Нека командант командује војском, нека земљорадник оре своју њиву, нека занатлија ради свој посао – и нека, усред свега тога, у себи носи дубоки, искрен живот са Богом. Не мора да оде у манастир, не мора да промени одело, не мора да наруши здравље неким прекомерним подвигом. Ово није моја мисао већ скоро дословно, мисао светог Николаја Кавасиле, изнета у делу „Седам слова о животу у Христу“, једном од највећих дела византијске духовне књижевности, писаног, што је веома занимљиво, не за монаха, већ обичног хришћанина који живи у свету са породицом.
Свети Кавасила на почетку ове беседе пише нешто скоро па шокантно за уши навикнуте на представу о духовном животу као низу одрицања: живот у Христу не тражи ни труд нити новчани издатак, неће донети ни стид ни срамоту. Напротив – човек може да се бави и занатом, ништа мање него пре. Довољно је да останемо код куће, не изгубимо ништа од своје имовине, а да се притом не раздвајамо од ових мисли.
Кад ово прочитам, помислим на слику монаха-подвижника коју сви имамо – подвижнике који су остављали градове и одлазили да живе строгим животом у пустињи. Суштина духовног живота, каже свети Кавасила, не лежи у спољашњем изразу, него у одређеном начину мишљења. Ову мисао он доследно понавља: „Јер, није неопходно да се човек докопа пустиње, или да се храни каквом неуобичајеном храном, или да промени одећу, нити, опет, да наруши своје здравље, или да се на било који други подвиг осмели – могуће је, дакако, и да човек, живећи у свом дому и не губећи ништа од онога што поседује, увек има на уму такве мисли„. Разлика је само у томе чиме се, усред свега тога, храни ум.
Овде вреди да се задржимо на једном детаљу који ми се чини кључним, а лако га прескочимо. Свети Никола Кавасила пише да нам Бог „не заповеда као слугама које су дужне да Му се покоравају, већ нас, као оне који су ради Њега много труда уложили и велику оданост и љубав показали, призива да Му од самог почетка приступимо и да заједничаримо у Његовим добрима“. И наставља: „тако закон Духа заправо постаје закон пријатељства, којим се човек вежба у благодарности“.
Разлика је суптилна, али мења све: када неком нешто дугујемо из страха, трудимо се да испунимо обавезу и предахнемо. Када некога волимо као пријатеља, не чекамо да дође моменат кад ћемо бити готови са обавезом према њему, већ нам је стало да будемо уз њега.
Управо то, како ми се чини, разликује здраву веру од оне из које толико често бежимо – вере која живи од списка обавеза и страха да нешто нисмо довољно добро урадили. Свети Никола нас враћа на много велику духовну истину: Бог нас не држи на одстојању као робове, него нас позива ка Себи као пријатеље.
Он пише даље: „пошто смо људи словесни и у стању да расуђујемо кад је то потребно… како онда не треба да промишљамо о ономе што је најузвишеније?“ Другим речима, оно о чему размишљамо није неутрално. То обликује ко смо. Ово звучи готово психолошки савремено, а заправо је древна хришћанска мисао: човека не одређују пре свега спољашње околности, него оно чиме храни свој ум.
А та мисао, каже свети Кавасила, не делује ако је повремена: „потребно је… да то бављење мислима о Христу буде непрекидно“. Користи поређење које ми је баш упечатљиво: „ни огањ не може деловати на оно што дотакне ако није у сталном додиру са њим“. Исто важи и за размишљање о Христу – то није нешто чему се враћамо само кад нам затреба утеха, већ треба да буде стално стање ума. Управо зато, пише даље, „словесном делу душе ништа није сродније од помисли на Њега“, јер ова мисао „доноси пред нас и сам живот коме тежимо, а нас чини блаженима“.
„Христос нам је сроднији не само од наших сродника по крви, и не само од наших телесних родитеља, већ и од нас самих“. Размишљање о Христу као Некоме Ко нам је најближи, ближи од нас самих, итекако може да подстакне или да оживи наш духовни живот ако смо тренутно клонули. Никакви спољашњи догађаји, очај, патње или страх не треба и не могу да буду препрека да будемо са Христом. Он је наше унутрашње благо које увек носимо са собом, независно од спољашњих околности.
Оно што ми се код светог Кавасиле највише допада јесте да размишљање о Христу, живот у Њему, не описује као дужност коју треба да испунимо стежући зубе (као када смо рецимо ишли у вртић или школу јер смо морали, а није нам се ишло или као што идемо можда на посао), већ као радост. Мисао о Богу, живот у Христу треба да буде радост, не терет. Мислим да ми управо ове „добре вести“ недостају у савременом православном животу, толико оптерећеном страхом и кривицом.
Како ово да радимо? Ево и практичног савета од стране светог Николе.
Прање и склапање веша, одлазак на пијацу или у радњу, прање судова, сређивање куће, гледање филма, читање књиге или писање текста – све то ради се исто, али може бити праћено свешћу да се ради за Христа. Управо ова свест, а не спољашња врста посла, постаје критеријум оног шта се сме радити ради Христа, разуме се, изузимајући очигледне случајеве када се иде насупрот Христовим заповестима. Ради се о томе да је свако од нас јединствен, јединствене су наше животне околности и обавезе, не може да постоји готов рецепт, приручник за наш живот и ситуације у којима се налазимо. Свако то мора сам себи да одреди, јер то споља нико други не може оценити. У томе је, чини ми се, највећа тежина овог учења, али и његова највећа вредност.
Духовни живот, како нам предивно говори свети Никола Кавасила, не преставља низ захтева који треба испунити да бисмо заслужили Божију пажњу, него непрекидан однос са Неким ко нас, усред свих наших свакодневних послова, већ носи и исцељује.
Мислим да је веома је важно да запамтимо мисао овог светитеља (који је живео у свету) која нам објашњава суштину духовног живота – довољно је да, усред свакодневице – за компјутером, у кући, на послу – научимо да мислимо о Христу и да Му се молимо са радошћу, а не са страхом; да свако обично дело свесно чинимо као да га чинимо за Њега; и да пазимо шта пуштамо у свој ум, знајући да управо то, а не спољашње околности, одређује какви ћемо постати.
Станоје Станковић
Извори
Свети Николај Кавасила, „Седам слова о животу у Христу“, цитати наведени према интернет издању на сајту Светосавље, шеста беседа: „О томе како да сачувамо живот у Христу стечен кроз тајне“ (https://svetosavlje.org/o-zivotu-u-hristu/7/)
