Još uvek se među verujućim ljudima može čuti stav da hrišćaninu psihoterapeut nije potreban – tu je molitva, Jevanđelje, dela svetih otaca, ispovest, razgovor sa sveštenikom. Ako čovek ozbiljno živi crkvenim životom, čemu mu onda još i psihoterapeut koji će ga pitati o detinjstvu, roditeljima, osećanjima, nekakvim unutrašnjim obrascima? Zar sve odgovore već nemamo u Crkvi?
Na teorijskom nivou ovaj stav deluje sasvim logično. Jevanđelje zaista otkriva istinu o čoveku, molitva nas povezuje sa Bogom, a iskustvo svetih Otaca sadrži duboko poznavanje duše. Problem je u tome što između istine koja je pred nama i naše sposobnosti da je razumemo stoji čitav život koji smo do tada proživeli. Jevanđelje ne čitamo kao da smo prazan list papira. Molitvi ne pristupamo bez prethodnog iskustva. Ni reči svetih Otaca u nas ne ulaze kao u neki čist, neutralan prostor.
Hajde da zamislimo čoveka koji je odrastao uz roditelje – stroge, hladne, stalno nezadovoljne. Šta god da uradi, moglo je bolje; kad pogreši, sledi kazna, a kad uradi nešto dobro, to se podrazumeva. Takav čovek vremenom nauči da ljubav nije nešto što se prima, nego nagrada koju mora da zasluži. Kad kasnije dođe u Crkvu i čuje da je Bog Otac, razumom prihvata tu rečenicu, a u dubini i dalje očekuje isto što je očekivao od roditelja – strogost, nezadovoljstvo, pažnju usmerenu pre svega na greške. Koliko god se molio, postio, trudio, u sebi će čuti poznati glas da nije dovoljno dobar i da će na kraju biti odbačen. Moliće se ne zato što želi zajednicu sa Bogom, nego zato što se plaši posledica ako preskoči molitvu; čak će i pokajanje lako postati nastavak starog samokažnjavanja.
Znamo svi, nadam se, da hrišćanstvo, ne počinje od ideje da čovek najpre mora da se popravi kako bi ga Bog prihvatio. Bog čoveka prima ovakvog kakav jeste, a zatim ga poziva i pomaže mu da se menja. Tu razgovor sa dobrim psihoterapeutom može biti važan, jer pomaže čoveku da razdvoji lik Boga od slike koju je poneo iz odnosa sa roditeljima. Psihoterapeut mu ne dokazuje da Bog postoji niti ga uči da veruje, ali mu može pomoći da shvati zašto u Bogu neprestano vidi strogog roditelja, zašto očekuje kaznu, zašto mu je teško da poveruje da može biti voljen i onda kad nije savršen. To je, kaže iguman Nektarije u jednom razgovoru o veri i psihoterapiji, razlika koju psihoterapija ponekad otkriva bolje nego dug niz pobožnih utešnih reči: psihoterapija ne otkriva Boga, ali pomaže da vidimo šta nas sprečava da Ga doživimo na zdrav način.
Mi smo navikli da svako snažno osećanje krivice tumačimo kao znak žive savesti, međutim, krivica i pokajanje nisu isto. Pokajanje podrazumeva da čovek vidi šta je pogrešno uradio, preuzme odgovornost, zatraži oproštaj i pokuša da promeni način života. U njemu može biti bola i stida, ali postoji i kretanje napred – hrišćansko pokajanje nikad ne odvaja istinu o grehu od istine o Božjoj milosti. Nezdravo osećanje krivice funkcioniše drugačije: čovek se neprestano vraća onome što je pogrešio, ne da bi nešto naučio, nego zato što ne ume da prestane da kažnjava sebe. Takva molitva može biti duga, emotivna, puna reči o nedostojnosti, a da čoveka uopšte ne približi Bogu — on ne stoji pred Bogom kao neko ko traži oproštaj, nego kruži oko sebe i sopstvenog osećanja da je nepopravljivo loš.
Čitavo hrišćanstvo, međutim, govori suprotno: sve može da se promeni ako čovek želi da se vrati Bogu. Gospod ne odbacuje onoga ko Mu dolazi, niti ga zauvek zarobljava u najgori postupak koji je učinio — upravo kao otac koji, dok je sin još daleko, trči sinu u susret (Lk. 15:20). Ako nas molitva stalno vraća samo u krivicu i strah, vredi da se zapitamo da li pred Bogom zaista stojimo sa pokajanjem, ili u molitvi samo nastavljamo stari obrazac samokažnjavanja.
Ni svete Oce ne čitamo sami po sebi — čitamo ih onim iskustvom, strahovima i ranama koje već nosimo. Dubok i duhovno zdrav tekst može biti pogrešno shvaćen ako mu pristupimo tražeći potvrdu da smo bezvredni. „Lestvica“ svetog Jovana Lestvičnika, knjiga nastala u monaškom okruženju, opisuje ozbiljan put duhovne borbe; čovek ispunjen strahom iz nje lako izdvoji samo najstrože delove, uporedi sebe sa monasima koji su živeli u sasvim drugim uslovima i zaključi da za njega nema nade. Ono što je napisano da ga pokrene na smirenje upravo postaje razlog da upadne u očajanje. Problem nije u „Lestvici“, kao što nije ni u Jevanđelju, molitvi ili postu – nego u načinu na koji to primamo.
