluku, svaka briga je prestala. Predao sam se Božijoj volji i nakon dva sata hodanja, trčanja i povremenog zaleganja u žbunje, stigao na ponoćnu liturgiju u hram Sv. Save.
Kao nikada pre, imao sam osećaj da se svet preobrazio. Sve je delovalo isto, ali nekako drugačije, lepše i svetlije. Pristupajući Sv. Putiru i primajući Svetinju iz ruke Patrijarha Irineja, poželeo sam da zauvek ostanem na tom mestu, kraj Groba iz koga je zasijala Svetlost.
„Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda“?
Objavljen je Vaš komentar ne zato što je istinit, već zato što apsolutno odražava stanje uma ‘internet ispovednika’ koji umesto da se drže ‘dosadnog’ Pravoslavlja, to jest, borbe sa strastima, borbom sa onim što izbegavamo i ne želimo da gledamo (našim realnim sadržajem duše) – prave sebi izgovore za svoju ‘borbu za Pravoslavlje’. Prethodnih godina je to bila lična karta, pasoši, zatim borba protiv modernizma (što je uvek pohvalno, ali za početak je potrebno upoznati se prvo sa svojom verom da se u brobi protiv modernizma ne bi brukali i pokazivali svoje ogrooomno neznanje). A proteklih godinu dana je to borba protiv korona virusa, izmišljanje zavera, stavljanje borbe protiv vakcina u red dogmata i učenja Crkve – u čemu se vidi apsolutno neznanje osnovnih istina naše vere (niko ništa ne može da uradi, da se ništa ne može desiti bez Božijeg dopuštenja).
Kao primer za to je i navodna borba ‘Bog protiv korone’. Ovi naši borci za Crkvu (i veru) treba da znaju da je pandemija korona virusa dopuštenje od Boga, da je On Taj Koji je dopustio da se korona pojavi. To je očigledan primer o kome govorim. I da se tome treba prikloniti kao dopuštenju, kao kada bi se rat dogodio, zemljotres ili bilo šta na šta običan čovek ne može da utiče. I da se smireno moli da ga Bog sačuva od ove bolesti i kao posledica ove smirene molitve, čuva i samog sebe tako što će poštovati šta govori medicina (Sir. 38: 3-4) i šta govori episkopat naše Crkve. A ne da se busa u grudi, da se gordo nadima i pada na drugo iskušenje kojim je đavo hteo da iskuša Gospoda (da skoči sa hrama) – i da sebe izlaže opasnosti od zaražavanja koronom (i tako kuša Gospoda Boga svog). A onda kada se ipak (gle, iznenađenja) razboli od korona virusa, kada shvati da zablude o tome da ovaj virus ne postoji mogu da mu ugroze život, onda prolazi mučno i teško lečenje od ove bolesti. I trpi kasnije posledice i duže vremena. Nekoliko ovakvih primera sam imao prilike i da vidim, ovu promenu svesti, na žalost, sa posledicama po zdravlje koje moraju da se trpe sada…
A primer Vaše kontradiktornosti je to da u prvom delu Vašeg eseja govorite „vlast je uvođenjem policijskog časa, onemogućila liturgijska sabranja, čime je praktično zabranila postojanje Crkve, u vreme njenog najvažnijeg praznika“. Dakle, ono što nije uspelo vratima ada (Mt. 16:18) za ovih više od 2000 godina, uspelo je vlasti u Srbiji? A onda, opet, na kraju Vašeg komentara, ‘stigao na ponoćnu liturgiju u hram Sv. Save. Kao nikada pre, imao sam osećaj da se svet preobrazio. Sve je delovalo isto, ali nekako drugačije, lepše i svetlije. Pristupajući Sv. Putiru i primajući Svetinju iz ruke Patrijarha Irineja’. Znači, Crkva ipak postoji i ipak nikakvi progoni od strane vlasti ne postoje, ako ste bili na Liturgiji u najvećem aktivnom pravoslavnom hramu na svetu i pričestili se direktno iz ruke tadašnjeg Prvojerarha SPC (koji je, radi podsećanja, podlegao posledicama ovog virusa)?
Prijateljski savet – upoznajte se sa podvižničkim delima Otaca, tamo ćete naći i da emocijama ne treba da se daje na volju kao što Vi to radite. Vama su jedini kriterijum Vaša osećanja. Nikakve preporuke od strane Sinoda naše SPC ne prihvatate, Vama je ono što osećate jedini kriterijum? To ne govori o Vašem ispovedništvu, već o odsustvu smirenja. I vodi u prelest…
Pomaže Bog Stanoje,
Hvala vam na mišljenju koje će sigurno biti za mene korisno.
Opisujući moju unutrašnju borbu da rešim dilemu pred kojom sam se našao, nisam želeo da donosim sud da li je odlazak u hram za Vaskrs ispravna ili pogrešna odluka. Već da ukažem na značaj motiva, radi kojeg nešto činimo.
Jedan ide u hram zato što misli da je dobar vernik, drugi da bi ispunio dužnost, treći da bi izrazio bunt. Moj motiv je bio susret sa Hristom. Imao sam jaku želju da nakon mesec dana „tihovanja“ u kući, bezbrojnih okretanja brojanica, samosagledavanja i ceđenja duše, zakoračim preko palube u nemirno more i krenem ka Onome koji nije samo cilj mog života, već sam moj Život.
„Koliko je prirodno da živim za Hrista! Ali, kako se to postiže? Ličnost voli ličnost. Život traži život. Svetost, Carstvo Nebesko, Crkva, to da živim u Hristu, da je život moj u Hristu, jeste nešto lično, a ne neodređeno. Zamisli da ti kažem: „Voli pravdu.“ Veoma hladna stvar. Kažem ti: „Voli ovu devojku, ovu dušu, ovoga čoveka: ima osećanja, ima srce, ima nežnost, ima toplinu, ima sve što ja imam.“ I stežem je u zagrljaju svome, volim je, uvedem je u dom svoj, učinim je suprugom svojom. Ličnost voli ličnost: ličnost se sjedinjuje sa ličnošću“ (Arhimandrit Emilijan Simonopetritski)
Srećan praznik – Hristos posredi nas!