Čovek može savršeno svesno da izgovori rečenicu „Bog je ljubav“, a istovremeno da živi kao da stoji pred strogim kontrolorom koji beleži svaku grešku, uskraćuje pomoć kad nije zadovoljan i strpljivo čeka trenutak da kazni. U molitvi takve osobe će biti mnogo ispravnih reči, ali će u odnosu sa Bogom dominirati strah, napetost i stalna potreba da se opravda. Znanje i doživljaj nisu jedno i isto, a to ne primećujemo dok god nas neko na njega ne upozori.
*
Pitanje koje me odavno zanima jeste odakle nam zapravo dolazi slika Boga koju stvarno nosimo u sebi, ona koja deluje ispod svih ispravnih bogoslovskih stavova. Da li nastaje samo iz Jevanđelja i učenja Crkve ili na nju utiču i naši odnosi sa roditeljima, naše iskustvo prihvatanja i odbacivanja, ono što smo konstantno slušali, način na koji smo, mnogo pre nego što smo čuli za Boga, naučili da gledamo svet?
Dvoje ljudi mogu da se nađu u istoj situaciji, čuju iste reči, a da ih dožive potpuno različito. Recimo, zamislite dve žene koje su ušle u prodavnicu; prodavačica im odmah prilazi i nudi pomoć. Jedna u tome vidi ljubaznost, druga nasrtljivost i pokušaj da joj se nešto proda. Nijedna ne reaguje na ono što se objektivno dogodilo — obe tumače situaciju kroz prethodno iskustvo. Ona koja je odrastala uz osećanje da su ljudi uglavnom dobronamerni, lakše će prepoznati brigu. Ona koja je često bila povređivana ili izneverena, brže će pretpostaviti manipulaciju.
Ta unutrašnja slika sveta deluje na nas kao naočare koje nosimo toliko dugo da potpuno zaboravimo da su nam na licu. Mislimo da gledamo samo ono što je pred nama, a zapravo istovremeno gledamo i ono što nam se nekada dogodilo. U novoj osobi možemo da „osetimo“ starog kritičara, u običnoj primedbi „čuti“ odbacivanje, u nečijoj zauzetosti „prepoznati“ dokaz da nismo važni.
Što nam je odnos važniji, to se stari obrasci snažnije aktiviraju — čovek razumom zna da ga suprug voli, ali jedan neodgovoren poziv u njemu može da pokrene staro osećanje napuštenosti. Ako naše iskustvo tako utiče na doživljaj prodavca, bračnog druga ili prijatelja, neobično bi bilo očekivati da ne utiče i na odnos sa Bogom, Koji za verujućeg čoveka predstavlja najbližu i najvažniju Ličnost.
*
Psihologija koja govori o teoriji privrženosti polazi od jedne jednostavne činjenice: dete prva iskustva sigurnosti i poverenja stiče u odnosu sa ljudima koji o njemu brinu — ne mora to obavezno da bude biološki otac ili majka, već osoba koja mu predstavlja glavni oslonac u tim trenucima. Ako je ova osoba u većini vremena bila prisutna, zainteresovana i dovoljno stabilna, dete lakše može da razvije osnovno uverenje da su odnosi sigurni, da može biti voljeno i kad je uplašeno ili nezadovoljno. To ne znači da roditelj mora biti savršen, nego da u odnosu postoji dovoljno bliskosti i popravljanja grešaka koje su neminovne.
Ako je dete, međutim, nailazilo na hladnoću, nepredvidivost ili odbacivanje, lakše mu je zaključi da problem nije u odraslima od kojih zavisi, već u njemu samom, jer, malo dete ne može da napusti porodicu i pronađe bolje roditelje. Ako me ne prihvataju, onda mora da sa mnom nešto nije u redu; ako me kažnjavaju, sigurno sam to zaslužio.
Upravo ovaj zaključak mu pomaže da sačuva jedini odnos koji ima, ali kasnije baš to postaje osnova mnogih problema: odrastao čovek će možda nastaviti da traži ljubav od hladnih ljudi ili svaku kritiku doživljavati kao dokaz sopstvene bezvrednosti, ne zato što svesno bira patnju, nego zato što mu je takav odnos jedini poznat.
Kad takav čovek dođe u Crkvu, sasvim je moguće da će i Boga videti kroz iste naočare. Ako je roditeljsku ljubav morao da zasluži, pokušavaće da zasluži i Božju. Ako je odrastao uz nepredvidivu kaznu, neprestano će se pitati kojom će ga nesrećom Bog kazniti.
