Svaki čovek koji krene putem vere pre ili kasnije dođe do trenutka preispitivanja: da li moj duhovni život zaista donosi plodove koje je Hristos obećao, ili se pretvorio u mehaničko ispunjavanje pravila? Ovo je možda najvažniji povod da se zastane i zapita – da li me način na koji praktikujem veru zaista približava Bogu i daruje mi unutrašnji mir, ili me zapravo udaljava i od Njega i od mene samog?
Često smo skloni da verujemo da je duhovni put popločan samo naprezanjem volje. Međutim, šta ako ono što se trenutno dešava u našoj duši – konstantan strah, nemir, potisnuta krivica i patnja – zapravo predstavlja crveni alarm koji pokazuje da nešto duboko nije u redu? Ako su plodovi našeg hrišćanskog života neuroza, razdražljivost i unutrašnji grč, moramo se zapitati: da li mi strasti zaista pobeđujemo kroz blagodat i preobražaj, ili ih samo potiskujemo pod tepih svesti, stvarajući od sebe savremene fariseje? U tekstu koji sledi, kroz dijalog pravoslavnog sveštenika Andreja Lorgusa i psihologa Marine Filonik, otkrivamo zašto istinski podvižnici vere nikada ne postaju neurotičari. Saznajte gde se prepliću asketika i psihologija, kako izgleda autentično „plevljenje korova“ čovekove duše i zašto borba sa sopstvenim padom ne počinje radikalizmom, već iskrenim samopoznanjem i smirenim, malim koracima.
* * * *
Pravoslavna asketika je izgrađena na borbi protiv strasti. Često se može čuti: strasti treba suzbijati – na primer, ako se čovek ljuti, on bi trebalo da obuzda svoj gnev. Međutim, u savremenoj psihologiji sama ideja potiskivanja smatra se pogrešnom, psiholozi tvrde da potisnuta emocija počinje da izjeda čoveka iznutra. Ispada da psihologija protivreči svetootačkoj asketskoj tradiciji? O ovome govore savetnik centra „Sabesednik“, sveštenik Andrej Lorgus i predavač na Katedri za individualnu i grupnu psihoterapiju MGPPU, psiholog Marina Filonik.
Prepoznati i obuzdati
Sveštenik Andrej Lorgus: Zapravo, ovde nema protivrečnosti. Ono što je profesionalna psihologija do sada postigla, u mnogo čemu potvrđuje asketsko hrišćansko iskustvo. Psihologija pomaže da se unutrašnji sadržaj ovog iskustva objasni savremenim jezikom.
Ovde je važno ne umanjivati psihologiju kao put prirodnog znanja, već je treba porediti sa svetootačkim iskustvom. Mi ne odričemo objektivnost zakona matematike i fizike samo zato što su mnoga otkrića napravili ateisti.
Na primer, Frojd i Jung koriste termin „kompleks“. Dugo se bavim poređenjem pojmova „kompleks“ i „strast“. Ne može se reći da su u pitanju identični pojmovi, međutim, u nečemu su slični. Šta je strast sa psihološke tačke gledišta? To je autonomni afektivni kompleks koji poseduje snažnu emocionalnu energiju, koja zahvataju sve osnovne sile duše: mentalnu, emocionalnu i voljnu. On može da zameni svesno, dobrovoljno delovanje čoveka, odnosno da upravlja njegovim ponašanjem, ostajući pritom u nesvesnom.
