Сваки човек који крене путем вере пре или касније дође до тренутка преиспитивања: да ли мој духовни живот заиста доноси плодове које је Христос обећао, или се претворио у механичко испуњавање правила? Ово је можда најважнији повод да се застане и запита – да ли ме начин на који практикујем веру заиста приближава Богу и дарује ми унутрашњи мир, или ме заправо удаљава и од Њега и од мене самог?
Често смо склони да верујемо да је духовни пут поплочан само напрезањем воље. Међутим, шта ако оно што се тренутно дешава у нашој души – константан страх, немир, потиснута кривица и патња – заправо представља црвени аларм који показује да нешто дубоко није у реду? Ако су плодови нашег хришћанског живота неуроза, раздражљивост и унутрашњи грч, морамо се запитати: да ли ми страсти заиста побеђујемо кроз благодат и преображај, или их само потискујемо под тепих свести, стварајући од себе савремене фарисеје? У тексту који следи, кроз дијалог православног свештеника Андреја Лоргуса и психолога Марине Филоник, откривамо зашто истински подвижници вере никада не постају неуротичари. Сазнајте где се преплићу аскетика и психологија, како изгледа аутентично „плевљење корова“ човекове душе и зашто борба са сопственим падом не почиње радикализмом, већ искреним самопознањем и смиреним, малим корацима.
* * * *
Православна аскетика је изграђена на борби против страсти. Често се може чути: страсти треба сузбијати – на пример, ако се човек љути, он би требало да обузда свој гнев. Међутим, у савременој психологији сама идеја потискивања сматра се погрешном, психолози тврде да потиснута емоција почиње да изједа човека изнутра. Испада да психологија противречи светоотачкој аскетској традицији? О овоме говоре саветник центра „Сабеседник“, свештеник Андреј Лоргус и предавач на Катедри за индивидуалну и групну психотерапију МГППУ, психолог Марина Филоник.
Препознати и обуздати
Свештеник Андреј Лоргус: Заправо, овде нема противречности. Оно што је професионална психологија до сада постигла, у много чему потврђује аскетско хришћанско искуство. Психологија помаже да се унутрашњи садржај овог искуства објасни савременим језиком.
Овде је важно не умањивати психологију као пут природног знања, већ је треба поредити са светоотачким искуством. Ми не одричемо објективност закона математике и физике само зато што су многа открића направили атеисти.
На пример, Фројд и Јунг користе термин „комплекс“. Дуго се бавим поређењем појмова „комплекс“ и „страст“. Не може се рећи да су у питању идентични појмови, међутим, у нечему су слични. Шта је страст са психолошке тачке гледишта? То је аутономни афективни комплекс који поседује снажну емоционалну енергију, која захватају све основне силе душе: менталну, емоционалну и вољну. Он може да замени свесно, добровољно деловање човека, односно да управља његовим понашањем, остајући притом у несвесном.
Са аскетске тачке гледишта, страст је „новотворевина“, страсни чвор оних сила које је Бог дао човеку, изопачење тих сила. Преподобни Макарије Египатски назива страст „другом душом у души“. То јест, у питању је аутономни систем који има сопствене побуде, сопствене мотиве, сопствену емоционалну сферу, па чак и сопствени смисао. И управо та аутономија, енергетска затвореност не дозвољава да се са страстима боримо директно. Често је човеку тешко да открије страст која делује у њему. Механизми одбране, који страсти обезбеђују аутономију и које човек не опажа, одмах ступају на снагу и чине све да га не пусте до освешћивања страсти. Свети Оци су из искуства знали за заштитна својства човекове психе, која га спречавају да види себе, да разуме истинске мотиве својих поступака и намера. Зато су и говорили како је тешко видети у себи страсти, како их је тешко признати. На пример, Исаак Сирин је говорио: блажен није онај подвижник који чини чуда и чак васкрсава мртве, већ онај који види своје страсти. Наравно, Исаак Сирин под речју „видети“ није подразумевао једноставно признање страсти умом („ја знам да сам горд“), већ стање покајања. Човек који се пред Богом покајао свим својим бићем – помилован је и зато блажен.
