На наш однос према Богу утиче много ствари. Али тешко да се нешто може мерити са тим какав је био наш однос са родитељима. Њихов утицај је, у овом погледу, несумњиво најснажнији.
Понекад је тај утицај директан, и ми подсвесно чекамо од Бога ону „реакцију“ на коју смо навикли у детињству од својих отаца или мајки. Надамо се Њему, верујемо Му, волимо Га исто онако како смо се надали, веровали, волели кад смо били деца – или, напротив, не надамо се, не верујемо, не волимо, ако нас томе нису научили, или су нас научили нечему потпуно другачијем. Чекамо казну, увлачећи главу међу рамена, или се, шта год да смо згрешили, уздамо у милостиво опроштење. Уверени смо да се никада нећемо разумети, или, напротив, знамо да ћемо разумевање увек наћи. Бојимо се сусрета с Њим или Му с радошћу идемо у сусрет. Покушавамо да се сакријемо, а ако не успемо, онда да се оправдамо; или, пак, ни не помишљамо да се кријемо, и спремно откривамо све што нам је на срцу.
Понекад се дешава и обрнуто, (мада не толико често) – човек иде путем супротним искуству: верује да ако у детињству није био вољен, разумљен, опрошћен, ако му није посвећивана пажња, Господ тога неће бити лишен. Зато што је Он – Господ. И зато што је код људи љубави увек понекад недостајало, а Он Сам јесте љубав.
Aко се загледамо у себе, обавезно ћемо уочити ту везу, обавезно ћемо распознати тај утицај – утицај једних односа на друге. Можемо да схватимо какве је природе тај утицај. Наравно, уз свесност и рад на томе ћемо бити у стању да схватимо како да наш однос према Богу учинимо слободним, тако да на њега не утиче ништа са стране, да тај однос буде какав заиста треба да буде. Суштински квалитет нашег односа према Богу је одговор на Његову љубав и жеља да у тој љубави живимо.
Психологија нам, с друге стране, даје прецизан научни оквир за исти феномен који се зове стил привржености (attachment style). Показало се да је, још од колевке, дечији мозак обликован односом са особама који су о њему бринули. У односу на природу тог односа и његов квалитет, (то јест, како смо се као дете осећали у односу са особама које су нам представљале цео свет и од којих смо зависили) градили смо у себи, корак по корак, кроз хиљаде и хиљаде интеракција, одговор на питање да ли je свет сигуран, да ли су људи поуздани, да ли су исходи предвидиви. Деца без сигурне привржености, баш као и одрасли, тешко регулишу сопствена осећања, тешко се осећају сигурним у односима и то преносе даље – укључујући, нимало случајно, на свој однос са Богом, Кога многи несвесно доживљавају онако како су доживљавали особе који су их подизали. Добра вест је да, баш као што се овакав „темељ поверења“ формирао у детињству, кроз искуство, тако се и касније, кроз ново искуство, може изграђивати другачије.
Нов, здрав однос – са другим људима, или са Богом – не долази преко ноћи, него кроз понављано, стрпљиво искуство сигурности, у коме се, корак по корак, учимо да наше поверење према другоме неће бити изиграно.
Хајде да будемо искрени према себи и да ради нас самих пре свега, препознамо: колико наш однос с родитељима и даље, невидљиво, одређује наш однос с Богом. И да схватимо да нам ту везу не треба заувек да трпимо као неку судбину. Можемо да је прекинемо, можемо поново из почетка да научимо и осетимо Бог није налик на оне који нас нису умели волети онако како смо то заслуживали.
Он је Отац који нас чека раширених руку и једино је важно да, кад то схватимо, стварно уђемо у однос с Њим.
Станоје Станковић
Фото: Michael Knoll from Pixabay
