Predlažem odličan intervju sa geštalt i psihodrama terapeutom iz Rusijom, Irinom Kalenovom koja je pravoslavna hrišćanka i živi svojom verom. Mislim da je dodatknuto mnogo zanimljivih i korisnih tema.
*
U čemu se vidi pravilna ljubav prema sebi i po čemu se ona razlikuje od egoizma? Da li hrišćanin može da veruje sopstvenim osećanjima? Kakvo mišljenje o sebi je pravilno i da li je moguće praštati sebi samom? Na ove teme je redakcija sajta „Pravmir“ razgovarala sa Irinom Kalenovom, psihologom pri hramu svetih Kozme i Damjana, jednim od organizatora hrišćanskog psihološkog kluba, geštalt-terapeutom, psihodrama-terapeutom.
*
– Problem odsustva ljubavi prema sebi je veoma aktuelna za mnoge pravoslavne hrišćane. Često verujući ljudi počinju da se bave samobičevanjem i to uzdižu na nivo vrline, eto, oni su u pokajanju. I još mnogi imaju strah da zaista zavole sebe, jer eto, upašćeš u gordost.
– U Rusiji generalno ne znaju da prihvate nečiju zahvalnost i kompliment, takva kultura ne postoji. Najjednostavniji primer, kada pohvališ čoveka za promenu izgleda, a on odmahuje rukom: „Ma, dobro, nema veze“, kao da se ne radi o njemu. Ili je čovek nešto dobro uradio, a na kompliment počinje da se pravda: „Ma to je slučajno, pomogli su mi“. Isto to važi i za zahvalnost. Jednom sam zamolila jednog mladića da promenimo termin razgovora za vreme koje mi je više odgovaralo i zahvalila mu za to što je pokazao brigu, što je reorganizovao svoje obaveze. A on mi odgovara: „Ma nije bilo teško, to sam ja lako…“ i dalje smislio neku besmislicu kao odgovor na moju zahvalnost.
– Da, zaista, nekada se susretneš sa time da čoveku želiš da kažeš nešto prijatno, da ukažeš na njegove dobre strane, a on počinje da odriče to. Mislim da to nije zdrava pojava. Međutim, postoji i druga krajnost: čovek sve što radi, radi da pohvali sebe. Gde je ovde mera? Kako pravoslavna osoba da primeti u sebi dobre osobine i da se pritom ne pogordi?
– Ova granica je jako tanana. Potrebno je biti dovoljno psihološki zdrava ličnost da se ova granica ne pređe. Ja sam protiv bilo kakvih kategorija ocenjivanja. Svako treba da razume šta ume dobro da radi, a šta ne. Međutim, to nas ne čini boljim ili gorim od drugih. Jednostavno, jednima je dato da odlično peku hleb, drugima da komponuju muziku, trećima da spašavaju ljude u nevolji. I ako se neko divi onome što čovek dobro radi, onda čovek treba da nauči da pravilno prima komplimente. Ne govorim da je čovek dobar ili loš, govorim o lošim ili dobrim postupcima. Ako je čovek prosto svestan svojih dobrih osobina i ne poredi sebe sa drugima, onda je to sve normalno; a kada čovek misli da je bolji od drugih, onda je tu već prisutna gordost. Tu negde se nalazi ta granica. Ali, naravno, sve to je jako tanano i individualno.
– Kakva ocena o sebi je zdrava?
– Ne volim baš reč „ocena o sebi“, jer je u reči „ocena“ prisutno i poređenje.
– Možda, samo-osećanje?
– I to nije skroz pravilno. Ja obično koristim izraz „osećanje sopstvene vrednosti“. Ako čovek oseća da je dostojan ljubavi i da ima pravo na zadovoljenje svojih potreba, onda on voli sebe. Ako čovek smatra da su i drugi ljudi dostojni ljubavi i imaju pravo na zadovoljenje svojih potreba, on onda voli druge i kod njega je sve u redu što se tiče toga što nazivaju „mišljenje o sebi“. Obično se izraz „nisko mišljenje o sebi“ upotrebljava kada se podrazumeva da neko ne ceni sebe samog. I to se najčešće pokazuje u odnosima: čovek dozvoljava da ga unižavaju. Ako čovek sebe ne uvažava, ni drugi ga neće uvažavati. To se uvek lako vidi.
