Iz pera oca Nektarija, kao i uvek, kratko i sjajno rasuđivanje o strahu koji muči neke verujuće ljude. Oni se boje da ako budu radili psihološki na sebi, to će u njima postepeno, neprimetno i za njih same, ugasiti njihovu veru. Da li je tako? Evo kako piše o. Nektarije.
*
„Bog je svetlost, i tame u Njemu nema nikakve,“ govori apostol Jovan Bogoslov (1 Jn. 1:5)
Razmišljam o ovim rečima i shvatam da imaju nastavak …
Bog je Život i u Njemu nema nikakve smrti.
Bog je Ljubav i u Njemu nema nikakve mržnje.
Bog je Dobro i u Njemu nema nikakvog zla.
I što smo bliže Njemu, to je manje tame u nama, to je manje zla u nama, to je manje mržnje u nama, to je manje smrti…
A ako se sjedinimo sa Njim, sami postajemo svetlost, ljubav, dobro, život, jer se ispunjujemo svim tim od Njega, dok se sve ono što nas razara i pogubljuje nestaje, odlazi kao nešto što nema sopstvenu prirodu, kao ono što se rađa od nedostatka istinski i realnog postojećeg.
I kada me pitaju: da li postoji opasnost da psihologija zameni veru čoveku, rešavajući njegove suštinske probleme, ja uvek govorim upravo o ovome.
Psihologija je veoma dobra i korisna. Ona je u stanju da čoveku otkrije mnogo toga o njemu samom, pomaže mu da se nosi sa mnogim teškoćama, mnogo toga da prevaziđe, pronađe u sebi ono što je glavno i drži ga se. Međutim, ona ne prelazi most između ne-postojanja i postojanja, između smrti i života, ona ne može da učini čoveka besmrtnim. Besmrtnost je moguća samo u sjedinjenju sa Izvorom života.
Zato – ne, psihologija nikada neće zameniti veru. Ona može da služi, da joj pomaže.
Ali da je zameni – ne.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI