Pokušajte da sebi predstavite situaciju u kojoj neko želi da vam oduzme život zbog Hrista. Koliko bi od vas to zahtevalo pribranosti, molitve Bogu, straha da ne odstupite… A zamislite da na sve to još i vaši najrođeniji čine sve što je do njih da vas nagovore da odstupite od Gospoda. Koliko bi vam tek onda bilo nepodnošljivo teško! U takvoj situaciji su se našla dva brata i da nije bilo svetog Sevastijana i njegove jasne i iskrene vere u večni život koji nas čeka – njih dvojica bi se odrekli Hrista… Koliko je važno da pamtimo da ovo ovde, naš život sa svim svojim obavezama, odgovornostima, problemima, lepim i ružnim stvarima, hiljadama planova – sve to je samo priprema za ono što nas čeka…
*
„U to vreme dva čestita i blagorodna muža, Markelin i Marko, rođena braća, biše uhvaćeni zbog ispovedanja Hrista, i dugo u tamnici držani. K njima često dolažaše blaženi Sevastijan i tešaše ih, razgovarajući o svetoj veri i savetujući im da se odreknu prolaznih blaga zemaljskih i da se ne boje privremenih muka. Oni poslušaše njegov zdravi savet: junački podnesoše mučenja od mučitelja i, ostajući nepokolebljivi u veri, biše osuđeni na posečenje mačem. No baš u to vreme kada oni, gotovi umreti, prekloniše glave svoje pod mač, stiže naređenje da ih puste kućama njihovim, k roditeljima njihovim, ženama i deci.
Prestareli roditelji njihovi, Trankvilin i Markija, behu još živi. I roditelji njihovi i svi ukućani moliše gradonačelnika rimskog Agresta Hromatija da produže život Markelinu i Marku za trideset dana, da bi ih za to vreme oni mogli nagovoriti da se poklone neznabožačkim bogovima, jer roditelji njihovi, i žene, i sva rodbina njihova behu neznabošci. Gradonačelnik im ispuni molbu. Tada roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji okružiše Markelina i Marka, i sa velikim plačem ih moljahu da se smiluju na sebe i na njih: da odustanu od svoje namere i postupe po volji careva. Otac, ukazujući na svoje sede vlasi i prestarelost i telesnu bolesnost, moljaše ih da se oni do smrti njegove drže praotačke vere i da ga po običaju sahrane: jer se već nadaše skoroj smrti, i ne mogaše hoditi sam nego ga drugi pridržavahu ili prenošahu. A majka, pokazujući grudi svoje kojima ih je odojila, zahtevaše od njih dužno poštovanje i sinovsku poslušnost, i moljaše ih da radi nje poštede život svoj i ne predaju sebe na dobrovoljnu smrt. Malena pak dečica pružahu ruke k njima, i noge im grljahu, i plakahu, moleći ih da ih ne ostavljaju sirote. A odojčad, koja još behu u pelenama i ne umejahu govoriti, samim izgledom svojim podsećahu na sirotanstvo i pobuđivahu u roditeljima žalost. Žene govorahu o svom udovištvu, i lijući tople suze moljahu ih da sa sobom ne pogubljuju i njih, izabravši sebi smrt, a njih strovaljujući u nevolje udovištva. Srodnici pak sa suzama ih savetovahu da ne nanose takvu sramotu kući svojoj i svoj rodbini svojoj, i ruganje od strane suseda, predajući sebe sramnoj smrti. I svi mnogo plakahu i silno kukahu.
I šta su imala da rade nepobediva srca ova dva brata? Njih ni jedno mučenje ne mogaše pokolebati tako kao ovo iskušenje: jer savlađivani prirodnom ljubavlju prema prestarelim roditeljima i ženama i deci i srodnicima, i lomljeni sažaljenjem, oni se počeše sumnjati i kolebati kao trska od vetra, i srca im se topiti kao vosak od ognja. Oni i sami plakahu zajedno sa srodnicima, i već behu skoro gotovi da popuste na njihove molbe i da se odreknu svete vere.
Tada Sevastijan, koji se u to vreme desio tamo, videći da su oni skoro gotovi odreći se vere i duše svoje pogubiti, sažali se na njih, a i osetivši da je nastalo vreme da i on ispovedi svoju veru, te da tako i drugima pomogne i sam izađe na podvig stradanja, ustade usred prisutnih, dade znak svima da ućute, pa stade govoriti Markelinu i Marku ovako:
„O, sjajni vojnici Hristovi! O, prekaljeni ratnici Božije vojske! Svojom velikom hrabrošću vi se junački već približiste k slavlju, a sada hoćete da zbog bednih žalopojki vaših bližnjih odbacite venac večni. Ne činite to! nego podvigom svojim naučite sada Hristove vojnike junaštvu; naučite ih da se naoružavaju više verom nego železom; ne, bacajte zastave vaših pobeda radi ženskih suza, i ne dajte daha vražjoj glavi što je pod vašim nogama, da ne bi vrag, dobivši silu, opet poveo borbu protivu vas. Jer kada prvi ustanak njegov na vas beše opak, to ponovo razdražen on će vas još besnije napasti. Stoga, slavnu zastavu podviga vašeg podignite iznad svih zemaljskih ljubavi i ne ostavljajte nju zbog nekorisnih dečjih suza.
Ovi, koje vi vidite gde plaču, radovali bi se sada kada bi znali ono što vi znate, jer oni smatraju da život postoji samo na zemlji, i kada se on završi i telo umre, neće ostati ni jednog delića duše žive. No kada bi oni znali da postoji drugi život, besmrtan i bezbolan, u kome caruje neprekidna radost, oni bi nesumnjivo poželeli da uđu u njega, s vama, i prezrevši vremeni život postarali bi se dobiti večni. Jer sadašnji život prolazi brzo, i toliko je nepostojan i neveran, da čak ljudi, ljubavlju privezani za njega, gube veru u njega. Od samoga početka sveta on je pogubljivao one koji su se uzdali u njega, obmanjivao one koji su ga želeli, narugao se onima koji su se gordili njime, slagao je sve, posramio svačiju nadu i pouzdanje, i pokazao se veoma lažljiv. O, kada bi ta laž bila samo u mašti, a ne uvodila u gorke zablude!…“[1]
KOMENTARI