Pokazala bih to na primeru. Nedavno mi je na savetovanje dolazila mlada devojka, ćerka alkoholičara i žalila mi se da je muškarci sa kojima se viđala nisu uvažavali. Ja sam je pitala, zašto ona ne zaštiti sebe? Kao odgovor sam slušala o žaljenju. Ispostavlja se da čoveku sebe nije žao, dok mu je drugih žao. Počeli smo da analiziramo. Ispostavilo se da joj je lakše da prizna da je njoj žao tih muškaraca, nego da bude svesna da je njoj strašno u takvom odnosu. Devojka se bojala da ako sebe bude štitila i branila svoja prava, onda će je napustiti i neće je voleti. Onda sam pitala devojku: ‘ako budeš sebe ponižavala, ako im budeš povlađivala, oni te neće napustiti?’ Ipak, oni su svejedno odlazili od nje.
– Znam za slučaj kada je mlađa sestra kontrolisala stariju, kada starija sestra nije bila u stanju da odbije bilo šta. Pritom, mlađa sestra nije cenila pomoć, bila je u stanju da grubo razgovara sa starijom, da je primora da nešto uradi za nju, itd.
– Da, to je druga varijanta niskog mišljenja o sebi. U tom slučaju potrebno je razjasniti na koji način su roditelji formirali njihov odnos, tako da je mlađoj dozvoljeno sve, a starijoj ništa. Čega se boji starija sestra? Najverovatnije je da je ona sedela sa mlađom, da su roditelji vikali na nju, zahtevali da ne dira mlađu sestru i da joj popušta u svemu. I devojčice su prihvatile ove uloge. Starija sestra treba da shvati zašto se boji da odgovori mlađoj. Sigurno je da se boji da će je roditelji osuditi i da je neće voleti. Starija ima snažnu poruku od roditelja: ‘Mlađa sestra se ne sme uvrediti, ko tako čini, njega ne vole’. Ona treba da shvati da je ovo laž. Mlađima ne treba da bude sve dozvoljeno.
– Dakle, šta je to onda ljubav prema sebi i po čemu se ona razlikuje od egoizma?
– Egoizam se javlja onda kada čovek postavlja sebe iznad drugih i kada je mu je njegov sopstveni značaj iznad značaja drugih ljudi. Postoji i zdravi egoizam i on je neophodan. Kada čovek voli sebe, on ne smatra sebe boljim od drugih, on prosto smatra da ima pravo na to da ga vole Bog i ljudi. Pri čemu je u pitanju bezuslovna ljubav; čovek koji voli sebe ne ceni sebe zbog toga što je dobar i bezgrešan, već prosto zato što on postoji. Takav čovek ima unutrašnju vrednost, svestan je sebe kao vrednosti i shvata da predstavlja jedinstveno stvorenje Božije. „A onima koji Ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime Njegovo“ (Jn. 1:12).
– U čemu se ogleda normalni, razumni egoizam?
– Kada čovek seda u avion, on uvek vidi natpis: u slučaju ekstremne situacije, masku sa kiseonikom je neophodno prvo staviti sebe, a zatim već svom detetu. I to je razumljivo: ako se mama „isključi“, masku detetu već niko neće moći da stavi. I šta će se dogoditi sa detetom, čak ako mu drugi stave masku, a mama više ne diše? Tako je uopšte i sa razumnim egoizmom: na početku je potrebno pobrinuti se za sebe, a onda će postojati mogućnost da se pobrineš o bližnjem. Nikome nije potrebno nerazumno samopožrtvovanje.
– To jest, ispostavlja se da ako čovek nema snage i resurse da pomogne drugima, ne treba da prevazilazi sebe, da prinosi ljudima neke žrtve? Ili postoje slučajevi kada je tako nešto neophodno?
