Постоји уверење које се међу верујућим људима стално понавља, готово као аксиом: да је љубав према себи грех, или бар нешто сумњиво, нешто што аутоматски потпада под категорију „самољубље, егоизам, себичност“. Међутим, ако мало дубље погледамо, откривамо нешто необично – немогуће је да волимо ближњег, а да мрзимо себе. То нису два одвојена света који некако постоје један поред другог, случајно блиска. У питању је исти извор, иста способност, усмерена час на другог, час на нас саме.
Психотерапеут и верујућа хришћанка, Марина Филоник је на једном предавању намењеном управо верујућим људима, изнела мисао коју сам запамтио јер ми је чини ми се, тачна и важна: начин на који се односимо према себи директно одређује и то како ступамо у однос с другим људима, и то како градимо однос с Богом. Ја, други (ближњи), Бог – ово троје није међусобно раздвојено. То је, у неком дубљем смислу, једна те иста ствар посматрана из три угла.
У основи готово свих проблема о којима ћемо говорити стоји једна иста унутрашња конструкција: постоји нешто у нама што процењује, а постоји нешто у нама што бива процењивано. Ово важи за самокритику – постоји „ја“ који ме осуђује и „ја“ који сам осуђен. Исто важи и за осуђивање других – постоји онај ко осуђује и онај ко је, у мојим очима, крив. Односи се чак и на неуротску кривицу – постоји онај ко ме оптужује изнутра и онај ко се, беспомоћно, брани.
Ради се о томе да три различита феномена – самокритика, осуђивање ближњег, неуротска кривица – извиру из истог корена. То нису три одвојена проблема, већ исти унутрашњи механизам који се испољава на три различита начина, према томе на кога тренутно усмеримо тог унутрашњег судију. Чињеница је да се дечија психа развија искључиво у односу – пре свега кроз емоционалну реакцију мајке или оног ко га одгаја. Мало дете нема другог начина да сазна ко је, да ли је оно што осећа и ради добро или лоше, осим кроз ту реакцију: да ли је то осмех, задовољство, брига – или, с друге стране, љутња, равнодушност, хладноћа. За малено дете, реакција мајке јесте реакција читавог света.
Отуда потиче нешто фундаментално, нешто без чега, чини се, тешко да може да расте здрава душа: осећање да сам вредан и важан једноставно зато што постојим, независно од онога што чиним. Не зато што сам паметан, послушан, успешан – него зато што сам, једноставно, њихово дете.
Ово је безусловно прихватање и управо дефицит овог веома важног, а толико ретког, безусловног прихватања представља скривени корен готово свих проблема о којима овде говоримо: ниске самопроцене, невротичке кривице, осуђивања других, преосетљивости на критику.
Ово није позив да оптужимо своје родитеље – пошто готово свако од нас у некој мери носи тај дефицит, јер готово ниједан родитељ није у стању да пружи потпуно, увек, безусловно прихватање. Ово је пре позив, посебно родитељима, да упамте колико је важно да дете добије поруку: ти си вредан независно од онога што управо радиш. То не значи да поступак не треба да буде исправљен или подвргнут критици – значи само да поступак и особа нису исто. Исто важи, узгред, и у нашем односу с Богом: бесконачно смо вољени и драгоцени, али то не значи да не грешимо. То је, једноставно, друго питање.
Према Марини Филоник, ниска и висока самопроцена (мишљење о себи) не представљају супротстављене ствари. У питању су „две стране истог новчића“. Иза сваког ниског мишљења о себи: „ужасан сам, ништа ми не полази за руком“ – крије се, ако мало боље погледамо, скривен захтев за величином: „требало би да будем најбољи од свих, а пошто нисам, то значи да сам ужасан“. Иза перфекционизма, иза немогуће високих унутрашњих летвица, стоји истоветна логика: човек који себе доживљава као потпуно безвредног истовремено, негде дубоко, верује да заправо може, треба, мора да буде изузетан.
Мислим да је овде добро место да застанемо и упоредимо ово са оним што се у духовној литератури назива смирењем. Прави, зрели осећај сопствене немоћи значи да признајем своју меру, своју ограниченост, своју немоћ — и мирно прихватам ту чињеницу. Неуротично ниско мишљење о сопственој вредности, насупрот томе, увек има у себи очај: „како је ужасно што сам мали, недовољан, неспособан“. Ово осећање показује да се иза наводног смирења често налази прикривени захтев за величином. Отуда се јавља онај феномен који сви знамо, када се у црквеној средини утрнулост, беживотност, угашена воља назива „смирењем“ — а заправо је то само исцрпљеност, научена беспомоћност, обичан неуротични замор обучен у духовну терминологију.
