Човек може савршено свесно да изговори реченицу „Бог је љубав“, а истовремено да живи као да стоји пред строгим контролором који бележи сваку грешку, ускраћује помоћ кад није задовољан и стрпљиво чека тренутак да казни. У молитви такве особе ће бити много исправних речи, али ће у односу са Богом доминирати страх, напетост и стална потреба да се оправда. Знање и доживљај нису једно и исто, а то не примећујемо док год нас неко на њега не упозори.
*
Питање које ме одавно занима јесте одакле нам заправо долази слика Бога коју стварно носимо у себи, она која делује испод свих исправних богословских ставова. Да ли настаје само из Јеванђеља и учења Цркве или на њу утичу и наши односи са родитељима, наше искуство прихватања и одбацивања, оно што смо константно слушали, начин на који смо, много пре него што смо чули за Бога, научили да гледамо свет?
Двоје људи могу да се нађу у истој ситуацији, чују исте речи, а да их доживе потпуно различито. Рецимо, замислите две жене које су ушле у продавницу; продавачица им одмах прилази и нуди помоћ. Једна у томе види љубазност, друга насртљивост и покушај да јој се нешто прода. Ниједна не реагује на оно што се објективно догодило — обе тумаче ситуацију кроз претходно искуство. Она која је одрастала уз осећање да су људи углавном добронамерни, лакше ће препознати бригу. Она која је често била повређивана или изневерена, брже ће претпоставити манипулацију.
Та унутрашња слика света делује на нас као наочаре које носимо толико дуго да потпуно заборавимо да су нам на лицу. Мислимо да гледамо само оно што је пред нама, а заправо истовремено гледамо и оно што нам се некада догодило. У новој особи можемо да „осетимо“ старог критичара, у обичној примедби „чути“ одбацивање, у нечијој заузетости „препознати“ доказ да нисмо важни.
Што нам је однос важнији, то се стари обрасци снажније активирају — човек разумом зна да га супруг воли, али један неодговорен позив у њему може да покрене старо осећање напуштености. Ако наше искуство тако утиче на доживљај продавца, брачног друга или пријатеља, необично би било очекивати да не утиче и на однос са Богом, Који за верујућег човека представља најближу и најважнију Личност.
*
Психологија која говори о теорији привржености полази од једне једноставне чињенице: дете прва искуства сигурности и поверења стиче у односу са људима који о њему брину — не мора то обавезно да буде биолошки отац или мајка, већ особа која му представља главни ослонац у тим тренуцима. Ако је ова особа у већини времена била присутна, заинтересована и довољно стабилна, дете лакше може да развије основно уверење да су односи сигурни, да може бити вољено и кад је уплашено или незадовољно. То не значи да родитељ мора бити савршен, него да у односу постоји довољно блискости и поправљања грешака које су неминовне.
Ако је дете, међутим, наилазило на хладноћу, непредвидивост или одбацивање, лакше му је закључи да проблем није у одраслима од којих зависи, већ у њему самом, јер, мало дете не може да напусти породицу и пронађе боље родитеље. Ако ме не прихватају, онда мора да са мном нешто није у реду; ако ме кажњавају, сигурно сам то заслужио.
Управо овај закључак му помаже да сачува једини однос који има, али касније баш то постаје основа многих проблема: одрастао човек ће можда наставити да тражи љубав од хладних људи или сваку критику доживљавати као доказ сопствене безвредности, не зато што свесно бира патњу, него зато што му је такав однос једини познат.
Кад такав човек дође у Цркву, сасвим је могуће да ће и Бога видети кроз исте наочаре. Ако је родитељску љубав морао да заслужи, покушаваће да заслужи и Божју. Ако је одрастао уз непредвидиву казну, непрестано ће се питати којом ће га несрећом Бог казнити.
*
На први поглед делује нелогично да особа која је одрастала у атмосфери страха, суровости касније управо сама тражи заједницу у којој ће поново бити застрашивана и оптуживана да је крива скоро за све. Зар не би требало да тражи управо супротно? У пракси, међутим, често бирамо оно што нам је познато, чак и кад нам не прија. Познати однос (колико год био болан за нас) макар има правила која разумемо, док нам здрав однос може деловати сумњиво управо зато што га никад нисмо искусили. Свештеник који говори о Божјој милости може таквом човеку деловати неозбиљно или недовољно православно, док ће строги проповедник одмах бити препознатљив — у његовим речима чуће исту логику уз коју је одрастао и иако ће патити, осетиће и необичну сигурност, јер се вратио у свет који добро познаје.
Ово, наравно, не ослобађа проповедника одговорности. Онај ко говори у име Цркве мора бити свестан да га не слушају само богословски образовани и психолошки стабилни људи, него и они који су читав живот провели у страху. Ако и када таквој особи непрестано говоримо о казни, а готово никад о Божијој близини, љубави и стрпљењу, можда не будимо његову савест, него само јачамо рану коју већ носи.
*
Ако већина свештеника ипак не проповеда осветољубивог Бога, зашто толико људи и даље живи с управо таквом сликом? Одговор није у тврдоглавости — наш унутрашњи образац дефинише не само како ћемо нешто протумачити, него и шта ћемо уопште приметити. Човек може да сат времена слуша проповед о Богу, Његовој љубави и да запамти само једну реченицу о суду, јер она одговара слици коју већ носи у себи. Може интелектуално да зна да Бог опрашта, а дубоко у себи да верује да то важи за све друге, само не за њега.
Почетак црквеног живота понекад донесе велико олакшање: човек осети да је пронашао смисао и заједницу. Али кад прође прво одушевљење, стари обрасци почињу да се враћају и обликују ново искуство — Бог тада постаје строг попут наших родитеља, а исповест се заправо претвара у покушај да се избегне казна. Зато неком човеку после неколико година у Цркви може бити психолошки теже него на почетку. Не зато што га је вера учинила болеснијим, него зато што су његови стари страхови добили нови, много снажнији ауторитет.