– Ako čovek nema resurse i što je važno, ako nema neophodne navike, onda nije ni u stanju da pomogne; samo će se uzalud brinuti, a može čak i da nanese štetu. U takvom slučaju prevazilaziti sebe je besmisleno, žrtve će biti neopravdane, a možda čak i štetne. Dešavaju se čak i izuzetne situacije, koje zahtevaju samopožrtvovanje, kada se govori o životu ili smrti ili bolesti i ozdravljenju. Međutim, i u ovim slučajevima je potrebna razumnost. Potrebno je jasno shvatiti, šta i kako treba da se radi. Kada postoje znanja i mogućnosti, neophodno je stegnuti svoju volju i dejstvovati, čak ako treba žrtvovati nešto radi života i zdravlja drugog čoveka, a pritom ne smetati profesionalcima – lekarima, spasilačkim ekipama, itd. Žrtvovati sobom, na primer, da bi drugi mogao dobro da popije ili da prosto ne radi ništa je glupo, nema smisla u tome.
– Odmah pada na um Sonja Marmeladova iz romana Dostojevskog, koja je žrtvovala sebe da bi njen otac mogao da pije. Stvara se utisak da je pisac to smatrao za pozitivno.
– Tako je, međutim, ipak svi cene Sonju Marmeladovu ne zbog toga, već zato što je pošla sa Raskoljnikovim do kraja i praktično ga spasila. Što se oca tiče, smatram da u toj situaciji nije bila u pravu. Iako za njenog oca, možda, drugog izlaza nije bilo.
– Ali zbog takvog Sonjinog ponašanja, kod oca se budila savest. On je priznao Raskoljnikovu da je ležao pijan i da se divio kako ima predivnu ćerku.
– Svako sazavisno ponašanje se upravo tako i pokazuje. U toj situaciji je ona sebe pokazala prosto kao sazavisna ćerka alkoholičara. A kada je delila svoj put sa Raskoljnikovim – u pitanju je već sasvim drugačije samopožrtvovanje ili čak iznad samopožrtvovanja: traganje za putem kako da se spasu zajedno. Ne treba zaboraviti da je njen život pre susreta sa Raskoljnikovim bio tragičan i nepravedan, ona je radila kao prostitutka. Neophodno je rasuđivanje. Treba razumeti kome je zaista neophodna pomoć, a ko putem manipulisanja pokušava da te iskoristi umesto da sam nekako rešava svoje probleme. Moguće je svu snagu i vreme trošiti na pomoć drugim, a zatim kada se naše rezerve iscrpe, desiće se ono što se naziva „izgaranje“ (burnout), a zajedno sa njim će doći razočaranost i depresija. A opet, može se redovno pomagati stotinama ljudi i pritom se brinuti o sebi, obnavljati svoja snaga, dobro se hraniti, odmarati, radovati životu, itd. Čovek koji je neprestano zauzet spasavanjem drugih umesto da rešava svoje probleme, obično ne voli ni sebe, ni druge, već jednostavno želi da dobije odobravanja za sebe ili prosto ne ume da kaže „ne“ zbog straha da ga neće voleti i da će se okrenuti od njega.
– Susrela sam takvu tačku gledišta da hrišćanin uopšte ne treba da misli o sebi. Pritom često citiraju i Jevanđelje: odrekni se sebe. Po mom mišljenju, ovde se govori o tome da se treba odreći od lošijeg dela sebe, jer je onda to protivrečnost sa činjenicom da nas Bog voli i uvažava vrednost svake ličnosti.