*
Na prvi pogled deluje nelogično da osoba koja je odrastala u atmosferi straha, surovosti kasnije upravo sama traži zajednicu u kojoj će ponovo biti zastrašivana i optuživana da je kriva skoro za sve. Zar ne bi trebalo da traži upravo suprotno? U praksi, međutim, često biramo ono što nam je poznato, čak i kad nam ne prija. Poznati odnos (koliko god bio bolan za nas) makar ima pravila koja razumemo, dok nam zdrav odnos može delovati sumnjivo upravo zato što ga nikad nismo iskusili. Sveštenik koji govori o Božjoj milosti može takvom čoveku delovati neozbiljno ili nedovoljno pravoslavno, dok će strogi propovednik odmah biti prepoznatljiv — u njegovim rečima čuće istu logiku uz koju je odrastao i iako će patiti, osetiće i neobičnu sigurnost, jer se vratio u svet koji dobro poznaje.
Ovo, naravno, ne oslobađa propovednika odgovornosti. Onaj ko govori u ime Crkve mora biti svestan da ga ne slušaju samo bogoslovski obrazovani i psihološki stabilni ljudi, nego i oni koji su čitav život proveli u strahu. Ako i kada takvoj osobi neprestano govorimo o kazni, a gotovo nikad o Božijoj blizini, ljubavi i strpljenju, možda ne budimo njegovu savest, nego samo jačamo ranu koju već nosi.
*
Ako većina sveštenika ipak ne propoveda osvetoljubivog Boga, zašto toliko ljudi i dalje živi s upravo takvom slikom? Odgovor nije u tvrdoglavosti — naš unutrašnji obrazac definiše ne samo kako ćemo nešto protumačiti, nego i šta ćemo uopšte primetiti. Čovek može da sat vremena sluša propoved o Bogu, Njegovoj ljubavi i da zapamti samo jednu rečenicu o sudu, jer ona odgovara slici koju već nosi u sebi. Može intelektualno da zna da Bog oprašta, a duboko u sebi da veruje da to važi za sve druge, samo ne za njega.
Početak crkvenog života ponekad donese veliko olakšanje: čovek oseti da je pronašao smisao i zajednicu. Ali kad prođe prvo oduševljenje, stari obrasci počinju da se vraćaju i oblikuju novo iskustvo — Bog tada postaje strog poput naših roditelja, a ispovest se zapravo pretvara u pokušaj da se izbegne kazna. Zato nekom čoveku posle nekoliko godina u Crkvi može biti psihološki teže nego na početku. Ne zato što ga je vera učinila bolesnijim, nego zato što su njegovi stari strahovi dobili novi, mnogo snažniji autoritet.
*
Ovde je potreban oprez, jer bi bilo podjednako pogrešno svesti Boga na projekciju roditelja i potpuno zanemariti uticaj porodičnog iskustva. Ako dvoje ljudi različito dožive istu prodavačicu, to ne znači da prodavačica ne postoji, nego da niko od njih situaciju ne posmatra potpuno neutralno. Tako naše predstave o Bogu mogu biti delimično iskrivljene, ali to ni na koji način ne znači da je realni Bog proizvod naše psihe.
Psiholog Jelizaveta Parhomenko, u jednom istraživanju povezanosti odnosa sa roditeljima i kasnije slike Boga, nalazi jasnu vezu između sigurnosti koju je čovek doživljavao uz važnu odraslu osobu i načina na koji je kasnije doživljavao Boga. Pritom, nije bilo presudno da li je ta osoba bila otac, majka ili neko treći, nego kakav je odnos sa tom osobom postojao. Ovo ne znači da treba da se banalizuje i da se sve svodi na jednostavnu formulu po kojoj tobož dobro detinjstvo neizbežno stvara veru, a teško detinjstvo sliku strogog Boga. Čovek nije proizvod jednog faktora; na njega istovremeno utiču porodica, temperament, kasniji odnosi, zajednica i lične odluke, a samo Bog zna gde se završava ono što smo primili bez svog izbora i gde počinje naša odgovornost.
Nijedan ljudski pojam ne može da Ga obuhvati u potpunosti, ali to ne znači da su sve slike podjednako tačne i da nemamo nikakav kriterijum. Hrišćanski odgovor na ovo veoma vaćno pitanje nije još jedna teorija o Bogu, nego upravo – Sam Hristos. Upravo je On za nas glavni odgovor na pitanje kakav je Bog.
Hristos apsolutno ne umanjuje ozbiljnost greha, ali grešniku pristupa tako da ga ne unižava i uništava. Kad je čoveku strašno, On ga ohrabruje; kad je odbačen, prilazi mu; kad je pao, ne ubeđuje ga da zauvek ostane na zemlji, nego ga poziva da ustane. U Njemu vidimo Boga Koji ne čeka da čovek prvo sredi svoj život kako bi Mu prišao, nego Sam prilazi tamo gde se osoba nalazi.