Sa asketske tačke gledišta, strast je „novotvorevina“, strasni čvor onih sila koje je Bog dao čoveku, izopačenje tih sila. Prepodobni Makarije Egipatski naziva strast „drugom dušom u duši“. To jest, u pitanju je autonomni sistem koji ima sopstvene pobude, sopstvene motive, sopstvenu emocionalnu sferu, pa čak i sopstveni smisao. I upravo ta autonomija, energetska zatvorenost ne dozvoljava da se sa strastima borimo direktno. Često je čoveku teško da otkrije strast koja deluje u njemu. Mehanizmi odbrane, koji strasti obezbeđuju autonomiju i koje čovek ne opaža, odmah stupaju na snagu i čine sve da ga ne puste do osvešćivanja strasti. Sveti Oci su iz iskustva znali za zaštitna svojstva čovekove psihe, koja ga sprečavaju da vidi sebe, da razume istinske motive svojih postupaka i namera. Zato su i govorili kako je teško videti u sebi strasti, kako ih je teško priznati. Na primer, Isaak Sirin je govorio: blažen nije onaj podvižnik koji čini čuda i čak vaskrsava mrtve, već onaj koji vidi svoje strasti. Naravno, Isaak Sirin pod rečju „videti“ nije podrazumevao jednostavno priznanje strasti umom („ja znam da sam gord“), već stanje pokajanja. Čovek koji se pred Bogom pokajao svim svojim bićem – pomilovan je i zato blažen.
Šta se podrazumeva pod potiskivanjem kada govorimo o strasti? Mislim da smo se ovde susreli sa nepreciznom upotrebom reči, terminološkom zbrkom. U psihologiji potiskivanje obično znači istiskivanje (represiju). Kakav je to mehanizam? Naša psiha je tako ustrojena da kada čovek ne izlazi na kraj sa nekim doživljajem, radi izbegavanja preopterećenja i očuvanja sistema stupaju na snagu mehanizmi istiskivanja koji sklanjaju neželjeni doživljaj u dublje slojeve svesti; direktan kontakt sa njima već nije moguć.
U pravoslavnoj asketici strast, naprotiv, mora pre svega biti otkrivena da bismo počeli da se borimo sa njom. A kada strast otkrijemo, možemo primenjivati različite taktike, uključujući i obuzdavanje – na primer, gneva – ali uz potpunu svesnost svojih osećanja i želja: „Ja sada želim da se izvičem na ovog čoveka, ali ne zato što je on pred mnom mnogo kriv, već zato što sam obuzet gnevom, zavišću i želim da se ispraznim; međutim, ja ne dajem volju svojoj strasti, obuzdavam njeno dejstvo“.
Emocije i strasti: u čemu je razlika?
Obuzdavanje emocija zaista donosi teškoće duši. Emocija je snaga, energija. Ako takva energija ne izvrši svoje uobičajeno dejstvo, onda se iz „kinetičke“ pretvara u „potencijalnu“, u psihosomatski oblik (napetost, razdražljivost, agresija, bol, patnja – u simptom bolesti, na primer povišen pritisak ili gastritis). Takvo obuzdavanje emocije nije njeno „uklanjanje“, već maskiranje. Emocija je ostala, a čovek misli da je je se rešio. Emocije – to još uvek nisu strasti. Emocionalno stanje ne može biti grešno, kao što ne može biti grešno varenje hrane ili mišljenje. Sveti oci govore o tome da čovek nije kriv za pomisao, pomisli ne mogu a da ne dolaze, kao što ne možemo a da ne osećamo različite emocije. Ali smo za to na koji način postupamo sa pomišlju/emocijom mi već odgovorni. Od trenutka kada sa emocijom povezujemo volju (prema svetootačkoj klasifikaciji to odgovara stadijumima prihvatanja i slaganja), može se govoriti o grehu. Greh nije sama prvobitna emocija, već navika u osećanjima i mislima, navika, to jest njihovo stalno podržavano stanje, kao i radnje koje čovek čini u tom stanju.
Emocija razdraženja – to je signal o nastaloj napetosti u psihi. Emocija gneva – signal opasnosti, izražen u obliku agresije protiv „drugog“. Kao signali, emocije pomažu čoveku da se orijentiše u svom stanju i napravi pravi izbor. Kako će čovek u stanju gneva postupati, zavisi samo od njega. Pažljiv, duhovno iskusan čovek sa osećanjem gneva pokušaće da se razjasni: da razume odakle je, u čemu je njegov uzrok. Na primer, ako je gnev nastao zbog postupka „drugog“, iskusan čovek će pronaći uvažavajući i društveno prihvatljiv način da se sa ovom emocijom izbori.