– U Jevanđelju postoji priziv da se odrekneš sebe radi Boga. Odreći se sebe – znači osloniti se na volju Božiju, na to prednaznačenje koje je ti je On dao. Ako se odrekneš sebe u potpunosti, onda se postavlja pitanje – sa kime će onda razgovarati Bog? Nije skroz jasno na šta se misli kada govore da je potrebno odreći se lošijeg dela sebe. Nije moguće odreći se od dela sebe, čak i ako se pokuša sa tim, neće poći za rukom. Sa svojim delovima je moguće jedino dogovoriti se. Potrebno je odreći se greha, tačnije, grehovnih misli i postupaka ili od – strasti. Delovi sebe ne mogu da budu dobri ili loši. Na primer, čoveku je agresija potrebna kao energija da bi nešto učinio. Agresija je energija delovanja. Bez nje čovek ne bi mogao ništa da uradi ni za sebe, ni za Crkvu, niti za Boga. Potisnuta energija počinje da razdire čoveka iznutra. Krajnji stepen depresije je kada čovek ne može da podigne ni kašiku, jer da bi nešto pojeo, takođe je potrebna agresija: ti uništavaš ono što se nalazi na tanjiru. To je zdrava agresija. Drugo je pitanje, ako je agresija usmerena na zlo.
Dolazila mi je mlada devojka koja ne može da kaže „ne“. Kada dobije platu, ona joj traje dva-tri dana (i ovo nije preuveličavanje!) jer ona nije u stanju da odbije drugog. Neko od onih koji je mole za novac joj ga i vrati, neko opet ne vrati… Ona svima daje ne samo svoj novac, već i snagu, vreme, ispunjavajući čak i molbe koje je prevazilaze. I u ljudskim očima to izgleda vrlo hrišćanski – ona se odrekla sebe. Međutim, pritom ona često gladuje, duguje stanarinu i ozlojeđena je na mnoge od onih koji je mole za novac: ‘Kako ne shvataju? Ja ne mogu više ovako!’ A oni zaista i ne shvataju, njima je potrebno da se objasni.
– Zašto čovek počinje tako da se ponaša?
– Različiti su uzroci u različitim situacijama. Obično se dešava, recimo, ako su roditelji gušili dete i nisu trpeli odbijanje. Ili nije obavezno da su gušili. Dešava se kada je detetu potrebno da, na primer, „spašava“ nezrelu mamu: ona počinje da histeriše ili da upada u stanje bespomoćnosti. Ponekada sve to dolazi do apsurda. Mama odrasle ćerke koja već ima svoju porodicu, zahteva da ona provodi sa njom sve svoje slobodno vreme. Ćerka je u prolazu pomenula: ‘hajde da se viđamo porodično’ i oni su sada prinuđeni da šetaju, idu u bioskop ili na kafu u četvoro: mama, tada, ćerka i njen muž. Ako ćerka pokuša da odbije mamu, tada ona upada u histeriju, govori da je ćerka ne voli. I ćerka se boji da je odbije.
– Nekada se pravoslavni bave sopstvenim izjedanjem: ja sam loš, ja sam grešnik. Kao da su identični svom grehu. Zar ne treba razlikovati greh i grešnika u sebi?
– Naravno, postoji čovek i postoje njegovi postupci. To se tiče i greha i dobrih dela. Ne treba zaboravljati da je čovek – stvorenje Božije i da ga Gospod voli. Na primer, ako želimo da pomognemo zatvoreniku, mi donosimo pakete u zatvor, ophodimo se prema njemu kao prema čoveku, kao prema ličnosti. Za svoj zločin on trpi kaznu i sam odgovara pred Bogom i ljudima. Imala sam na terapiji muškarca od četrdeset godina kod koga je sve bilo dobro u životu, ali je u nekom trenutku neočekivano upao u depresiju, nije bio u stanju da radi i obratio mi se za pomoć. Kada smo počeli da analiziramo njegovo stanje, u jednom trenutku se među njegovim rečima pojavila reč „dužan“: ‘dužan sam da budem u skladu, dužan sam da dokažem’. Tada smo počeli da razjašnjavamo kome je on to i šta dokazivao? I muškarac se setio da kada je bio u osnovnoj školi, četvorka je jako uznemiravala njegovu mamu. A on je bio živ karakter, nije ga držalo mesto kako se kaže, učitelji su se često žalili na njegovo ponašanje. Mama je podržavala učitelje, stidela se sina, optuživala ga, govorila mu da nije ni za šta. Dečak je iz sve snage želeo svima da dokaže da to nije tačno. I zaista je postigao velike rezultate, postao je prilično poznat u svom okruženju, odlično je zarađivao. Jako se trudio, ali u jednom trenutku više nije izdržao i nastupila je depresija. Na terapiji se, postavši svestan svega toga, jako iznenadio: zašto dokazivati bilo šta bilo kome, ako je moguće jednostavno mirno raditi? I ovo saznanje mu je pomoglo da prevaziđe depresiju. Odvojio je sebe od roditeljske poslanice, (? – ovde misli na ono što si mi opisivala kao introjekt) i obaveze da dokazuje nešto. To nije bilo samo bolno i to prilično bolno, već ga je i koštalo. On je savladao depresiju, ali se nije vratio starom poslu. Odlučio je da promeni mnogo toga u životu.