Марина Филоник наводи добар пример који нам може приближити шта значи безусловно прихватање. Наиме, када мајка узме новорођено дете у породилишту, бабице у породилишту, у свом наручју га не процењује. Не гледају боју коже, облик главе, размишљају о томе шта ће једном то дете постати. Оно је бескрајно драгоцено самим тим што постоји, што дише, што је живо. Ту нема оцењивања. Ту је чиста радост.
А управо ту чисту радост, ту безусловну вредност коју је требало да носимо у себи од првог дана, најчешће врло рано изгубимо из вида. Та радост бива замењена непрестаним (само)мерењем: да ли сам довољно добар, довољно успешан, довољно у праву. Марина то раздваја терминолошки — самопроцена увек мери, увек упоређује; самовредност је безусловна, дата унапред, независна од постигнућа.
Други православни психолог, Олга Красњикова је има јако лепо и дубоко запажање „самовредност је безусловна вредност живе душе коју је створио Бог, нешто што не треба заслужити нити постићи — дато је изворно“.
Мени се чини да се управо у томе налази оно што треба да имамо на уму када говоримо о себи као о деци Божијој. Самим тим што постојимо значи да смо вредни у очима Божијим. Као што новорођенче и мало дете не морају да чине ништа да би били вољени – наравно говорим о психички здравим родитељима. Ако нам то буде покретач духовног живота, а не само непрестано ишчекивање „казне“ која ће стићи јер смо се још једном оклизнули и учинили грех – мислим да ће нам то донети много више радости и лакоће у животу.
За ово је потребан духовни труд и напор, али је итекако вредно тога. Потребно је да уложимо напор и да чујемо глас истинске, тихе љубави, глас који нас не осуђује, него подиже — много је тиши, лакше га пропустимо, лакше нам умакне. А нисмо ни навикли да га чујемо, поред све оне гласне, некада и заглушујуће самокритичне буке. Како доћи до тога да чујемо тај глас? Митрополит Антоније Сурошки, причајући о једној старици која се жалила да не уме да се моли, дао јој је наизглед необичан савет: седи, плети и само буди тамо, у тишини, пред Богом — можда ће Он проговорити први. Понекад је управо то, тишина у Његовом присуству, најискренија молитва коју умемо да принесемо.
Како направити реални корак ка овом стању?
Постоји нешто што је веома важно да схватимо – док заиста, целим својим бићем не схватимо да смо немоћни да нешто изменимо сами, права промена не може да се догоди. Ово, да тако кажем, „признање“ своје немоћи и јесте дефиниција смирења. Свети Николај Охридски је писао у „Рајској пирамиди“: „Нишчета људска није неки дар, који се добија споља већ стварно стање, које треба само сазнати… Ко је увидео, да у своме ништавилу не може ништа без Божије помоћи, тај добро зида први спрат рајске пирамиде. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Бог“[1].
Исто ово можемо да применимо и на нашу духовну „борбу“ са осуђивањем, самокритиком, неуротичном кривицом: двадесет година покушавамо да их искоренимо сопственом снагом и не успевамо, јер снага коју улажемо долази управо из истог оног искривљеног места из кога проблем и извире.
Права молитва овде можда и не почиње речима „помози ми да будем бољи“, него нечим много искренијим: „Господе, ево ти мог унутрашњег судије, ево ти мог страха, ево ти моје празнине која не уме да се испуни — узми на себе оно што ја сам, годинама, узалуд покушавао да поправим сâм.“
Управо ту лежи почетак онога што светитељ Николај зове смирењем – не у самопонижавању, него у искреном признању, дубоком освешћивању сопствене немоћи пред Оним Који нас воли и поред тога што смо толико немоћни.
И шта онда значи „волети себе“? Волети себе нема никакве везе с гордошћу, нити са уверењем да смо бољи од других. Има везе с нечим много скромнијим: да пробамо, да покушамо да себе макар мало погледамо оним истим погледом којим нас, верујем, гледа и Бог — погледом који не мери, не пореди, не осуђује, него једноставно види живу душу, Њему вредну и драгоцену. И да иако можда у овом тренутку тако не доживљавамо себе, да нам буде важно то како нас доживљава Онај Који се нас ради разапео и пострадао.
Особа која тако научи да гледа на себе, лакше ће научити и да тако гледа на друге. А ко тако гледа на друге, ближи је Богу него што и сам можда мисли.
Станоје Станковић
[1] https://svetosavlje.org/rajska-piramida/
Фото: PublicDomainPictures / Pixabay