Шта се подразумева под потискивањем када говоримо о страсти? Мислим да смо се овде сусрели са непрецизном употребом речи, терминолошком збрком. У психологији потискивање обично значи истискивање (репресију). Какав је то механизам? Наша психа је тако устројена да када човек не излази на крај са неким доживљајем, ради избегавања преоптерећења и очувања система ступају на снагу механизми истискивања који склањају нежељени доживљај у дубље слојеве свести; директан контакт са њима већ није могућ.
У православној аскетици страст, напротив, мора пре свега бити откривена да бисмо почели да се боримо са њом. А када страст откријемо, можемо примењивати различите тактике, укључујући и обуздавање – на пример, гнева – али уз потпуну свесност својих осећања и жеља: „Ја сада желим да се извичем на овог човека, али не зато што је он пред мном много крив, већ зато што сам обузет гневом, завишћу и желим да се испразним; међутим, ја не дајем вољу својој страсти, обуздавам њено дејство“.
Емоције и страсти: у чему је разлика?
Обуздавање емоција заиста доноси тешкоће души. Емоција је снага, енергија. Ако таква енергија не изврши своје уобичајено дејство, онда се из „кинетичке“ претвара у „потенцијалну“, у психосоматски облик (напетост, раздражљивост, агресија, бол, патња – у симптом болести, на пример повишен притисак или гастритис). Такво обуздавање емоције није њено „уклањање“, већ маскирање. Емоција је остала, а човек мисли да је је се решио. Емоције – то још увек нису страсти. Емоционално стање не може бити грешно, као што не може бити грешно варење хране или мишљење. Свети оци говоре о томе да човек није крив за помисао, помисли не могу а да не долазе, као што не можемо а да не осећамо различите емоције. Али смо за то на који начин поступамо са помишљу/емоцијом ми већ одговорни. Од тренутка када са емоцијом повезујемо вољу (према светоотачкој класификацији то одговара стадијумима прихватања и слагања), може се говорити о греху. Грех није сама првобитна емоција, већ навика у осећањима и мислима, навика, то јест њихово стално подржавано стање, као и радње које човек чини у том стању.
Емоција раздражења – то је сигнал о насталој напетости у психи. Емоција гнева – сигнал опасности, изражен у облику агресије против „другог“. Као сигнали, емоције помажу човеку да се оријентише у свом стању и направи прави избор. Како ће човек у стању гнева поступати, зависи само од њега. Пажљив, духовно искусан човек са осећањем гнева покушаће да се разјасни: да разуме одакле је, у чему је његов узрок. На пример, ако је гнев настао због поступка „другог“, искусан човек ће пронаћи уважавајући и друштвено прихватљив начин да се са овом емоцијом избори.
Психолог Марина Филоник: „Дакле, ако се човек љути, постоје три варијанте понашања: прва – прећутати. О томе често читамо код светих Отаца: „затвори уста своја“, – међутим, код њих се посао ту није завршавао. Даље је почињао подвиг молитве са својим гневом, да он не би постао злопамћење. Друга варијанта – направити се да се ништа није десило.
Овде емоција гнева никуда неће отићи, већ се може претворити у злопамћење, осветољубивост, увреду, па ће се још додати лицемерје. Постоји трећа варијанта: помолити се, смирити се и већ изашавши из епицентра емоције, када ви нисте у гневу, али имате гнев (то су различите ствари), разговарати са човеком, саопштавајући шта осећате када он поступа на одређени начин. У психологији се то назива „повратна веза“. То бива неопходно за наставак односа, који често без откривања истине у осећањима обе особе просто не могу нормално да се развијају. Посебно се то тиче блиских односа у породици. Или са колегама на послу. Зато ако вам је важно да настављате са човеком односе, можете рећи какав утицај на нас имају његове речи, поступци. Рећи не у тону претензије или оптужбе (за шта је важно смирити се), већ признајући своју немоћ, слабост: „Да, ја сам слаб и грешан, вређам се, помози ми, саслушај ме“. Изговарање својих осећања у смиреном стању чини и другом велику услугу, јер човек можда чак и не схвата да његове речи или поступци тако утичу на вас, и наставља тако да говори или поступа, чудећи се зашто сте се према њему променили, мање комуницирате. И ваша директност му може дати да схвати шта може да учини како би се ваши односи оснажили. А све ово на крају крајева само помаже испуњењу заповести о љубави, саосећању и поштовању према ближњем. Све ово ни у ком случају не искључује молитву. Ми смо увек и у свим случајевима позвани да се молимо, ово се даје нама у помоћ, људима који молитви не могу посвећивати све време, као монаси. Молитва ће овде бити потребна и за то да се крене на тај разговор, а он захтева одређену храброст.“
У ствари, ми много чешће управо потискујемо страсти, истискујемо све оно са чиме нам није удобно, што нам не даје да о себи мислимо добро. Јер ако признам да сам горд, значи да треба да се борим и да се понашам у складу са тим: не вређати се када ме прекоревају , смиривати се, трпети итд. А то је тешко и зато се наша огреховљена свест труди да се избави од таквог узнемиравајућег фактора, истиснувши га у дубину. Зато се рад на својој души, на страстима и назива у Православљу трезвење.