Ovo ne znači da bez psihoterapije više ne možemo biti hrišćani – ima ljudi dovoljno psihološki zrelih da svoje probleme rešavaju kroz molitvu, razgovor i sopstveni rad. Ali ako godinama ponavljamo isti obrazac, ako nas strah, krivica ili porodična rana ozbiljno narušavaju u odnosima i u molitvi, nema mnogo smisla da dokazujemo svoju veru odbijanjem pomoći koja nam je dostupna.
Drevni učitelji Crkve nisu postali hrišćani zahvaljujući Platonu ili Aristotelu, ali im je poznavanje antičke misli pomoglo da jasnije formulišu bogoslovske istine. Nešto slično važi i za psihoterapiju: ona nam ne otkriva Boga, ali nam daje jezik kojim prepoznajemo potiskivanje, prenošenje iskustva s roditelja na Boga, nezdravu krivicu, strah od bliskosti. Treba, naravno, da budemo obazrivi — internet je pun kurseva i „paketa“ koji obećavaju da će nam za nekoliko koraka promeniti život i koji nas, umesto da nas oslobode, samo učine zavisnim od sledećeg programa. Dobar psihoterapeut radi suprotno: pomaže čoveku da postane sposobniji da samostalno živi. Sa psihoterapeut provodimo ograničeno vreme – sa sobom ostajemo čitavog života.
Iz istog razloga sveštenik i psihoterapeut ne mogu jednostavno da zamene jedan drugog. Sveštenik služi Liturgiju, ispoveda, propoveda Jevanđelje i pomaže čoveku u odnosu sa Bogom; psihoterapeut sa nama na načinu na koji doživljavamo sebe, druge i svet. Te oblasti mogu da sarađuju, ali ih ne treba mešati – psihoterapeut ne treba da se predstavlja kao duhovnik, niti je svaki sveštenik osposobljen da leči traume ili složene porodične odnose. Mudrost nije u tome da jedna strana dokaže da druga nije potrebna, nego da svako zna granice svog znanja.
Postoji i suprotan strah: šta ako se verujući čovek toliko oduševi psihoterapijom da postepeno izgubi interesovanje za veru i Crkvu? Takvi slučajevi zaista postoje, ali u većini njih psihoterapija nije zamenila živ odnos sa Hristom, nego ulogu koju je religija do tada imala u čovekovom životu. Neko dolazi u Crkvu zato što želi da reši porodični problem, nađe posao, ozdravi. Bog i svetitelji neprimetno postaju stručnjaci za naše svakodnevne potrebe, pa se molitva pretvara u način da dobijemo ono što nam je potrebno. Dok pomoć stiže, čovek ostaje u Crkvi; kad pronađe drugi metod koji mu deluje brže, samo menja sredstvo. I odnos prema svetiteljima ponekad svodimo na to za koju je oblast ko „zadužen“ — jednom se molimo za posao, drugom za zdravlje, što samo po sebi nije pogrešno, jer je prirodno da tražimo pomoć i u svakodnevnim potrebama. Problem počinje onda kada ličnost svetitelja i njegov odnos sa Hristom potpuno nestanu iz našeg vidokruga i ostane nam samo očekivanje da što pre reši naš problem.
Još je ozbiljnije kada na isti način doživljavamo Boga. Ako je vera za nas samo koristan sistem za postizanje psihološke stabilnosti ili porodične sreće, lako će je zameniti neki drugi sistem čim ponudi ubedljiviji rezultat. Ali ako je u središtu našeg života Hristos i lični odnos s Njim, psihologija tu nema šta da zameni – ona nam ne može ponuditi Hrista, večnost, niti smisao koji iz tog odnosa dolazi.
Može da nam pomogne da budemo stabilniji, da bolje razumemo sebe, da prevaziđemo strahove i gradimo zdravije odnose. Sve je to važno, ali nije isto što i spasenje.
Pravo pitanje, dakle, nije da li verniku „treba“ ili „ne treba“ psihoterapeut, kao da postoji jedan odgovor za sve ljude. Bolje je da se zapitamo da li u našem životu postoji problem koji godinama ponavljamo, koji narušava naše odnose, molitvu i sliku Boga, a koji do sada nismo uspeli da razrešimo.
Ako postoji, odlazak psihoterapeutu nije priznanje da su vera i Crkva nedovoljne, nego prihvatanje da čovek nije samo duhovno biće i da ponekad mora da potraži pomoć upravo na onom nivou na kome je povređen. Dobra psihoterapija čoveku ne oduzima Boga, slobodu i odgovornost – pomaže mu da jasnije vidi sebe. A kad čovek prestane da Boga posmatra kroz strahove, krivicu i stare porodične obrasce, lakše mu postaje da Ga prepozna onakvog kakvim nam se otkriva u Hristu.
Stanoje Stanković
Foto: Snoop_Inc / Pixabay