*
Овде је потребан опрез, јер би било подједнако погрешно свести Бога на пројекцију родитеља и потпуно занемарити утицај породичног искуства. Ако двоје људи различито доживе исту продавачицу, то не значи да продавачица не постоји, него да нико од њих ситуацију не посматра потпуно неутрално. Тако наше представе о Богу могу бити делимично искривљене, али то ни на који начин не значи да је реални Бог производ наше психе.
Психолог Јелизавета Пархоменко, у једном истраживању повезаности односа са родитељима и касније слике Бога, налази јасну везу између сигурности коју је човек доживљавао уз важну одраслу особу и начина на који је касније доживљавао Бога. Притом, није било пресудно да ли је та особа била отац, мајка или неко трећи, него какав је однос са том особом постојао. Ово не значи да треба да се банализује и да се све своди на једноставну формулу по којој тобож добро детињство неизбежно ствара веру, а тешко детињство слику строгог Бога. Човек није производ једног фактора; на њега истовремено утичу породица, темперамент, каснији односи, заједница и личне одлуке, а само Бог зна где се завршава оно што смо примили без свог избора и где почиње наша одговорност.
Ниједан људски појам не може да Га обухвати у потпуности, али то не значи да су све слике подједнако тачне и да немамо никакав критеријум. Хришћански одговор на ово веома ваћно питање није још једна теорија о Богу, него управо – Сам Христос. Управо је Он за нас главни одговор на питање какав је Бог.
Христос апсолутно не умањује озбиљност греха, али грешнику приступа тако да га не унижава и уништава. Кад је човеку страшно, Он га охрабрује; кад је одбачен, прилази му; кад је пао, не убеђује га да заувек остане на земљи, него га позива да устане. У Њему видимо Бога Који не чека да човек прво среди свој живот како би Му пришао, него Сам прилази тамо где се особа налази.
Наш однос са Богом итекако може да нам учини живот лепшим или мучнијим. Сетите се да свети Исаак Сирин говори о рају и паклу као различитом начину на који човек доживљава Божју присутност: Бог остаје љубав, али човек затворен у неки грех, страх или потребу за контролом може ту исту светлост да доживи као неподношљиву. Божија љубав се не мења, али човек може да је одбија, погрешно разуме или од ње бежи. Где се у овом одбијању налази свесна одлука, а где рана која му је сузила слободу, не можемо до краја да измеримо, што је довољан разлог за опрез кад пресуђујемо другима.
Додао бих да потреба за неумољивим и кажњавајућим Богом не долази само из детињства — појачавају је и друштвене околности. Кад људи дуго живе у несигурности, окружени кризама и осећањем да више ништа не контролишу, што је реално наш живот на овим просторима већ много деценија, расте потреба за једноставним одговорима и ауторитетом који ће непријатеље коначно довести у ред. У том стању слика Бога Који побеђује наше непријатеље и потврђује да смо на исправној страни делује веома привлачно — привремено враћа осећај реда, али Бога претвара у потврду наших страхова и потребе да неко други буде кажњен. Таква проповед можда говори много о Божијој сили, али веома мало о Христу, о праштању и о преиспитивању сопственог срца. Зато није лоше да застанемо у тренутку када нам нека представа Бога потпуно одговара баш када смо јако напети и када нас страх обузима.
*
Добра вест у свему овоме јесте да човек није заувек осуђен на живот у односу који је научио у детињству. Прошлост снажно утиче на нас, али није последња реч о нашем животу. Сигурност коју нисмо имали као деца можемо постепено да стекнемо кроз пријатељство, брак, психотерапију, црквену заједницу и сусрет са људима који нас не контролишу и не напуштају чим покажемо слабост. Митрополит Антоније Сурошки је говорио о томе да човек Бога често први пут препознаје кроз сусрет са другим човеком — не зато што је други човек Бог, него зато што кроз његову пажњу и прихватање, по први пут стиче искуство односа који није заснован на страху.
Колико год изрека то тврдила, време, само по себи, не лечи све. Можемо двадесет година носити исти страх ако се током тог периода ништа у нашем односу према себи и другима није променило. Оно што лечи јесу нова искуства: да кажемо шта осећамо и не будемо одбачени, да погрешимо и не изгубимо љубав, да поставимо границу и откријемо да се однос због тога није угасио.
Ту и свештеник може имати велику улогу — не само као проповедник, него као човек поред којег верник постепено стиче другачије искуство ауторитета, ако је стабилан, ако не манипулише страхом и не тражи слепу зависност.
Суштина је да чак и ако смо годинама живели са сликом Бога која нас парализује, нема потребе да због тога оптужимо родитеље, Цркву или себе и тако створимо нови круг кривице. Довољно је да ову слику почнемо пажљивије да гледамо, преиспитујемо, да читамо Јеванђеље с мање страха, разговарамо са свештеником који не користи страх као методу духовног васпитања, ако је потребно, потражимо и психолошку помоћ, како бисмо разумели одакле долази наш доживљај.
Циљ није да Бога прилагодимо себи, него да постепено раздвојимо стварног Бога од сопствених страхова, јер ни Бог који једва чека да казни ни Бог равнодушан према злу не личе на Христа.
Бога никад не можемо да разумемо у потпуности, али имамо један непогрешиви критеријум: ако желимо да знамо какав је Бог, треба да гледамо у Христа. Ако се бог кога носимо у себи суштински разликује од Њега, онда је могуће да се већ дуго не плашимо Бога, него сопствене прошлости којој смо наденули Божије име.
Станоје Станковић
Фото: Una29 / Pixabay