– Da li pravoslavna osoba može da veruje sebi? I čemu da veruje više, razumu ili osećanjima? Ja sam se više puta susretala sa tačkom gledišta da pravoslavni čovek ni u kom slučaju ne treba da veruje sebi, ni razumu, niti emocijama. Svetovna psihologija ima drugačije mišljenje: neophodno je verovati osećanjima, jer inače nećeš ćuti svoj istinski glas. Da li je u ovoj temi moguća neka zlatna sredina?
– Oslanjati se na razum i oslanjati se na svoja osećanja su potpuno različite stvari. Mi psiholozi govorimo da ne lažu samo osećanja. Razum može da obmane, slaže, ne govori se uzalud da je razum lukav. Čovek sebe može da obmane bolje nego deset prevaranata. Naš razum je prilično zaprljan tuđim mislima, našim željama da izgledamo bolje u očima drugih ili u sopstvenim očima, zatim poslanicama koje nam poseju roditelji, škola, televizija. Ako čovek ne voli sebe, ako se neprestano bavi samounižavanjem i smatra da ima samo grehe, onda je najverovatnije da mu u detinjstvu nisu govorili ništa lepo, nisu ga prihvatali onakvim kakvim on jeste, nisu pružali bezuslovnu ljubav. Zato nisu ni naučili da prihvata sebe. U njemu živi introjekt od mame, tate ili onoga ko ga je mnogo grdio. Sva deca veruju roditeljima, oni zaista primaju misao da im ništa dobro neće poći za rukom. Zatim čovek dolazi u Crkvu sa takvim verovanjem i svuda vidi potvrdu toga: jer on ima toliko grehova! Mama je govorila da sam takav i takav, da sam loš; izgleda da je tako, ja i po navici primećujem samo loše. Misli se kreću u zacrtanom krugu i daju jedan i isti program. Dobro se ne primećuje, ne ceni, tako je oduvek, od detinjstva se nije primećivalo i nije cenilo. Vidite na primer, kako razum obmanjuje? Pri čemu je na početku, mama „obmanula“; i podrazumeva se da je to radila iz dobrih namera. Mame iz dobre namere ponekada svašta govore! Za mene je neosporna istina samo Jevanđelje. A sve ostalo: to što je mama rekla, što ljudi govore, što je rekla baka u hramu u delu gde se pale sveće, nije obavezno istina ili nije uvek potpuna istina, zato pre nego što se rukovodimo njihovim poukama, obavezno treba proveravati da li su one u skladu sa realnošću ili ne.
– Za razum je jasno. Zanimljivo, a kako verovati osećanjima, ako se ona menjaju: dune vetar – osećamo jedno, sunce se pokaže – već sasvim drugo?