Psiholog Marina Filonik: „Dakle, ako se čovek ljuti, postoje tri varijante ponašanja: prva – prećutati. O tome često čitamo kod svetih Otaca: „zatvori usta svoja“, – međutim, kod njih se posao tu nije završavao. Dalje je počinjao podvig molitve sa svojim gnevom, da on ne bi postao zlopamćenje. Druga varijanta – napraviti se da se ništa nije desilo.
Ovde emocija gneva nikuda neće otići, već se može pretvoriti u zlopamćenje, osvetoljubivost, uvredu, pa će se još dodati licemerje. Postoji treća varijanta: pomoliti se, smiriti se i već izašavši iz epicentra emocije, kada vi niste u gnevu, ali imate gnev (to su različite stvari), razgovarati sa čovekom, saopštavajući šta osećate kada on postupa na određeni način. U psihologiji se to naziva „povratna veza“. To biva neophodno za nastavak odnosa, koji često bez otkrivanja istine u osećanjima obe osobe prosto ne mogu normalno da se razvijaju. Posebno se to tiče bliskih odnosa u porodici. Ili sa kolegama na poslu. Zato ako vam je važno da nastavljate sa čovekom odnose, možete reći kakav uticaj na nas imaju njegove reči, postupci. Reći ne u tonu pretenzije ili optužbe (za šta je važno smiriti se), već priznajući svoju nemoć, slabost: „Da, ja sam slab i grešan, vređam se, pomozi mi, saslušaj me“. Izgovaranje svojih osećanja u smirenom stanju čini i drugom veliku uslugu, jer čovek možda čak i ne shvata da njegove reči ili postupci tako utiču na vas, i nastavlja tako da govori ili postupa, čudeći se zašto ste se prema njemu promenili, manje komunicirate. I vaša direktnost mu može dati da shvati šta može da učini kako bi se vaši odnosi osnažili. A sve ovo na kraju krajeva samo pomaže ispunjenju zapovesti o ljubavi, saosećanju i poštovanju prema bližnjem. Sve ovo ni u kom slučaju ne isključuje molitvu. Mi smo uvek i u svim slučajevima pozvani da se molimo, ovo se daje nama u pomoć, ljudima koji molitvi ne mogu posvećivati sve vreme, kao monasi. Molitva će ovde biti potrebna i za to da se krene na taj razgovor, a on zahteva određenu hrabrost.“
U stvari, mi mnogo češće upravo potiskujemo strasti, istiskujemo sve ono sa čime nam nije udobno, što nam ne daje da o sebi mislimo dobro. Jer ako priznam da sam gord, znači da treba da se borim i da se ponašam u skladu sa tim: ne vređati se kada me prekorevaju , smirivati se, trpeti itd. A to je teško i zato se naša ogrehovljena svest trudi da se izbavi od takvog uznemiravajućeg faktora, istisnuvši ga u dubinu. Zato se rad na svojoj duši, na strastima i naziva u Pravoslavlju trezvenje.
Plevljenje korena
Pod borbom sa strastima sveti Oci su podrazumevali najsloženije psihičke i duhovne procese. Za većinu podvižnika borba sa strašću odvijala se kroz dva puta: boriti se sa samim manifestacijama strasti – i ovde se upravo može govoriti o tome, da se obuzdavaju, zato što je potrebno ne dati strastima da nas zahvate.
