Da li ste nekada čuli za efekat Rozentala ili drugačije rečeno, „samoispunjavajuće proročanstvo“? I kakve to veze ima sa stihom iz Jevanđelja po Mateju, 8:13: „kako si verovao neka ti bude“?
1968. godine psiholozi Rozental i Džejkobson su sproveli jedan eksperiment. Učiteljima jedne škole su predstavili nasumično izabrane đake kao posebno nadarene, iako to nije bilo zasnovano na nekim istraživanjima niti ispitivanjima. Pritom treba reći da ni sami učenici nisu znali da „učestvuju“ u eksperimentu, to jest, na koji način su predstavljeni nastavnicima. Nakon nekoliko meseci, upravo ovi učenici su postigli izuzetne rezultate. Zašto? Zato što su nastavnici, verujući da su ti učenici izuzetni, nesvesno pružali više podrške, pažnje i pozitivnih signala, što je kod dece pojačalo samopouzdanje i motivaciju.
Kako deluje ovaj Rozental efekat? Učitelj misli da je neki učenik „posebno pametan“, samim tim ga podstiče, daje mu više pažnje i topline. Dete oseća poverenje, njegova povratna reakcija na ovo poverenje je pojačani trud i rad. Zbog toga dolazi do potvrde očekivanja učitelja, dete ima bolje rezultate, učitelj „dokazuje“ svoju pretpostavku. Ovaj proces se ubraja u ono što ste možda već čuli, samoispunjavajuće proročanstvo (self-fulfilling prophecy). Identični rezultati, samo suprotnog smera, postignuti su i kada su učenici predstavljeni kao nisko motivisani i neposlušni. Ispostavilo se da ponašanje nastavnika uopšte nije bilo usmereno na korist đaka, oni su bili manje motivisani jer „nema svrhe“, „sve je uzalud“, itd. Manje će hvaliti đake, manje ih podržavati, vrlo često nesvesno izolovati… Zato što su nesvesno uvereni da đaci „nemaju dovoljno kapaciteta“ ili „nisu dovoljno pametni“. Jasno vam je samima kako su sama deca reagovala na ovakav stav, da li su želela da se trude…
Zašto sam naveo ovaj eksperiment? Zato što odlično pokazuje kakva je naša, ljudska, priroda. Ako (čak i nesvesno) mislimo da je nešto vredno truda, onda ćemo uložiti nekada zaista ogroman napor, toliki da ćemo se sami začuditi da smo tako nešto u stanju da učinimo. Ali je ovo veoma važno, ovo je suština – da imamo uverenje da je nešto vredno i dostojno truda.
I tu dolazimo do onoga što često leži u korenu mnogih naših duhovnih i duševnih (psiholoških) problema. Mi smo (često nesvesno) akteri eksperimenta u kome smo istovremeno nastavnici i đaci. Sami sebe smatramo „lošim đacima“… I onda naravno, da „nema svrhe“ truditi se u radu na sebi, „ne vredi ništa ni pokušavati…“ da promenimo svoja uverenja, stavove, obrasce mišljenja i ponašanja. To jest, prisutno je vrlo snažno mišljenje, naša uverenost da mi sami nismo dostojni uvažavanja, vere, ljubavi i poverenja. Ni Božijeg, ni drugih ljudi, ali ni nas samih.
Šta mislite, da li je moguć drugačiji eksperiment? Zašto ne bismo probali da budemo kao nastavnici koji su imali „nadarene“ učenike? Da se prema sebi odnosimo sa poverenjem, sa uverenjem da možemo mnogo, da možemo da promenimo svoja uverenja, da prevaziđemo svoje duševne nemoći, svoje traume (rane) zato što je Bog sa nama, blizu nas, želi da bude deo naših života i da nam pomogne? Da čak i kada nam nešto ne pođe za rukom, da nastavimo da hrabrimo i podstičemo sebe? Baš zato što znamo da nosimo potencijal u sebi, da imamo darove Duha Svetoga (koje smo dobili u Tajni Miropomazanja, sećate se, „pečat dara Duha Svetoga“?), da imamo talente koje smo pozvani da razvijamo u sebi? Da znamo i da smo ubeđeni u istinu da se Bog tako odnosi prema nama? Da nas vidi kao nekoga ko ima ogroman potencijal, samo ako počne da veruje u sebe makar delić vere koliko Bog veruje u nas.