– Od vremena zavisi raspoloženje, a osećanja su nešto drugo. Njima se može verovati. Sećate se reči iz poslanice apostola Pavla: „čula [treba da budu] navikom izvežbana za razlikovanje i dobra i zla“ (Jevr. 5:14). Postoji pet osnovnih osećanja: radost, tuga, gnev, strah, gađenje. Oni su predivno pokazani u crtanom filmu „U mojoj glavi“ (Inside out). Postoje i druga, složena i socijalno ukrašena osećanja, na primer, krivica, uvređenost, iznenađenost i dr. Potiskivati osećanja je štetno za zdravlje, upravo ona definišu ono što je čoveku neophodno za život. Važno je slušati sebe i svoja osećanja. Recimo, dogodila se nesreća, to jest, ako postoji potreba da se tuguje zbog gubitka, a čovek iz nekih ubeđenja ili uverenja ne dozvoljava sebi tako nešto. On se pravi da se ništa nije dogodilo i pokušava da se raduje, a njemu je sve teže. Trauma nije preživljena, posledice su žalosne, ali ovo je već druga tema.
– Koliko je to poznato! Čoveku se dogodila nesreća, a njemu govore: raduj se!
– Naravno, tako nešto je štetno. Pogubno je radovati se kada si doživeo nesreću. Kada čovek prihvata i proživljava neku žalost, kod njega sve dolazi na svoje. Upravo o tome i govori crtani film „U mojoj glavi“. Odličan crtani! U svom „čistom“ obliku osećanja neće obmanuti i sugerisaće šta treba raditi. Ali čim se i misli umešaju, sve se menja. Na primer, u svakoj zasebnoj situaciji treba razumeti da li su tvoj strah ili tvoja krivica – realni ili su izmišljeni.
– Recimo, čovek se boji da ide na gastroskopiju. To je realan ili umišljen strah?
– To je prirodno: u tebe ubacuju strano telo, ovaj strah se može razumeti. Izmišljen strah je kada se čovek boji mraka ili svetskog potopa koji će nastupiti već sutra ili se boji da ga neće voleti ako bude rekao „ne“. To su iracionalni strahovi. Kada na savetovanju čovek govori da se boji nečega, mi uvek razjasnimo da li je taj strah racionalan ili ne.
– A strah od dolaska na novo radno mesto prvi dan?
– Brinuti se je prirodno, u pitanju je stres. Druga je stvar ako čovek počne da fantazira: strašni šef, svi će te gledati, neće te prihvatiti u kolektivu, grdiće te zbog greški. Nesigurna osoba će uvek naći čime da zaplaši sebe. Sa druge strane, ako čovek ima normalno mišljenje o sebi, on zna da je dobar stručnjak, da može normalno da radi sa ljudima. On shvata gde su njegove granice, ne uzima na sebe previše posla, ali pritom ne beži od posla koji mora da uradi. Čega da se boji onda? Životu i zdravlju ne preti ništa, svoje dostojanstvo će umeti da odbrani i veruje da su ljudi u većini dobri.
– Kakav je pravilan odnos prema sebi: biti strog ili milostiv? Da li se može preterati i sa jednim i sa drugim. Kako naći meru između neprestanog snishodljivog opraštanja sebi svih grešaka i perfekcionizma?
– Perfekcionizam je „oboljenje“. On se najčešće vaspitava od strane roditelja. To se obično dešava sa ljudima koje nisu hvalili u detinjstvu, kojima su govorili: „Da, naravno, nije loše, ali može i bolje“. Dete je, na primer, odlično napisalo sastav, ali nije stavilo zapetu i roditelji će obavezno na to obratiti pažnju. Loše je u takvom pristupu što će oni obavezno nešto naći, jer idealno uraditi nešto praktično je nemoguće, tim pre za dete. Bolje je da se uradi dovoljno dobro, nego da se ne uradi uopšte. Ljudi koji „boluju“ od perfekcionizma se boje da se uhvate nekog posla, ništa ne rade i sebe grde zbog toga. A ako se čak i prihvate, onda kod njih počinju strahovi: kako će se ljudi odnositi prema rezultatu njihovog rada, oni broje sve greške gubeći na to mnogo snage i energije; i opet nikome ne pokazuju rezultate svog truda. Ako i treba nekome da pokažu, perfekcionisti se boje da će ih grditi zbog greški. Na kraju krajeva, naravno da će se uvek naći neka greška. Svejedno će se naći ljudi kojima se to neće dopasti i čovek će dospeti u užas: „Kakav košmar, nije uspelo“. Obično oni imaju snažno uverenje da ih sada niko neće voleti i prihvatati, jer mama je tako uvek radila. Mi psiholozi tu uvek govorimo: svako ima pravo na grešku. Ljudi nisu kompjuteri, čak i kompjuteri greše. Zašto stvari koje su ručno napravljene znaju da izgledaju lepše od onih koje izlaze iz fabrike? Zato što u njima postoji „duša“ kako kažu, upravo zato što u njima nije sve idealno, ali se zato vidi ruka autora.