A drugo – tražiti sam koren strasti, njeno energetsko središte, ono što joj obezbeđuje vlast i pokušavati da se ona oslabi. Samo osvešćivanje toga u čemu se nalazi snaga strasti, gde je njen uzrok, već omogućava da se oslabi i kontroliše strast. Međutim, saglasno pravoslavnom učenju, sam čovek nije u stanju da iskoreni strasti. On može i prizvan je da se bori sa njihovim manifestacijama, da traži njihov koren, ali jedino Gospod oslobađa od strasti. I za mnoge i mnoge podvižnike uopšte nije bilo moguće iskoreniti strast. Njihov podvig je bila borba sa korenima strasti i trpljenje strasnih pokreta. Mi znamo vrlo mnogo podvižnika koji su do kraja svojih dana trpeli strasti i znali da drugačijeg neće ni biti. U Otačniku se nalazi povest o podvižniku koji je bio oslobođen po molitvama od bludne strasti. Međutim, imao je viđenje gde mu je Gospod rekao: „Eto, ti nemaš borbu sada, ali si se lišio venca trpljenja.“
Sa čim je to povezano? Koren strasti su ili prirodne potrebe čoveka, to jest uložene u našu prirodu, kako fizičku, tako i duhovnu, ili protivprirodne – kao što piše Maksim Ispovednik, „prirodne“ i „protivprirodne“. Ako su u pitanju protivprirodne (ispod naše prirode, kako su ih nazivali askete) strasti: pijanstvo, narkomanija, sadizam, vlastoljublje itd., –njihov koren se može iščupati; ako su to prirodne strasti, u osnovi koje su prirodne sile duše: potreba za hranom, snom, zdravljem, stvaralačka potreba, potreba za prijateljstvom, ljubavlju, – njih nije moguće iskoreniti, ali ih je moguće preobraziti. Moguće je pobediti strast bluda, ali seksualno stremljenje, manifestaciju sile pola u najširem smislu nije moguće iskoreniti, zato što je to deo naše prirode, dane Bogom, koju je Adam bio prizvan u Raju da obrađuje, to jest preobražava u opštenju sa Bogom.
Moguće je preobraziti telesnu ljubav u „nebeski eros“ po Maksimu Ispovedniku, to jest u silu koja stremi ka Bogu ljubavi i kroz takvu ljubav – u bestrasnu ljubav prema čoveku. Međutim, ovo je takođe udeo malobrojnih.
Svetitelj Teofan Zatvornik je već na kraju svog života govorio: „Da li imaju kraj plotske želje? – ne znam“. U Materikonu je priča o ami Sari, koja je trpela bludnu strast do kraja života, do 90 godina i nije molila Boga da je izbavi, već je molila trpljenje i snagu na borbu.
Zato je opasno svoditi borbu sa strastima na direktne napade, na mehaničko potiskivanje. Često je potrebna suptilnija taktika i strategija. Mitropolit Filaret Drozdov pisao je o tome da se strast ne može pobediti na „oruk“, već je potrebno tiho se probijati ka njenim korenima, ako je to duboka strast. Nije slučajno da se asketika, borba sa strastima smatrala umetnošću. Potisnuta strast će se „obući u ovčiju kožu“, javiće se u svesti čoveka kao kakva „nevina ovčica“ i zavešće ga tamo gde su grabljivi vukovi. Asketika predstavlja etapno preobražavanje ljudske ličnosti. Sam naziv asketskog udžbenika „Lestvica“ govori o postepenom uzlaženju, stepenik po stepenik.
Odnos prema strasti kao prema nečemu što je potrebno neizbežno potisnuti, dalo je zanimljiv tip verujućih. Pod vidom vere u Boga takav čovek zapravo želi da dobije neku normativnu podršku u vidu pravila, njega interesuju ne Bog, već zakoni i zabrane. Takav čovek dolazi u Crkvu i pita: „Oče, a šta se danas ne sme?“ U Jevanđelju Hristos upravo o takvima govori: „Teško tebi, književniče i fariseju“, zato što oceđujete komarca i namećete bremena teška za nošenje (vidi Mt. 23:24; Lk. 11:46).
