Међу верујућим људима постоји готово опште уверење: свака ружна, наметљива помисао – а поготово помисао да човек прекине сопствени живот – мора да долази од демона. Логика изгледа једноставно: ја то никада не бих сам пожелео, дакле неко ми то „шапуће” споља. Проблем је у томе што ова логика, ма колико деловала утешно, није баш тачна. И оно што је још важније – она уме да буде опасна, јер онога ко се са овим бори често одводи мимо праве помоћи која му стоји на располагању.
Свети Јован Златоуст је још у четвртом веку писао о томе са запањујућом прецизношћу, у писму свом пријатељу Стагирију. Стагирије је био млад, богат човек који је оставио све и отишао у монаштво, а затим упао у стање толико тешко, да га је описивао као „опседнутост демоном” – демонска нашаптавања помисли, очај, тешке душевне кризе. Усред свега тога јавиле су се и помисли да оконча живот, да се баци у море или у провалију. Управо њему Златоуст пише следеће:
„Пошто, по твојим речима, много тугујеш и због нечег другог – зато што ти демон често уноси помисао да упропастиш себе у мору или у провалији, или да на неки други начин прекинеш садашњи живот – желим мало да говорим и о тим помислима. Такав подстицај не долази само од њега, него и од твог унинија, чак више од унинија него од демона, а можда – и само од унинија. То се види по томе што многи и међу онима који уопште нису обузети демоном смишљају исто то, само због туге. Одбаци је, дакле, и истерај из душе, и тада демон неће имати снаге не само да те наведе на такво дело, него ни да ти уопште приступи с том помишљу. […] Како ћеш се, кажеш, ослободити те туге, а да се претходно не ослободиш демона који је изазива? – Није демон тај који рађа униније, него униније чини демона снажним и уноси у нас зле помисли. Ово нам сведочи и блажени Павле – ни он се није плашио неког демона, него претеране жалости, кад је писао Коринћанима да коначно опросте грешнику његов грех: „како тај не би био савладан од превелике жалости” (2. Кор. 2, 7). Али претпоставимо, ако кажеш, да те демон и нападне, а да је униније истерано из твоје душе – каква ће од тога бити штета? Какво зло, велико или мало, нам може демон сам по себи учинити? Униније и без демона може учинити много зла: већина оних који су на себе ставили омчу, или се мачем проболи, или се у реци удавили, или на неки други начин уништили, били су на такву насилну смрт навучени управо унинијем. Ако се међу тим људима нађе и неко ко је уз то био обузет и демоном, ни његову пропаст не треба приписивати демону, него утицају и снази унинија.”
Пре него што наставимо, треба да разграничимо о чему говоримо, јер се овде лако прави забуна. Постоје, наиме, два сасвим различита стања која на српски преводимо истом речју. Униније о којем говори Златоуст (грч. ἀθυμία) јесте нагли пад духа, очај, потиштеност, унутрашња тескоба – стање сасвим различито од оног унинија (грч. ἀκηδία, духовна лењост, немар) које спада у осам главних страсти.
Златоуст изричито каже да је ово прво стање уграђено у човека од самог Бога, са одређеном сврхом. Како, како? Униније нам је дао Сам Бог? Ево како Златоуст пише: „Бог је уградио униније у нашу природу не зато да бисмо му се предавали неразумно, ненавремено и у сваком случају, и не зато да бисмо тиме себе упропастили, него да бисмо од њега имали највећу корист. Како, дакле, можемо имати корист од њега? Ако му се будемо предавали у право време; а право време за униније није оно кад ми трпимо зло, него кад ми чинимо зло. Ми смо, међутим, изопачили тај ред и помешали времена: чинећи много зла, не тугујемо ни накратко, а ако од некога претрпимо и мало зло, падамо духом, лудујемо, журимо да се одрекнемо и ослободимо живота. Зато нам се то стање унинија и чини неподношљивим и тешким, исто као и гнев и похота, на које су се такође жалили они који су се њима служили лоше и на непримерен начин.“ Дакле, није реч о греху нити о слабости вере, него о сасвим природној душевној способности са којом је потребно да знамо да радимо – некад молитвом, а некад и уз помоћ стручне психолошке, некада и психијатријске помоћи.
Оно што је Златоуст описао пре шеснаест векова, савремена психологија описује преко рада нервног система. Постоји стање у које тело улази када процени да је претња толико велика да борба или бекство немају више никаквог смисла – тело се тада, једноставно, гаси. Човек постаје обамро, тежак, испражњен, осећа да му се живот повлачи негде у страну, да више не припада себи. Управо то стање, а не недостатак воље или вере, толики број људи описује када кажу да су „потонули у униније”. Депресија у великом броју случајева и јесте продужени боравак у том угашеном, обамрлом стању нервног система. Ово нам говори нешто важно: када човек каже да га „нешто” вуче ка тами, ка помисли да више не жели да живи, није увек реч о „слабом карактеру“. Често је реч о нервном систему који, са свом преосталом снагом покушава да се заштити, тако што ће се угасити – на најгори могући начин.
Постоји податак који вреди да остане у сећању сваком ко ово чита: истраживања показују да чак четвртина људи који су покушали самоубиство о томе размишљала мање од пет минута пре самог чина, а чак седамдесет одсто – мање од сат времена. Свега тринаест одсто носило је ту помисао дуже од осам сати. Другим речима, тај талас унинија, та навала очаја, углавном пролази. Ако човек преживи тих неколико минута или сати, велика је вероватноћа да ће, кад бура прође, бити захвалан што је остао жив. Управо то нам је Златоуст говорио шеснаест векова раније, само другим речником: „одбаци униније, истерај га из душе” – значи, издржи тај талас, не дозволи му да те однесе, јер ако прође униније, пролази и опасност, чак и када би демон заиста био умешан. Зато није свеједно да ли ће се неко у том тренутку јавити пријатељу, свештенику, лекару – или ће остати сам са својом помишљу. Пет минута, један телефонски позив, једно „не могу више” изговорено наглас – то уме да буде разлика између живота и смрти. Зато је толико важно да знамо некога ко може да нам пробуди наду. Ево како Златоуст пише: „Као што лопови, кад падне ноћ, лакше могу и покрасти имање и убити власника пошто угасе светло, тако и демон, уместо ноћи и таме наводећи униније, настоји да украде све заштитне помисли, да би, нападнувши душу лишену њих и беспомоћну, нанео јој безбројне ране. А кад неко, разагнавши ту таму надом у Бога и окренувши се ка Сунцу правде, пожури да прими Његове зраке у своју душу, тада се смутња тих помисли пребацује на самог разбојника; јер и ти злочинци, кад их неко ухвати и унесе светло, дрхте, устукну, забуне се.”
У црквеној средини и даље постоји отпор према психотерапији, као да је реч о нечему туђем, чак и супротном вери у умовима неких хришћана. Замислите ситуацију – а она се стварно дешава – да неко у толикој тескоби да размишља о самоубиству то повери духовнику или блиском верујућем пријатељу и добије одговор: „То је демонско искушење, само се моли и одупри се.” Тачно, можда јесте и демонско искушење. Али ако се ту заврши разговор, ако изостане питање како се та особа стварно осећа, шта јој се догодило, да ли јој треба и стручна помоћ – онда смо управо ту особу оставили саму, тачно онде где Златоуст каже да лежи права опасност: у унинију, а не у демону.
Психологија се не бави животом духа, то заиста није њен посао. Али бави се животом душе, психичким животом – а то заиста јесте њена област, и не треба да је потцењујемо. Она помаже човеку да разуме себе, своје емоције, своје покретаче, оно што га покреће и оно што га стално и упорно спутава да живи хришћански.
Постоји још нешто важно у Златоустовом писму Стагирију – он се не задржава само на дијагнози, него нуди и излаз: помера поглед са тренутне буре ка ономе што је шире и трајније, ка Промислу, ка правди која долази, ка смислу целог живота, а не само тог једног страшног тренутка. У томе се он не разликује много од психолога Виктора Франкла, који је волео да говори: ко има ЗАШТО да живи, издржаће свако КАКО. Смисао је оно што нам даје снагу да поднесемо и оно што у датом тренутку изгледа неподношљиво.
Кад човек изгуби из вида то своје „зашто”, довољан је и најмањи талас да га однесе. Зато духовни живот не сме да се сведе и не представља само „ћути, трпи и пати”, него треба да укључи и искрен разговор о болу, о трауми, о ономе што нас је оптеретило још из детињства, и, кад затреба, стручну помоћ уз молитву, а не уместо ње.
Златоуст завршава своје писмо Стагирију с оптимизмом – не зато што умањује оно кроз шта овај пролази, него зато што му показује да оно што сада осећа као бескрајну ноћ, ипак има свој крај.
Униније није демон, није ни неизлечива болест душе, него стање кроз које се пролази – и из којег се, уз праву помоћ и уз Бога, стварно излази.
*
За оне које занима ова тема, волео бих да вас позовем на беседе о страстима. Тамо страсти не посматрамо само кроз светоотачку мудрост, него и кроз оно што нам психологија данас може рећи о њима, јер сам дубоко уверен да једно друго не искључује, него допуњује. Циљ није да их само именујемо и осудимо, него да заједно разумемо одакле долазе и како се са њима, по Богу и по себи, поштено носимо. Све детаље, комплетно упутство, бесплатну беседу, можете наћи на страници „ШКОЛА ВРЛИНЕ„. Добродошли!
Станоје Станковић
Извор на руском: святитель Иоанн Златоуст – К Стагирию подвижнику
Фото: Bessi / Pixabay