Плевљење корена
Под борбом са страстима свети Оци су подразумевали најсложеније психичке и духовне процесе. За већину подвижника борба са страшћу одвијала се кроз два пута: борити се са самим манифестацијама страсти – и овде се управо може говорити о томе, да се обуздавају, зато што је потребно не дати страстима да нас захвате.
А друго – тражити сам корен страсти, њено енергетско средиште, оно што јој обезбеђује власт и покушавати да се она ослаби. Само освешћивање тога у чему се налази снага страсти, где је њен узрок, већ омогућава да се ослаби и контролише страст. Међутим, сагласно православном учењу, сам човек није у стању да искорени страсти. Он може и призван је да се бори са њиховим манифестацијама, да тражи њихов корен, али једино Господ ослобађа од страсти. И за многе и многе подвижнике уопште није било могуће искоренити страст. Њихов подвиг је била борба са коренима страсти и трпљење страсних покрета. Ми знамо врло много подвижника који су до краја својих дана трпели страсти и знали да другачијег неће ни бити. У Отачнику се налази повест о подвижнику који је био ослобођен по молитвама од блудне страсти. Међутим, имао је виђење где му је Господ рекао: „Ето, ти немаш борбу сада, али си се лишио венца трпљења.“
Са чим је то повезано? Корен страсти су или природне потребе човека, то јест уложене у нашу природу, како физичку, тако и духовну, или противприродне – као што пише Максим Исповедник, „природне“ и „противприродне“. Ако су у питању противприродне (испод наше природе, како су их називали аскете) страсти: пијанство, наркоманија, садизам, властољубље итд., –њихов корен се може ишчупати; ако су то природне страсти, у основи које су природне силе душе: потреба за храном, сном, здрављем, стваралачка потреба, потреба за пријатељством, љубављу, – њих није могуће искоренити, али их је могуће преобразити. Могуће је победити страст блуда, али сексуално стремљење, манифестацију силе пола у најширем смислу није могуће искоренити, зато што је то део наше природе, дане Богом, коју је Адам био призван у Рају да обрађује, то јест преображава у општењу са Богом.
Могуће је преобразити телесну љубав у „небески ерос“ по Максиму Исповеднику, то јест у силу која стреми ка Богу љубави и кроз такву љубав – у бестрасну љубав према човеку. Међутим, ово је такође удео малобројних.
Светитељ Теофан Затворник је већ на крају свог живота говорио: „Да ли имају крај плотске жеље? – не знам“. У Материкону је прича о ами Сари, која је трпела блудну страст до краја живота, до 90 година и није молила Бога да је избави, већ је молила трпљење и снагу на борбу.
Зато је опасно сводити борбу са страстима на директне нападе, на механичко потискивање. Често је потребна суптилнија тактика и стратегија. Митрополит Филарет Дроздов писао је о томе да се страст не може победити на „орук“, већ је потребно тихо се пробијати ка њеним коренима, ако је то дубока страст. Није случајно да се аскетика, борба са страстима сматрала уметношћу. Потиснута страст ће се „обући у овчију кожу“, јавиће се у свести човека као каква „невина овчица“ и завешће га тамо где су грабљиви вукови. Аскетика представља етапно преображавање људске личности. Сам назив аскетског уџбеника „Лествица“ говори о постепеном узлажењу, степеник по степеник.