Asketika počinje od poznanja sebe: ko sam ja, šta me pokreće? U kakvom se stanju nalazim? Jer mnogi čak i ne shvataju da su u pitanju njihove strasti – to nisu oni sami. Često se može čuti: pa, takav sam se rodio. To jest, čovek misli da je njegova strasna priroda – autentična priroda. Zato ucrkvenjenost treba počinjati ne sa borbom sa strastima, već sa izučavanjem, ugrađivanjem sebe u crkveni sistem koordinata, koji će omogućiti da se orijentišemo dalje. Potrebno je naučiti živeti u zajednici, ići subotom na službu, a nedeljom na Liturgiju, naviknuti se na molitvu, čitati Sveto Pismo, shvatati Liturgiju, uopšte bogosluženje ne samo kao službu, već i kao svoj položaj u odnosima sa Bogom, na telesnom i psihičkom nivou: evo, ja mogu unutrašnje u nekom trenutku da se sav saberem i stanem pred Bogom, pomolim se. A kada čovek nauči da pazi na sebe, razlikuje pomisli, ispoveda se, biće mu lakše da shvati šta odsecati, a šta ispravljati.
Male stepenice
Naravno, hrišćanin od samog početka stupa u oblast makar minimalne asketike. On ograničava one postupke i forme ponašanja koje sasvim očevidno protivreče hrišćanstvu: ne ubija, ne izdaje, ne svedoči lažno, ne kidiše na rođenu majku sa tabureom, ne bije ženu itd. I ovde su dostupne jednostavne asketske vežbe i prijemi – na primer, umeće ograničiti sebe u nečemu, bez upadanja uninije (čamotinju), odreći se kobasice tokom posta i ne tugovati zbog toga. A kakva je to još borba! Ali ne stajati pred izborom: ili sasvim prestati sa pušenjem ili zaboraviti na Pričešće. Naravno, ovde može biti uspešan i radikalni potez. Ali po mojim predstavama, jedan u milion. Radikalizam je ipak takođe strast, strast perfekcionizma, „kompleks super đaka“. U psihološkom razumevanju – neuroza. Hoću da budem u svemu najbolji. Međutim, gde je ovde mesto smirenju, nije baš jasno. Naravno, Hristos nam govori: „Budite savršeni kao Otac vaš Nebeski“.
Međutim – ovo nije prva stepenica, već najviši cilj. A do tog cilja prdoći, znači proći veoma mnogo stepenica. Duhovni život nije neki ekstremni sport. U pitanju je dubinsko
preosmišljavanje ličnosti. Ako se ličnost gradila decenijama, onda i za ovaj proces ponovne izgradnje može biti potrebno ne manje vremena.
Serafim Sarovski je govorio da grešnika od podvižnika razlikuje jedno – odlučnost.
To je odlučnost da se danas popne malu stepenicu i ne vraćati se nazad. Zašto
često savremeni hrišćani prvo vreme gore, sve u njima ključa, a zatim mogu sve manje i
manje? Naravno, prolazi period prizivajuće blagodati i nastupa suvlji period – iskušenja. Ali, može biti da su oni još i preskočili neke, izuzetno važne momente u svom ucrkvenjenju? Otac Jovan Krestjankin je govorio: „Blagosiljam mala dela“.
Asketika predstavlja i sređivanje svog života, svojih odnosa sa bliskim ljudima. Poznavao sam jednu sestru u Botkinskoj bolnici, u odeljenju hirurgije, ona je već umrla. Ona je bila tiha, brižna, revnosno je negovala bolesnike, jako, jako puno pomagala i njima i lekarima. Dakle, pred svoju smrt je uzela platu na poslu, oprostila se sa saradnicima, kupila im malu tortu, pozvala tri drugarice, oprostila se, okupala se, obukla u posebnu garderobu koju je pripremila i tiho umrla kod kuće. Međutim, mi često ne primećujemo takve ljudi, a tradicionalno gledamo na vrh i tugujemo, jer sami nismo takvi, daj nam samo starca shimnika. A eto oni, podvižnici, među nama su.
https://azbyka.ru/preodolet-ne-znachit-podavit
Ako osećate da duhovni život može biti nešto više od spoljašnjih obaveza — postoji mesto za vas. Saznajte više o našim audio besedama o borbi sa strastima.
KOMENTARI