Na razgovor mi dolazi jedna devojka – perfekcionistkinja: zlatna medalja, jaka diploma, odličan posao… Došla je sa problemom nesigurnosti u sebe. U nekom trenutku joj se smučilo i htela je da napusti sve, da postane umetnik jer u detinjstvu joj je to recimo išlo od ruke, ali se pojavio strah da ona nije u stanju idealno da crta. ‘Potrebno je savladati to’ (savršeno, razume se). Opet, nije čak ni shvatala zašto i zbog čega ona treba da crta. Ova devojka se trudila da sve uradi „idealno“, da bi svi (mama posebno) bili zadovoljni sa njom. Ona na kraju i nije uspela da mi objasni šta je to što ona sama želi, ona nije slušala svoje želje. Najvažnije za nju je bilo da sve radi idealno, a šta konkretno – to nije znala.
– Dakle, treba biti snishodljiv prema svojim greškama? Postoji strah: jer ne može se uvek i sve sebi praštati.
– Ko je rekao da ne možeš sebi sve da oprostiš? Isus je čak razbojniku oprostio kada se ovaj pokajao, a ovde se radi o grešci? I kakav je to strah? Da li je realan ili ne?
– Umišljen. A kako sa gresima – mi sebi ne možemo da ih opraštamo, njih oprašta Gospod? Čovek može sebe da ukopa sa neprestanim osećanjem krivice, podsećajući sebe na greške, sopstveno nesavršenstvo. Opet, svetovna psihologija jasno govori: oprosti sebi.
– Greške i gresi su dve različite stvari. Greh je manje ili više svestan postupak. Greška, propust nije greh – u pitanju je greška. Ja volim da navodim primer sa javnim prevozom. Ako si slučajno stao čoveku na nogu, da li je to greh ili greška?
– Greška.
– Greška. Dakle, mi govorimo: „izvinite“. Kao odgovor, istina, čujemo različite stvari, možda, oštre i neprijatne. Međutim, ako odgovorimo na njih – to je već greh.
– Sećate se priče Antona Čehova „Činovnikova smrt“. Čovek se izvinjavao sve dok ga to nije oteralo u smrt.
– Da, da. I sa grehom je zapravo to isto: došao si u hram, ispovedio se, „skinuo sa sebe“ da tako kažem i zaboravio. „Idi i više ne greši“, rekao je Isus ženi koja je uhvaćena u preljubi. Kada čovek neprestano drži u svom umu grehe i greške, rizikuje da upadne u uninije.
– Šta biste mogli da posavetujete ljudima kojima je zbog svog komplikovanog vaspitanja (domaćeg, a nekada i crkvenog!) jako teško da dožive Boga kao Oca Koji voli, a ne kao tiranina koji kažnjava za grehe?
– Ja nemam prava ništa da savetujem ovde. Odnosi čoveka sa Bogom su lična stvar čoveka i Boga. Naravno, psihološka komponenta u tome postoji, ali ako je čoveku sve u redu, onda je u pitanju njegov izbor. Niko nema prava da se meša i uči kako da izgradi svoje odnose sa Bogom. Ako neko i može da posavetuje u vezi sa tim, to je onda duhovni otac. Međutim, odnosi sa Bogom su uvek jako lična stvar.
Intervju vodila
Evgenija Novoseljcova
Psiholog: lюbitь sebя – značit bыtь uverennыm v Boge, lюdяh i sebe
KOMENTARI