Однос према страсти као према нечему што је потребно неизбежно потиснути, дало је занимљив тип верујућих. Под видом вере у Бога такав човек заправо жели да добије неку нормативну подршку у виду правила, њега интересују не Бог, већ закони и забране. Такав човек долази у Цркву и пита: „Оче, а шта се данас не сме?“ У Јеванђељу Христос управо о таквима говори: „Тешко теби, књижевниче и фарисеју“, зато што оцеђујете комарца и намећете бремена тешка за ношење (види Мт. 23:24; Лк. 11:46).
Аскетика почиње од познања себе: ко сам ја, шта ме покреће? У каквом се стању налазим? Јер многи чак и не схватају да су у питању њихове страсти – то нису они сами. Често се може чути: па, такав сам се родио. То јест, човек мисли да је његова страсна природа – аутентична природа. Зато уцрквењеност треба почињати не са борбом са страстима, већ са изучавањем, уграђивањем себе у црквени систем координата, који ће омогућити да се оријентишемо даље. Потребно је научити живети у заједници, ићи суботом на службу, а недељом на Литургију, навикнути се на молитву, читати Свето Писмо, схватати Литургију, уопште богослужење не само као службу, већ и као свој положај у односима са Богом, на телесном и психичком нивоу: ево, ја могу унутрашње у неком тренутку да се сав саберем и станем пред Богом, помолим се. А када човек научи да пази на себе, разликује помисли, исповеда се, биће му лакше да схвати шта одсецати, а шта исправљати.
Мале степенице
Наравно, хришћанин од самог почетка ступа у област макар минималне аскетике. Он ограничава оне поступке и форме понашања које сасвим очевидно противрече хришћанству: не убија, не издаје, не сведочи лажно, не кидише на рођену мајку са табуреом, не бије жену итд. И овде су доступне једноставне аскетске вежбе и пријеми – на пример, умеће ограничити себе у нечему, без упадања униније (чамотињу), одрећи се кобасице током поста и не туговати због тога. А каква је то још борба! Али не стајати пред избором: или сасвим престати са пушењем или заборавити на Причешће. Наравно, овде може бити успешан и радикални потез. Али по мојим представама, један у милион. Радикализам је ипак такође страст, страст перфекционизма, „комплекс супер ђака“. У психолошком разумевању – неуроза. Хоћу да будем у свему најбољи. Међутим, где је овде место смирењу, није баш јасно. Наравно, Христос нам говори: „Будите савршени као Отац ваш Небески“.
Међутим – ово није прва степеница, већ највиши циљ. А до тог циља прдоћи, значи проћи веома много степеница. Духовни живот није неки екстремни спорт. У питању је дубинско
преосмишљавање личности. Ако се личност градила деценијама, онда и за овај процес поновне изградње може бити потребно не мање времена.
Серафим Саровски је говорио да грешника од подвижника разликује једно – одлучност.
То је одлучност да се данас попне малу степеницу и не враћати се назад. Зашто
често савремени хришћани прво време горе, све у њима кључа, а затим могу све мање и
мање? Наравно, пролази период призивајуће благодати и наступа сувљи период – искушења. Али, може бити да су они још и прескочили неке, изузетно важне моменте у свом уцрквењењу? Отац Јован Крестјанкин је говорио: „Благосиљам мала дела“.
Аскетика представља и сређивање свог живота, својих односа са блиским људима. Познавао сам једну сестру у Боткинској болници, у одељењу хирургије, она је већ умрла. Она је била тиха, брижна, ревносно је неговала болеснике, јако, јако пуно помагала и њима и лекарима. Дакле, пред своју смрт је узела плату на послу, опростила се са сарадницима, купила им малу торту, позвала три другарице, опростила се, окупала се, обукла у посебну гардеробу коју је припремила и тихо умрла код куће. Међутим, ми често не примећујемо такве људи, а традиционално гледамо на врх и тугујемо, јер сами нисмо такви, дај нам само старца схимника. А ето они, подвижници, међу нама су.
https://azbyka.ru/preodolet-ne-znachit-podavit
Ако осећате да духовни живот може бити нешто више од спољашњих обавеза — постоји место за вас. Сазнајте више о нашим аудио беседама о борби са страстима.
КОМЕНТАРИ