Naš odnos sa Bogom itekako može da nam učini život lepšim ili mučnijim. Setite se da sveti Isaak Sirin govori o raju i paklu kao različitom načinu na koji čovek doživljava Božju prisutnost: Bog ostaje ljubav, ali čovek zatvoren u neki greh, strah ili potrebu za kontrolom može tu istu svetlost da doživi kao nepodnošljivu. Božija ljubav se ne menja, ali čovek može da je odbija, pogrešno razume ili od nje beži. Gde se u ovom odbijanju nalazi svesna odluka, a gde rana koja mu je suzila slobodu, ne možemo do kraja da izmerimo, što je dovoljan razlog za oprez kad presuđujemo drugima.
Dodao bih da potreba za neumoljivim i kažnjavajućim Bogom ne dolazi samo iz detinjstva — pojačavaju je i društvene okolnosti. Kad ljudi dugo žive u nesigurnosti, okruženi krizama i osećanjem da više ništa ne kontrolišu, što je realno naš život na ovim prostorima već mnogo decenija, raste potreba za jednostavnim odgovorima i autoritetom koji će neprijatelje konačno dovesti u red. U tom stanju slika Boga Koji pobeđuje naše neprijatelje i potvrđuje da smo na ispravnoj strani deluje veoma privlačno — privremeno vraća osećaj reda, ali Boga pretvara u potvrdu naših strahova i potrebe da neko drugi bude kažnjen. Takva propoved možda govori mnogo o Božijoj sili, ali veoma malo o Hristu, o praštanju i o preispitivanju sopstvenog srca. Zato nije loše da zastanemo u trenutku kada nam neka predstava Boga potpuno odgovara baš kada smo jako napeti i kada nas strah obuzima.
*
Dobra vest u svemu ovome jeste da čovek nije zauvek osuđen na život u odnosu koji je naučio u detinjstvu. Prošlost snažno utiče na nas, ali nije poslednja reč o našem životu. Sigurnost koju nismo imali kao deca možemo postepeno da steknemo kroz prijateljstvo, brak, psihoterapiju, crkvenu zajednicu i susret sa ljudima koji nas ne kontrolišu i ne napuštaju čim pokažemo slabost. Mitropolit Antonije Suroški je govorio o tome da čovek Boga često prvi put prepoznaje kroz susret sa drugim čovekom — ne zato što je drugi čovek Bog, nego zato što kroz njegovu pažnju i prihvatanje, po prvi put stiče iskustvo odnosa koji nije zasnovan na strahu.
Koliko god izreka to tvrdila, vreme, samo po sebi, ne leči sve. Možemo dvadeset godina nositi isti strah ako se tokom tog perioda ništa u našem odnosu prema sebi i drugima nije promenilo. Ono što leči jesu nova iskustva: da kažemo šta osećamo i ne budemo odbačeni, da pogrešimo i ne izgubimo ljubav, da postavimo granicu i otkrijemo da se odnos zbog toga nije ugasio.
Tu i sveštenik može imati veliku ulogu — ne samo kao propovednik, nego kao čovek pored kojeg vernik postepeno stiče drugačije iskustvo autoriteta, ako je stabilan, ako ne manipuliše strahom i ne traži slepu zavisnost.
Suština je da čak i ako smo godinama živeli sa slikom Boga koja nas paralizuje, nema potrebe da zbog toga optužimo roditelje, Crkvu ili sebe i tako stvorimo novi krug krivice. Dovoljno je da ovu sliku počnemo pažljivije da gledamo, preispitujemo, da čitamo Jevanđelje s manje straha, razgovaramo sa sveštenikom koji ne koristi strah kao metodu duhovnog vaspitanja, ako je potrebno, potražimo i psihološku pomoć, kako bismo razumeli odakle dolazi naš doživljaj.
Cilj nije da Boga prilagodimo sebi, nego da postepeno razdvojimo stvarnog Boga od sopstvenih strahova, jer ni Bog koji jedva čeka da kazni ni Bog ravnodušan prema zlu ne liče na Hrista.
Boga nikad ne možemo da razumemo u potpunosti, ali imamo jedan nepogrešivi kriterijum: ako želimo da znamo kakav je Bog, treba da gledamo u Hrista. Ako se bog koga nosimo u sebi suštinski razlikuje od Njega, onda je moguće da se već dugo ne plašimo Boga, nego sopstvene prošlosti kojoj smo nadenuli Božije ime.
Stanoje Stanković
Foto: Una29 / Pixabay