Ovo ne znači da mi treba da idealizujemo sebe. Ne. Ali, ako makar pokušamo da pogledamo na sebe onako kako nas Gospod gleda, bićemo u stanju da iskreno i smireno uvidimo svoje nedostatke, svoje nemoći i da nastavimo da volimo i negujemo sebe, baš zato što naš Nastavnik (Mt. 23:10) u nama vidi đake sa velikim potencijalom, sa velikim talentima. I podstiče nas i veruje u nas. I želi da i naša vera bude takva. Kao što je u Jevanđelju govorio svim onim ljudima i ženama koji su od Njega tražili isceljenje.
„Vera tvoja spasla te je…“;
„Po veri vašoj neka vam bude“,
„Ne boj se, samo veruj“…
Mislite da je ovo samo „psihološka“ priča?
Šta nam govori Crkva, Sveti Oci?
Hajde da čujemo šta nam na temu vere u sebe, smirenja i samouvažavanja govori učenje Crkve:
„Samouvažavanje je vrlina zahvaljujući kojoj verujući čovek priznaje i ceni dostojanstva koje mu je Bog darovao, više nego sva ostala stvorenja… Samouvažavanje predstavlja snažan štit od iskušenja greha, snažnu pobudu na trpljenje i usavršavanje u vrlini, bogati izvor ljubavi i zahvalnosti prema Bogu za dobijene darove, a takođe i ljubavi prema bližnjem koji je takođe sazdan po obrazu Božijem… Smirenje nije suprotstavljeno iskrenosti i ljubavi prema sebi. Naprotiv, što se više hrišćanin proniče visokim dostojanstvom svoje prirode i uzvišenosti svog prizvanja, to će više znati kako da ceni darove koje je Bog dao njemu i bližnje, priznajući pritom kako svoje nedostatke, tako i svoju zavisnost od Boga u svemu“. „Učenje pravoslavne hrišćanske vere – katihizis Rumunske Pravoslavne Crkve. (Învăţătură de credinţă creştină ortodoxă).
„Nije dovoljno samo verovati u Hrista, potrebno je verovati još i u sebe, rekla je jedna žena, Nemica, luteranka. Na početku su mi se ove reči učinile netačnim, međutim, kada sam razmislio, shvatio sam da imaju važan i duboki smisao i da su itekako tačne; veru u sebe je takođe neophodno imati. Upravo se ove reči opravdavaju na meni ili bolje reći, neispunjavanje ovih reči se loše odnosi na mene, upravo kada ja, stojeći u hramu pred mnoštvom naroda ili pred moćnicima ovog sveta, gubim veru u sebe, u svoje ljudsko dostojanstvo, svoj čin, svoje snage – nisam u stanju da govorim, od straha se uznemirujem i reč zamire na mojim usnama i u mom srcu. Ovde se i nevoljno slažeš da nije dovoljno samo verovati u Hrista, potrebno je još verovati u sebe; bez vere u sebe čovek je – ništa. Mnoštvo dobrih pomisli, poduhvata, zamisli zamire u njemu upravo iz nepoverenja u sebe, zbog svog pasivnog odnosa prema svima i prema svemu!“ Sveti Jovan Kronštatski
*
Ako želite da osvestite svoja pogrešna uverenja, svoje strahove, svoje misli koje vas „vuku nadole“, osećanja koja sebi ne dajete da ih osetite, šta vam može biti od pomoći kao što je to navika pisanja dnevnika. Želeo bih da vam poklonim besplatni kurs o pisanju dnevnika i svim koristima koje možete imati od njega.
Stanoje Stanković
KOMENTARI